rad
Srbija
tema

Glavni magacioner

Foto: skrinšot

Za razliku od većine ostalih makroekonomskih pokazatelja, građani inflaciju osjete neposredno na vlastitoj koži. Zbog toga i predstavlja značajan problem Aleksandru Vučiću u nastojanjima da građanima predstavi Srbiju kao ekonomskog tigra. Stefan Marić donosi pregled bizarnog manevriranja s inflacijom u režiji Vučića i tabloida: od “najniže inflacije u Evropi” do pokradenih magacina.

Krajem sada već davne 2008. godine, tadašnji ministar ekonomije i regionalnog razvoja Srbije, Mlađan Dinkić, u sred svetske ekonomske krize upotrebio je danas nadaleko čuvenu frazu “kriza je naša šansa” kojom je, slično kao što nas sada već deceniju Aleksandar Vučić ubeđuje da smo evropska ekonomska sila, on tada ubeđivao da će Srbija kroz ekonomsku krizu proći “neokrnjena” i mnogo bolje od nekih znatno razvijenijih i bogatijih zemalja. Kao što je od Dinkića prepisao i značajno “unapredio” pogubnu politiku privlačenja stranih direktnih investicija “po svaku cenu” basnoslovnim subvencijama, koje doprinose jako malo privredi, ali jako puno političkom rejtingu, Vučić je (slučajno ili ne) i mantru “kriza je naša šansa” učinio centralnim lajtmotivom svoje političke karijere. Naravno, kao što je to bio slučaj i sa Dinkićem, reč “naša” u toj poštapalici ne odnosi se toliko na Srbiju, koliko na Vučića i njegovu vladavinu.

Još od samih početaka uspostavljanja čvršće vlasti, zahvaljujući propagandnoj mašineriji koju poseduje, Vučić koristi svaku krizu pred kojom se nađe kako bi sebe predstavio kao jedinog čoveka koji nas može izvući iz iste. “Rešavajući” krize jednu po jednu, Vučić sve više učvršćuje svoju apsolutnu vlast i gradi imidž jedinog legitimnog pretendenta na titulu spasioca nacije u očima širokih narodnih masa.

Najlakši način upravljanja krizom je sejanje straha i panike, a upravo taj mehanizam predsednik SNS-a vremenom je u potpunosti apsolvirao. Poslednji put, predsednik Srbije je ovaj mehanizam upotrebio kada je prištinska Vlada Srbima sa Kosova onemogućila glasanje na predsedničkim i parlamentarnim izborima u Srbiji. “Plašim se da bi mogli da uđemo u začarani krug ratnih sukoba bez kraja”, bila je jedna od mnogobrojnih ratnohuškačkih izjava koja se od predsednika mogla čuti tih dana. Takođe je bilo reči o želji Albanaca da “izazovu dodatni sukob ne bi li jednom zauvek rešili problem sa Srbima” te Vučićevog navodnog nereagovanja kako bi se sačuvao mir. Slična tehnika dizanja panike primenjenja je i za vreme prvog talasa koronavirusa kada je nakon prvobitnog ismejavanja virusa, pristup preko noći promenjen za 180 stepeni. Izjava koja je sasvim sigurno, građanima ostala urezana u pamćenje je ona u kojoj predsednik govori kako će nam sva groblja u Beogradu biti mala da prime sve nas ako penzioneri poslušaju savet pojedinih opozicionih političara koji su tada predlagali da im se omogući sat vremena šetnje u toku dana umesto dvadesetčetvoročasovnog karantina koji je tada bio na snazi jako dugo.

Nijedna kriza nije za bacanje

Uprkos tome što je rat u Ukrajini nesumnjivo stavio vlast u Srbiji u jednu jako tešku poziciju stalnog manevrisanja između istoka i zapada, on je sa sobom nosio i određene političke blagodeti za aktuelnog predsednika. Umesto predizborne kampanje u znaku potenciranja veza vlasti sa organizovanim kriminalom, neiscrpnog urušavanja vladavine prava i demokratije, partokratije u svim segmentima društva, ogromnih problema sa zaštitom životne sredine, enormnim zagađenjem itd. rat u Ukrajini preko noći je promenio sve, pa tako i predizbornu kampanju u Srbiji. Pažnja domaće javnosti, baš kao i svuda u svetu, sa razlogom bila je u potpunosti usmerena na ratna dešavanja u Ukrajini.

