Društvene i političke turbulencije kroz koje prolazi Srbija navele su različite aktere da se pozabave pitanjem društvene osnove vladavine SNS-a. SNS oko sebe okuplja različite društvene grupe – i siromašne i jako bogate. Na koji način je ova stranka stvorila tako široku društvenu koaliciju i da li je moguće pružiti adekvatan politički odgovor?
Nedavno održana okupljanja opozicije i kontramiting Srpske napredne stranke (SNS) otvorili su novu temu među društvenim i političkim akterima u Srbiji: kakav bi trebalo da bude odnos prema “običnim” pristalicama SNS-a, jednom kada njihova stranka ne bude bila na vlasti?
Nagoveštaj odgovora je ponudio glumac Dragan Bjelogrlić na poslednjem o okupljanju, zamolivši opozicione pristalice da ne preziru i da se ne rugaju ljudima koji su bili prisiljeni da dođu na kontramiting. Dodao je da oni nisu krivi što neko “vrlo svesno nije brinuo o njima” kako bi mogao da “manipuliše, ucenjuje ih i gura u autobuse”. Zaključio je i da im je potrebno pružiti ruku i zagrljaj, te da je njihovo mesto zapravo na opozicionim skupovima. Kao što smo već pisali, pred kontramiting vršeni su veliki pritisci na zaposlene u javnom sektoru, a ovoga puta nisu preskočeni i ljudi koji čak nisu ni dobili posao zahvaljujući SNS-u.
Na ovom mestu se nećemo baviti taktičkim pitanjem kako bi tačno trebalo opozicija da prigrli deo glasača SNS-a, već kako okvirno izgleda klasna struktura naprednjačkih pristalica – ono što se često naziva “društvenom bazom” neke stranke. Dobar deo ljudi nesumnjivo pripada siromašnijim slojevima stanovništva, a ovde ćemo pokušati da odgovorimo zašto je i kako SNS vezao sa sebe ove ljude. S obzirom na to da SNS sigurno nije istinski zastupnik interesa najugroženijih, analizi treba pridodati i praktične politike koje je sprovodila u proteklih deset godina. Uprkos tome što deo radničke klase zaista glasa za SNS, o čemu će više reči biti u nastavku teksta, sigurno je da vlast nije u proteklom periodu bila naklonjena radnicima i radnicama. Naprotiv, ekonomske politike su favorizovale krupni inostrani i domaći kapital, dok su socijalne politike postajale sve restriktivnije u obuhvatu ili pak nije bilo adekvatnih reakcija države na krize. Socijalne mere države za vreme korone ili tokom stambene krize gotovo da nisu postojale, što jasno ilustruje kakva je opšta politika naprednjaka .
Ako imamo u vidu da je SNS na vlasti na svim nivoima i na celoj teritoriji Srbije, jasno je da se takva vladavina, u jednoj poluperifernoj državi kakva je Srbija, ne može zasnivati na podršci jedne klase ili društvene grupe. Drugi podatak koji bi trebalo imati u vidu jeste masovno članstvo. Procenjuje se da SNS broji između šesto i sedamsto hiljada članova, a jedan od poslanika je nedavno izjavio da će ih uskoro biti milion. Takođe, bez “tvrdih” podataka, više se može okvirno govoriti o društvenoj osnovi naprednjačke vladavine.
Klijentelizam umesto socijalne države
Polit-sociološka istraživanja obično ističu da su partije koje su bile u opoziciji nakon Petog oktobra u Srbiji privlačile “tranzicione gubitnike”. Ukratko, ljudi koji nisu posedovali znanja i veštine da se snađu u svim nedaćama koje je donela ekonomska tranzicija, glasali su za one partije koje su se deklarativno suprotstavljale takvoj politici. U tom smislu, partije na vlasti od 2000. do 2012. uglavnom su svoju podršku bazirale na obrazovanijim, boljestojećim i kulturno liberalnijim društvenim grupama koje su mogli relativno brzo da se prilagode tržišnim promenama. Naravno, ni partije koje su tada bile na vlasti nisu bile imune na klijentelizam i korupciju. Kao u gotovo svim drugim postsocijalističkim državama, u Srbiji je vladalo uverenje da je javni sektor sam po sebi korumpirani kočničar preduzetništva i ekonomskog rasta.
Rast stope nezaposlenosti, posebno nakon izbijanja svetske ekonomske krize 2008. okrnjio je dotadašnju vladavinu Demokratske stranke i njoj bliskih partija. Država nije bila u stanju da se ozbiljno pozabavi pitanjem masovne nezaposlenosti, dok je istovremeno, deo društva živeo poprilično raskošnim životom.
Upravo je SNS obećavao, pre dolaska na vlast, “sređivanje” javnog sektora i ekonomske reforme koje će omogućiti ekonomski rast, a samim tim i veću zaposlenost. Formalna zabrana zapošljavanja u javnom sektoru uvedena 2013. u praksi je značila masovni klijentelizam i zapošaljvanje sopstvenih kadrova svuda gde je to moguće. Uglavnom je reč o birokratskim poslovima, dok na mestima kao što su zdravstvo ili obrazovanje hronično fali kadrova. Kao što smo već pisali, različite vrste nestandardnog radnog angažmana korišćene su kao sredstvo disciplinovanja sopstvenih kadrova u javnom sektoru. Dok se garantovanjem tendera i državnih poslova omogućava lojalnost krupnog kapitala i poslovnih partnera bliskih stranci, korišćenjem nestandardnih ugovora uspostavlja se poslušnost širokog članstva. Dakle, SNS nije započeo sa izgradnjom socijalne države koja bi zaista intervenisala i brinula se o ugroženim društvenim grupama. Naprotiv, nastavljena je njena razgradnja i sistemsko slabljenje kapaciteta javne uprave na ovom polju. Umesto toga, članstvo u stranci postalo je gotovo jedina mogućnost vertikalne društvene mobilnosti za najsiromašnije. Ovde nije reč o politikama koje bi vodile emancipaciji radničke klase, već o bezobzirnoj političkoj zloupotrebi njihovog položaja.
