Protesti u Beogradu, započeti nakon dve velike tragedije, traju već devet nedelja. Među demonstrantima je došlo do manjeg zamora materijala, što uz početak perioda letnjih odmora, ima za posledicu manji broj ljudi na skupovima. Na poslednjem protestu okupio se najmanji broj ljudi do sada.
U međuvremenu su organizatori najavili “radikalizaciju protesta”, bez jasnijeg određenja šta to tačno znači. Deluje da je odlazak do zgrade televizije Pink na poslednjem protestu jedan primer toga, ali ostaje da se vidi da li su planirane dodatne akcije. Radikalizacija bi trebalo da bude rešenje za očekivano osipanje protesta tokom letnjeg perioda i način da se okupljanja održe u životu.
Ipak, pojedini opozicioni akteri nisu oduševljeni idejom radikalizacije. Pavle Grbović, lider Pokreta slobodnih građana, izjavio je da bi voleo “da se ne koristi taj termin [radikalizacija, prim. aut.] jer je naše društvo obolelo zbog viška slobodnih radikala koji su nam oteli društvo i zemlju i napravili brlog u kojem niko pristojan ne želi da živi”. Koliko god ove reči bile isprazne, dobro opisuju sentiment dela opoziciono nastrojene javnosti – za njih je sve što prevazilazi okvire mirnih šetnji nepoželjni oblik uličnog političkog delovanja. Politika je, za mnoge u opozicionoj javnosti, pristojan razgovor ljudi u odelima na televiziji, ili u parlamentu, dok bi protesti, ako uopšte moraju da postoje, trebalo da budu mirni i dostojanstveni. Akcije koje prevazilaze ovaj okvir, pa čak i da se radi o isto tako ideološki obojenoj građanskoj neposlušnosti, su nemirne i nedostojanstvene, a samim tim i nepoželjne. One su rezervisane za radikale i ekstremiste. Ovo je dobar povod da se problematizuje odnos politike i nasilja, malo nijansira pristup nasilju, te naglasi da fizičko nasilje nije jedini oblik nasilja.
Nasilja
U kontekstu nedavnih tragedija, sasvim je razumiljivo zašto deo ljudi ima otklon od bilo kakvog vida intenzivnijih akcija na protestu. No, deluje da se u ideološkoj klimi u proteklih tridesetak godina iskristalisao stav da protesti, poput onih koji se trenutno održavaju u Francuskoj, nisu ispravan oblik političkog delovanja. Ovakva pozicija ne uviđa činjenicu da nije svako nasilje isto, i da je važno da li ono dolazi sa pozicija moći ili odozdo. Nasilje dobro opremljene policije koja štiti poredak u kome vlada nekolicina bogataša povezanih sa političkom elitom, nije jednako nasilju obespravljenih koji nemaju poverenja u mejnstrim političke aktere. Važno je od koga nasilje dolazi.
Sva veća opoziciona okupljanja, otkako je SNS preuzeo vlast, su organizovana kao mirna i dostojanstvena, sve dok se protesti sami od sebe nisu ugasili. Tako koncipirani protesti okupljaju gotovo istu grupu ljudi, tj. širi krug pristalica i simpatizera “proevropskih” stranaka u Srbiji, iz sličnih društvenih slojeva. To očigledno nije većina, pa je potrebno pronaći načine da se politički mobilišu nezadovoljni i apolitični ljudi koji preskaču na takav način koncipirane proteste.
Takođe, valja napomenuti da fizičko nasilje nije jedini oblik nasilja. Za pohvalu je to što su različiti akteri uspeli da nametnu temu široko rasprostranjenog nasilja nad ženama, a sve više se govori i o mentalnom zdravlju i sa njima povezanim oblicima nasilja. Strukturalno nasilje je, takođe, široko rasprostranjeno u Srbiji, a zadatak progresivnih političkih aktera je da politizuju sve one koje nemaju krov nad glavom, rade za minimalnu platu, jedva sklapaju kraj sa krajem svakog meseca ili rade i po šezdeset sati nedeljno.
Civilizovan svet
Mantra o mirnim i dostojanstvenim protestima dugo se pozivala na politički život “civilizovanog sveta” kojem bi Srbija trebalo da teži, te da se nasiljem šalje “pogrešna slika u svet”. Ipak, slike koje nam dolaze iz tog sveta pokazuju da se civilizacijska dostignuća ne mere načinom na koji se organizuju protesti. Štaviše, tamo su ljudi spremniji da se aktivnije angažuju radi borbe za svoj položaj. Takođe, tamo policija češće i brutalnije reaguje na proteste, što opet ne znači da je to model na koji treba da se ugledamo, već je samo ilustracija kako zapravo izgledaju liberalne demokratije, koliko god ih lokalni liberali zamišljali drugačije. U Francuskoj su na ulicama oni koji nemaju mnogo toga da izgube, a pitanje za političke aktere u Srbiji je zašto nema više takvih i na ovdašnjim protestima.
Pored novih lica u politici, koja su preko potrebna kako bi zamenila političke oligopole nastale u proteklom periodu, novih programa i politika, koje bi trebalo da uzdrmaju centrističku hegemoniju, potrebni su i drugačiji oblici političkog delovanja. Već postoje takva iskustva širom sveta i nema ničega lošeg u različitim praksama društvenih pokreta koje prevazilaze liberalno-demokratske okvire.
Sama mogućnost da se određuje šta jeste, a šta nije, legitiman oblik političkog delovanja, jeste vezano za odnose moći. Oni na pozicijama moći ne žele akcije koje zapravo mogu da ih ugroze i definisanjem dopuštenog samo čuvaju svoje pozicije. Zato je važno ići do Pinka i sličnih i otvoreno prokazivati moćnike kojima je dopušteno sve u srpskom društvu. Prebacivanje krivice za eventualne incidente na običan svet ili, još gore, samocenzura političkog delovanja zbog eventualnih grešaka su recept za političke neuspehe.