Ovakvu “novu normalnost” lider SNS-a je naravno znao da iskoristi. Modus operandi Aleksandra Vučića nalaže da nijedna kriza za unutrašnju političku upotrebu nije za bacanje, pa tako nije ni ova. “Ne znam da li ovo liči nekome na svetski rat ili na smak sveta, meni ovo liči na smak sveta” ili “u ovakvim uslovima gde se sve ruši, gde samo čekate da li je razarač ušao u Tajvanski moreuz ili je neki treći razarač ušao na ovu teritoriju ili na onu teritoriju…” bile su samo neke u moru Vučićevih izjava čija je glavna funkcija bila da u glavama birača upali crvene lampice za uzbunu, koje bi opet jedino on mogao da ugasi. Predsednikov izborni štab je munjevitom reakcijom zamenio glavni Vučićev izborni slogan sa “Zajedno možemo sve” na “Mir. Stabilnost. Vučić.” Predsedniku nije bilo teško da se iz uloge najvećeg graditelja autoputeva i bolnica prešalta na jednu od njegovih omiljenih – ulogu faktora mira i stabilnosti.

Međutim, rat u Ukrajini je kada je reč o izbornoj kampanji, iz prvog plana izbio i još jednu jako važnu temu, a to je snažan udar na potrošačku moć građana zahvaljujući efektima galopirajuće inflacije u Srbiji. Do rata u Ukrajini, inflacija u Srbiji je, kada je reč o političarima vladajuće stranke i medijima bliskim vlasti bila praktično tabu tema i to sa velikim razlogom. U martu, kada se raspolagalo sa podacima o međugodišnjoj inflaciji u februaru, Srbija je beležila stopu inflacije na visini od čak 8,8%, što je bilo znatno više od tadašnjeg proseka evrozone od 5,8%. Posmatranje samo opšte stope inflacije, međutim nije dovoljno da bismo razumeli razmere problema sa inflacijom u Srbiji. Pre svega, treba reći da prosečno domaćinstvo u Srbiji troši oko 34,2% svog raspoloživog dohotka na hranu i bezalkoholna pića, što je značajno više nego recimo u Češkoj gde je to 20,7% ili Austriji gde je posmatrani udeo svega 11,8%, dakle skoro tri puta manje nego u Srbiji.

Prema februarskim podacima, hrana i bezalkoholna pića u Srbiji su na međugodišnjem nivou poskupeli za 15,2%, što je veće poskupljenje nego u gotovo svim zemljama EU (osim Litvanije koja ima za 0,1% veću inflaciju) i što je više nego tri puta veće poskupljenje u odnosu na prosek EU koji je bio 4,8%. Drugim rečima, ne samo da se u Srbiji na hranu u proseku izdvaja nekoliko puta više nego u Evropi, već je i cena hrane u odnosu na prosek EU skočila za više od tri puta više! Naravno, što je domaćinstvo siromašnije, ono će trošiti veći deo raspoloživog budžeta na hranu. To se najbolje vidi na osnovu podatka da u Srbiji tzv. donji decil odnosno 10% najsiromašnijeg stanovništva troši skoro polovinu svog dohotka na hranu. Ovo sve zajedno znači da za razliku od nekih drugih slučajeva, ovakav razvoj događaja i tip inflacije predstavlja najdirektniji i najveći mogući udar na najsiromašnije segmente stanovnišva u Srbiji.