Neraskidive veze sa krupnim kapitalom
SNS je stranka koja neguje bliske veze sa krupnim kapitalom i upravo su ekonomske politike, još od dolaska na vlast, prilagođavane interesima krupnog kapitala. Jedna od najznačajnijih tekovina vladavina SNS-a i njegovih koalicionih partnera jeste reforma radnog zakonodavstva iz 2014. godine. Ovu reformu obeležila je dodatna fleksibilizacija radnog odnosa, ustanovljavanje novih vrsta ugovora kojima je radni odnos učinjen još nesigurnijim, te značajna degradacija radnih prava kada je reč o bolovanju, pravu na godišnji odmor, štrajk i minimalnu zaradu. Namera je bila da se Srbija učini konkurentnijom u odnosu na svoje susede u privlačenju direktnih investicija iz inostranstva – manji troškovi za radnu snagu bi trebalo da budu komparativna prednost Srbije u odnosu na npr. Severnu Makedoniju, Moldaviju ili Bugarsku. Reformu radnog zakonodavstva pratila je i politika značajnog povećanja subvencija za inostrani kapital i “stezanje kaiša” kada je reč o javnim finansijama i izdacima za kapitalna ulaganja. Mere štednje su sprovedene nauštrb penzija i plata zaposlenih u javnom sektoru.
Prilagođavane radnog zakonodavstva propraćeno je nezapamćenim uvećanjem subvencija za dolazak inostranog kapitala. Na taj način je država postala garant uspešnog poslovanja inostranih kompanija. Naravno, nije došlo do ozbiljnijeg transfera tehnologija i znanja, a uglavnom je reč o repetitivnim poslovima i industrijama na kojima nije moguće dugoročno planirati održivi ekonomski razvoj. Ovakvom politikom delom jeste rešen problem visoke nezaposlenosti. Iz individualne perspektive, bilo kakav posao, koliko god da je slabo plaćen i koliko god da su uslovi rada loši je bolji od nezaposlenosti. Otvaranje neke fabrike u ruralnim sredinama u kojima su fabrike odavno zatvorene predstavljao je pomak za lokalno stanovništvo. Naravno, ovi investitori su brutalno eksploatisali radnike i radnice uz često kršenje ekoloških standarda. Neretki su i slučajevi da su kompanije, ubrzo po isteku ugovorom predviđenog vremenskog perioda za isplatu subvencija napuštale Srbiju.
Kada je reč o domaćem kapitalu, mnoga mala i srednja preduzeća su se našla u neravnopravnom položaju zbog pomenute politike subvencija. Pre svega, novac koji je dat na subvnecije bi se mogao ulagati u razvoj lokalne infrastrukure, kako bi se olakšalo poslovanje manjim subjektima, dok su direktni sektorski konkurenti izloženi pritisku usled nelojalne konkurencije. Sigurnije rešenje je vezivanje za (lokalnu) vlast zarad uspešnosti poslovanja. Poslovi dobijeni od strane države ili lokalne samouprave su najsigurniji i vrlo unosni. Pa tako, država će kupovati baš automobile koje prodaje lokalni moćnik blizak vlastima, ili će baš on biti ekskluzivni prevoznik na međugradskoj liniji, iako postoji razvijena javna železnička infrastruktura koja se ne koristi. Naravno tu su i sigurni dobitnici na velikim tenderima koji se za državne poslove na različite načine zahvaljuju vlastima. U Srbiji je u prethodnih godina stvorena čitava jedna klasa vlastima bliskih “biznismena” koja, uz adekvatnu naknadu u vidu tendera i drugih državnih poslova, zavodi red po Srbiji, gde god postoji potreba.
U većim gradovima, gde je ekonomska aktivnost razvijenija, veća je i sloboda da se ostane samostalan. Što je ekonomska aktivnost manja, raste i zavisnost od države, pa su mnoge kompanije u manjim sredinama blisko vezane za vladajuću stranku, odnosno lokalnu samoupravu. Uz to, ukoliko bi neki lokalni privrednik želeo da finansira opozicioni rad, ubrzo bi mu na vrata zakucale raznorazne inspekcije.
Ovakvo stanje stvari bi trebalo da bude plodno tle za sasvim drugačiju političku agendu – onu koju bi zaista u prvi plan stavila potrebe ljudi. Zdravstvo, socijalna zaštita i drugi javni servisi su u potpunosti razoreni i zahtevaju temeljnu obnovu. Posebno je važan zadatak raditi na raskidanju čvrste klijentelističke mreže koju je isplela vladajuća stranka i izgradnju ekonomske osnove koja bi što širim društvenim slojevima omogućila dostojanstven život. Naravno, opozicija još nije blizu tog cilja.