Jedan od indikatora skorašnjih izbora u Srbiji jeste značajno spuštanje praga, ionako već niskog, otvorenog vređanja i diskreditacije svakoga od političkih aktera ko se protivi vladavini Srpske napredne stranke. Repertoar uvreda i optužbi za izdaju od naprednjačke spin mašinerije se uvećava iz dana u dan – čovek se ponekad zapita šta je u glavama onih koji (profesionalno) smišljaju negativnu kampanju za političke protivnike. Zaista, treba sedeti i smišljati takve “kreativne” proizvode. Recept za uspešnost ovako besmislenih kampanja leži u gotovo potpunoj kontroli medija. U suprotnom, bilo bi teško objasniti kako iko može poverovati takvim finalnim proizvodima.
U periodu kraćem od sedam dana na YouTube kanalu narodnog poslanika iz SNS-a pojavio “duhoviti“ video klip kojim se diskredituje opozicija, širom većih gradova polepljeni su plakati na kojima je fotomontaža lidera Pokreta slobodnih građana u ustaškoj uniformi, dok je predsednik desničarskog Novog DSS-a prikazan sa tradicionalnom albanskom kapom na glavi i albanskom zastavom u pozadini. Šlag na torti je fotomontaža na kojoj se nalazi većina lidera proevropske opozicije koji u rukama drže natpis “Đilas”.
Jedino u uslovima skoro potpune kontrole medijskog i javnog prostora neko može osmisliti narativ za kampanju koja ukratko glasi ovako: ustaše iz srpske opozicije uz pomoć stranih službi žele da svrgnu Vučića kako bi priznale Kosovo i Srbiju uvele u NATO. Ovo nije prva jeftina i degutantna kampanja koju SNS plasira pred izbore, ali svaki put je iznenađujuće dokle je vlast spremna da ide.
Da stvar bude apsurdnija, vlast čak i one partije, sa (krajnje) desnice, optužuje da imaju iste ciljeve kao i “proevropska opozicija”. U trenutku kada je gotovo izvesno da će liberalno-leva opozicija nastupiti u jednoj koloni, te da se i na desnici radi na ukrupnjavanju, potrebno je osmisliti narativ koji će istovremeno diskvalifikovati obe strane. Naročito ako nakon izbora u lokalnim samoupravama bude bila potrebna međusobna podrška za rušenje SNS-a.
SNS na ovaj način pokušava da skine sa sebe odgovornost za incident kod manastira Banjska. Pavle Grbović prikazan je u ustaškoj uniformi, dok se iza njega nalazi tekst: “manastir Banjska regrutni je centar za terorizam“. Naprednjaci su u problemu i teško pronalaze način da objasne šta se tačno desilo u incidentu na severu Kosova. Vučiću uopšte ne ide u prilog nalaz istraživačkih novinara prema kojem je oružje korišćeno u incidentu proizvedeno u Srbiji. To i dalje nije dokaz da je srpski politički vrh bio umešan u organizaciju incidenta, ali na Vučiću je teret da objasni svoje veze sa Radoičićem.
U nedostatku objašnjenja, od najveće je pomoći svaljivanje krivice na račun opozicije. Režim bi lako izašao na kraj sa pitanjima opozicije, no odgovore traži i međunarodna zajednica. Posebno je što deluje da je ovoga puta spremna da daleko jače pritisne nego ranije – s vremena na vreme se spomene reč koja svakome u Srbiji budi uspomene na mučne scene iz devedesetih – sankcije.
Naravno, barem za sada, nema najave ozbiljnijih ekonomskih sankcija, kakve su sprovedene za vreme Miloševićeve vladavine, već se isključivo priča o merema usmerenim protiv samog Radoičića, njegove porodice i drugih ljudi bliskih njemu i režimu. Ali, sankcije su izuzetno opasna reč u kontekstu srpske politike, zbog čega su i pojedini opozicioni akteri osetili potrebu da objasne o čemu se zapravo radi, te istaknu kakve vrste sankcija nisu poželjne.
U trenutku kada su se značajno podigle tenzije na Kosovu i kada međunarodna zajednica preti, najlakše je optužiti opoziciju da je direktni eksponent stranih službi koja ima za cilj upravo da prizna nezavisnost Kosova. Učlanjenje u NATO, koje teško da je ikada imalo dvocifrenu podršku u javnom mnjenju Srbije je prirodan privezak u lancu optužbi.
SNS se, u trenutku kada gubi međunarodne partnere, okreće izolaciji, jačanju nacionalističke retorike i najprimitivnijoj propagandi protiv opozicije. A kampanja zvanično nije ni počela. Strah od gubitka vlasti, posebno u Beogradu, obećava prilično prljavu kampanju od strane režima.