Za razliku od stope rasta BDP-a (ili nekih drugih još apstraktnijih ekonomskih pokazatelja) koje vladajuća stranka svakodnevno koristi kako bi dokazala tezu da smo ekonomski lideri u Evropi i šire, stopa inflacije (posebno rast cena hrane) može se videti golim okom i građani je lako mogu osetiti na sopstvenoj koži. Ovakav razvoj situacije mogao je biti izuzetno poguban po Vučićevu predsedničku kampanju, jer je imaginarni ekonomski prosperitet jedan od centralnih stubova Vučićeve propagande i njegovog političkog rejtinga, a galopirajući rast cena mogao je probuditi makar deo njegovih birača iz ovog ružičastog dubokog sna. U tom smislu, predsednikov izborni štab se našao u nezgodnoj poziciji.

Na početku, Vučić je govorio o inflaciji samo kada bi ga neki novinar u retkim situacijama pitao o tome (što je već samo po sebi indikativno jer je u većini slučajeva Vučić taj koji pokreće teme u svojim televizijskim “intervjuima”), a i kada bi se to desilo, on bi kratko odbrusio da je “inflacija u Srbiji jedna od najnižih u Evropi” i da je ona manja nego u Nemačkoj ili SAD-u, što je naravno daleko od stvarnosti. U kom pravcu će ići predsednička kampanja SNS-ovog kandidata kada je reč o ovoj temi, moglo se naslutiti već početkom februara kada je Vučić pohitao da brže bolje prisvoji negativne ekonomske efekte budućeg rata u Ukrajini govorivši o “pojavi jedne utakmice između Ukrajine i Rusije” koja izaziva “skok cena svega”.

Iako je do skora aktuelna inflacija u Srbiji od 8,8% merena u periodu od 1. do 23. februara, kada ruska invazija Ukrajine još uvek nije počela, to nije sprečilo vlast da u ratu u Ukrajini pronađu dežurnog krivca za divljanje inflacije u Srbiji. Naravno da je rat u Ukrajini kasnije ubrzao rast cena i u Srbiji, ali poenta je da se inflacija i pre rata već uveliko odomaćila u zemlji. Umesto reagovanja kroz plasiranje na tržište robnih rezervi osnovnih prehramenih potrepština, privremenog ukidanja PDV-a na hranu, subvencionisanja cene goriva i veštačkog đubriva za poljoprivredne proizvođače, blagovremenog ograničenja izvoza određenih dobara koje su izvoznici jurili da prodaju dok su cene još visoke (što je smanjilo ponudu istih proizvoda u zemlji i povećala njihovu cenu), a to je sve moglo da utiče na ublažavanje rasta cena hrane, vlast se odlučila za neke kontraproduktivne poteze kao što je držanje referentne kamatne stope na istorijskom minimumu sve do pre neki dan, kupovinu obveznica pojedinih prezaduženih javnih preduzeća (u potpunoj kontroli vladajuće partije) emitovajući dodatnu količinu novca u privredu i neselektivno deljenje bespovratne pomoći bez obzira na materijalno stanje, kao što je podela 20 hiljada dinara svim penzionerima ili 100 evra svim mladima.

Naravno da je bilo i dobrih ekonomskih mera poput zamrzavanja cena pojedinih proizvoda, struje za domaćinstva i kontrolisanja cene goriva, ali čini se da se vlast pre svega fokusirala na onaj set mera koje će joj omogućiti brže, jače i bolje prolazno vreme u predizbornoj trci (kupovina korporativnih obveznica Telekoma i tzv. helikopterski novac penzionerima i mladima npr.).

Nestašice i “kolaps” u Evropi, cvetanja ruža u Srbiji

Kako bi se izbegla priča o inflaciji i enormnom rastu cena konkretnih proizvoda u zemlji, lider SNS-a je posegnuo za novim rešenjem – pravljenjem scenaria prema kojem Srbija ima svega i raspolaže megalomanskim količinama svih osnovnih proizvoda, za razliku od svih drugih zemalja u kojima su prazni rafovi normalna pojava. Na taj način, Vučić može da istovremeno govori o istorijskom skoku cena svega i svačega u Evropi, ali i količinama svih robnih rezervi kojima Srbija raspolaže (zahvaljujući njemu, logično) bez preteranog spominjaja i osvrta na cene istih tih proizvoda u Srbiji.

“Imamo pšenice i kukuruza dovoljno za narednih šest meseci, kupili smo 30 miliona kilograma brašna… sve što je bilo kuhinjske soli…čekamo potvrdu za 3 hiljade tona mleka u prahu jer ga je nemoguće naći u svetu, ali ću razgovarati dodatno sa našim kineskim prijateljima…kupili smo i pirinča mnogo…32 miliona komada sardina…”, saopštio je građanima predsednik Vučić u jednom od svojih direktnih obraćanja krajem februara, nakon čega je krenuo da pokazuje slike punih magacina za razne vrste proizvoda po redu i poimence.

U isto vreme, tabloidi pod direktnom kontrolom vlasti, ali i sam Vučić u svojim televizijskim gostovanjima plasirali su priče o nezampaćenim nestašicama i skoku cena u Evropi i regionu. Što veća panika, tim bolje. “Haos: Natoče gorivo pa beže”, bio je jedan od mnogobrojnih sličnih naslova na provladinim portalima. Kvaka je u tome da ako zapravo pročitate vest, videćete da se u njemu misli na Holandiju, a ne na Srbiju. U tekstu piše da je navodno došlo do blagog povećanja broja ljudi koji kradu gorivo sa pumpi, između pedeset i sedamdeset na nedeljnom nivou u čitavoj Holandiji, što je i da je istina, zanemarljiv broj ljudi, ali bitno je da ste uneli nešto panike među građane.

“U BiH ide do 40 maraka cena litra jestivog ulja”, rekao je Vučić na intervjuu na jednoj televiziji. Ako ovaj iznos prebacimo u evre, ispalo bi da je litar ulja u BiH koštao oko 20 evra, što se kosi sa zdravim razumom budući da je litar ulja tada koštao desetostruko manje. “Hleb je kod nas 46 dinara, to je 0,4 evra. U Hrvatskoj će ići na 2 evra i svuda će to da skače, negde će ići i do 10 evra, verovali ili ne”, reči su predsednika vladajuće stranke na nekom drugom televizijskom gostovanju. Vučić je ovu tvrdnju bazirao na osnovu izjave direktorke Žitozajednice u Hrvatskoj, Nade Barišić, koja je samo upozorila da bi običan beli hleb u Hrvatskoj “mogao da dosegne nezapamćenu cenu od čak 2 evra za komad”, što naravno nije sprečilo Vučića da istu cenu već tada predstavi kao datost. Pa kako i ne bi, jedemo pet puta jeftiniji hleb nego Hrvati! Ni tabloidi naravno nisu propustili ovakav zicer, pa je tako u jednom od njih zbog ovakvog razvoja događaja akcenat bio na “histeriji u Hrvatskoj”, dok su se u drugom glasilu zadovoljili sa “strašnim problemima u Hrvatskoj”.

Inače, kad je govorio o ceni hleba od 46 dinara, Vučić je mislio na hleb “Sava” čija je maksimalna cena određena državnom uredbom kao mera zaštite socijalnog standarda stanovništva. Tu istu uredbu naprednjačka vlast je po prvi put ukinula tj. nije produžila 2019. godine, da bi je tek krajem prošle godine zbog krize volšebno vratila na snagu.

“Neko širi paniku”

Predsednik Srbije je sada već čuvenu konferenciju za medije 2. marta otvorio rečima da mu ova konferencija nikad teže nije pala i da se obraća ljudima u “svakako najlošijem raspoloženju u poslednjih deset godina”. Kazao je kako planiraju da izbace Rusiju iz UN-a, da će se nakon toga vršiti pritisak na Kinu kako bi se promenila rezolucija 1244, da bi sve zemlje EU i NATO-a koje do sada nisu priznale Kosovo to mogle i da urade. Nakon toga, Vučić je deo obraćanja o ekonomskoj situaciji otvorio sa: “Događaju se neverovatna čuda na svetskom tržištu”. Potom je krenuo da izvlači grafikone da bi pomoću njih pokazao rast cena svega i svačega. Krenuo je od nafte i rasta njene cene – “Pričamo o enormnim skokovima cena na svetskom tržištu, a onda će doći do posledice po nas”. Nastavio je o gasu – “Cena gasa je danas otišla u nebesa, u jednom trenutku niste mogli ni da ga nađete… besmislene cene, nemoguće je izdržati za bilo koju zemlju, za najrazvijenije zemlje, a ne za Srbiju”. Cenu uglja je ocenio kao “strahovitu i posebno zabrinjavajuću za nas”. Zatim se vratio na naftu, za koju je rekao da je trenutno “imamo za više od dva meseca”, ali i da šta će biti prekosutra niko ne može da kaže jer se situacija menja “iz časa u čas”.

Sledeći na red došli su struja, pšenica i kukuruz, čiji su cenovni skokovi predstavljeni na grafikonima za svaki proizvod pojedinačno. Poslednji proizvod koji je pomenut bilo je mleko u prahu, koje je predsednik uporedio sa respiratorom nekada – “potpišete ugovor, ali ih nikada ne dobijete”. Lider SNS-a priveo je konferenciju kraju rečima da se sve nada da će “ovo ludilo da prođe”, ali da se plaši da neće, kao i da “ne smeju naša deca više nikad da idu u nekakva skloništa”.

Treba napomenuti da je Aleksandar Vučić kada je reč o ekonomskoj situaciji u zemlji i pre ove konferencije imao pregršt čudnih izjava koje takođe mogu izazvati određeni stepen panične reakcije kod građana. Recimo, na predizbornom mitingu u Merošini 19. februara, predsednik je rekao da “u Srbiji za razliku od nekih drugih zemalja, neće biti gladi”, a samo par dana kasnije rekao je i “dodatno sam zabrinut iako sam još u decembru tražio da se rezerve povećaju, to nije urađeno i šokiran sam neodgovornošću nekih od njih.” Dan posle Vučićeve konferencije održane 2. marta na kojoj je izgledalo da se predsednik građanima obraća kao glavni magacioner ili skladišni upravnik nacije, naslovne strane pojedinih tabloida izgledale su ovako: “Svet na ivici gladi, cene žita divljaju, gorivo nikad skuplje” ili “Srbiji prete velike zamke” kao i “Rat cene gasa i struje digao u nebo”.

Da bi se još jednom predstavio kao spasilac nacije pred širokim auditorijumom, Vučić je po ko zna koji put preuveličavajući probleme pred kojima se Srbija nalazi pokušao da predstavi situaciju u kojoj se država trenutno nalazi kao skoro bezizlaznom. Tako je npr. ruski ambasador u Srbiji već sutradan morao da interveniše i da pred medijima objasni kako je izbacivanje Rusije iz UN nemoguće, a isto su učinili i pojedini stručnjaci koji su govorili da je tako nešto nemoguće pošto Rusija kao stalna članica Saveta bezbednosti ima pravo na veto na bilo koju odluku UN.

Ovoga puta, Vučićev tradicionalni nastup u ulozi spasioca nacije sa svim svojim propratnim elementima obio mu se o glavu, makar na kratko. Nakon konferencije 2. marta građani su se pravom pitali da ako zaista nema potrebe za strahom i panikom, zašto se onda predsednik hvali koliko je država nabavila svake osnovne potrepštine? Tu je i činjenica da je Vučić od jedne rutinske aktivnosti kao što je nabavka potrebnih robnih rezervi napravio državničku meru na nivou spektakla umesto toga da se ista aktivnost obavi u tajnosti kao što bi i trebalo. Deo građana verovatno ni ne zna da je obaveza države da vodi računa o robnim rezervama koje služe u slučajevima elementarnih nepogoda, rata i slično, pa je ovaj proces umesto kao deo rutinskih aktivnosti državnog vrha shvaćen kao nešto veoma vanredno.

Osim toga, ako visoki državni funkcioneri mašu slikama punih magacina i govore kako gladi neće biti, i logično je da će građani takvu poruku shvatiti kao da će gladi zapravo biti, jer zašto bi predsednik uopšte govorio da je neće biti? Naravno uz sve ovo, ne treba zaboraviti da su građani Srbije ne tako davno prošli kroz težak period nestašica i hiperinflacije, tako da im nije bilo potrebno mnogo imaginacije da im kroz glavu prođu užasne slike karakteristične za taj period, nakon čega im sigurno nije bilo teško i da zamisle da bi tako nešto moglo da se ponovi.

Vučićev nastup zajedno sa porukama tabloida koje su plasirane dan kasnije rezultirale su panikom i jurcanjem građana u markete kako bi već tog 3. marta došli do zaliha brašna, ulja, soli, šećera, sardina i ostalih potrepština. Iste večeri, kada se na društvenim mrežama proširila vest da pojedine benzinske pumpe ograničavaju količinu goriva koju je moguće natočiti, vozači su pohitali na benzinske pumpe plašeći se nestašica, ali i povećanja cene goriva preko nivoa na kojem su one trenutno (u tom trenutku cene goriva su bile zamrznute). To je naravno stvorilo velike gužve na pumpama, što je ubedilo i one skeptičnije vozače da i oni ipak natoče gorivo, stvarajući još veće redove u tom čitavom procesu.

Situacija je postala toliko alarmantna da je čak i Vlada Srbije u kasne večernje sate morala da reaguje sa saopštenjem da “svega ima u dovoljnim količinama” i da “neko namerno širi paniku”. Da ironija bude potpuna postarao se Vučić koji je već sledećeg jutra preko Instagrama poručio građanima da će “biti dovoljno i hrane i benzina”, da “nismo u ratu” i da “ne nasedaju na besmislice, trikove i provokacije”. Posle ove predsednikove izjave, čak su i tabloidi morali da “peglaju situaciju”. Tako su se na naslovnicama tabloida dan kasnije mogle naći poruke poput “Srbija ima svega dovoljno” ili “Predsednik protiv kampanje laži: Srbija nije u ratu i nema i neće biti nestašica”, ali posebno mesto ipak pripada tabloidu koji je nakon naslovnice Svet na ivici gladi, cene žita divljaju, gorivo nikad skuplje” pre samo dva dana, tog dana izašao sa naslovnicom “Ne verujte onima koji šire paniku, pune su rezerve hrane i goriva”.

Ipak, za par dana stvari su se smirile. Država je nedelju dana kasnije donela odluku da zamrznute cene “odmrzne” i da ih poveća, kao i da zabrani točenje goriva u kanistere odnosno van rezervoara. Protiv ove druge odluke su se odmah pobunili poljoprivrednici pošto im je zbog prirode posla potrebna značajna količina goriva, pogotovo imajući u vidu da su radovi na polju odavno počeli. Suludo je donositi takvu odluku kada znamo da mnogi poljoprivrednici žive u mestima udaljenim od gradova i pumpi, pa im je bez točenja u kanistere maltene onemogućeno da dođu do potrebnih količina goriva. Poljoprivrednici su najavljivali i proteste, ali je Vlada ipak reagovala sedam dana kasnije ponovno dozvolivši točenje goriva u kanistere, doduše ne u istoj količini kao pre. Narednog dana, Vlada je donela odluku i o novim, nižim cenama goriva, ali ne pre nego što je predsednik, veče pre saopštio da će cene biti niže, iako je reč o pojeftinjenju od svega 0,42 dinara za dizel i 0,24 dinara za benzin. Zanimljivo je da predsednik nije unapred najavio nove cene sledeće nedelje kada je cena dizela poskupela za čak 10,77 dinara.

Istovremeno, građani su pokušali da nađu utočište u svom dobro poznatom osloncu u vremenima krize – devizama. Inflacija, rat i moguće nestašice podsetili su ih na devedesete što ih je podstaklo na navalu na menjačnice. Iako je Narodna banka Srbije (NBS) brzo reagovala saopštenjem da deviza i evra ima dovoljno i da nema potrebe za njihovom kupovinom, građani su nastavili da ih kupuju istim tempom. Tražnja za evrom je toliko porasla da su mnogobrojne menjačnice ostajale bez svojih rezervi, pa se tako jedno vreme evro u mnogim menjačnicama ili nije mogao kupiti, ili se mogao kupiti po znatno većem kursu. Sve ovo primoralo je NBS da ozbiljno reaguje tako što je promenila zakonsku odredbu na osnovu čega je uvedeno pravilo o maksimalnoj proviziji koje menjačnice mogu naplatiti pri prodaji deviza na nivou od 1%, što je do tada važilo samo za kupovinu deviza od strane menjačnica.

Par dana kasnije, NBS je uvela zakonsku mogućnost privremenog oduzimanja ovlašćenja menjačima koji ne posluju po propisima u trajanju od 30 dana, dok bi se u slučaju ponavljanja kršenja propisa licenca oduzela trajno. Za svega par dana od donošenja ove odluke, NBS je privremeno zatvorila čak 90 menjačnica u Beogradu i Novom Sadu. Tokom marta ove godine, prema saopštenju NBS, zabeležena je i najveća intervencija centralne banke na međubankarskom deviznom tržištu u iznosu od 1,17 milijardi evra, u cilju očuvanja stabilnosti kursa dinara prema evru.

Samo što su prošli izbori i dok se praktično još broje glasovi, MUP je u tri dana i u tri odvojene akcije uhapsila troje ljudi u Rumi, Loznici i Blacu zbog sumnje da su kao odgovorna lica učestvovali u nezakonitoj prodaji žitarica koje im je Republička direkcija za robne rezerve poverila na čuvanje. Procenjuje se da su ova lica na taj način oštetila državu za robne rezerve ukupne vrednosti od 7 miliona evra i to samo u ovoj godini. Količine ukradenih robnih rezervi zna se samo u slučaju dva od ova tri preduzeća i ona iznosi oko 5.000 tona pšenice i kukuruza, a pošto je po novčanoj vrednosti robe na ova dva mesta ukradeno manje od trećine ukupne novčane vrednosti ukradene robe na sva tri mesta, možemo doći do zaključka da je količina ukradene robe nekoliko puta veća od 5.000 tona.

Pritom, daleko od toga da se nezakonito preprodavanje robnih rezervi dešava prvi put. Ilustrativan primer je slučaj preduzeća Rističević Company protiv koga je Direkcija za robne rezerve 2013. godine podnela prijavu zbog sumnje da 3420 tona žita, koje je ovoj firmi povereno na čuvanje nije skladišteno već je preprodano, dok je sertifikat kojim se potvđuje skladištenje falsifikovan. Međutim, to nije sprečilo ovu kompaniju da istovremeno prima visoku mesečnu nadoknadu za skladištenje žita. Ovaj slučaj je indikativan jer je vlasnica ove firme supruga jednog od najistaknutijih poslanika SNS-a, ozloglašenog po veoma vulgarnom rečniku, kao i po širenju govora mržnje iz skupštinskih klupa. Iako je prošlo skoro deset godina od prijave protiv supruge dotičnog poslanika, taj sudski proces još uvek nije završen, a poslanik u pitanju ne samo da nije trpeo nikakve posledice ove afere, nego je par godina kasnije ironično postao i predsednik Odbora za poljoprivredu.

Upravo ovo je slika i prilika Srbije pod vlašću Aleksandra Vučića i SNS-a. Kao što na televiziji beležimo istorijski ekonomski rast, tako i raspolažemo punim magacinima svih robnih rezervi. Međutim, u realnosti državni silosi koji čuvaju pšenicu zvrje ispražnjeni, baš kao i frižideri i džepovi velikog broja građana u Srbiji. Što bi rekla Vlada u svom saopštenju – “neko širi paniku”. Biće da “neko” i krade.