Početak nove školske godine u Srbiji protekao je u znaku diskusija o bezbednosti učenika i još nezalečenih rana od dve masovne tragedije koje su se desile početkom maja. Protesti “Srbija protiv nasilja”, pokrenuti nakon tragedija, ulaze u svoju dvadesetu nedelju jer zahtevi organizatora najvećim delom ostaju neispunjeni. Istovremeno, deluje da će oni biti uvod u predstojeće lokalne izbore u Srbiji koji će se najkasnije održati u prvoj polovini naredne godine. Nagađa se čak i da su mogući prevremeni parlamentarni izbori krajem ove godine.
Vlast je prinuđena da stvori privid reda i rada na rešavanju problema, a najsigurnija i verovatno politički najisplativija rešenja su ona koja imaju najmanje veze sa temeljnim bavljenjem problemima. Formula je jednostavna: malo ko se neće složiti da je omladina razuzdana, nepažljiva i da, što je najgore, ne poštuje autoritete. To se posebno ogleda u tome kako se dolazi u škole – u kratkim bermudama, trenerkama, pa čak i duksericama sa kapuljačama i svemu ostalome čemu navodno nije mesto u školama.
A odakle omladini ideja da tako dolazi u škole? Pa, od loših uzora koji omladinu kvare i oblikuju njeno ponašanje. U ovom slučaju je rep grupa Crni Cerak bila prva na tapetu. Ubrzo se obračun sa kvariocima omladine proširio i van granica Srbije, pa je gradonačelnik Banja Luke zabranio nastupe Desingerice i Breskvice u tom gradu. Dakle, rešenje se sadrži u čvrstoj ruci, moralisanju, zabranama i disciplinovanju. Ono što se ne vidi golim okom ni ne postoji – problem je rešen.
Ipak, možda ako malo obrnemo pogled na stvari možemo nešto više saznati o savremenom srpskom društvu. Šta ako “problematični” izvođači nisu ti koji oblikuju vrednosti i stavove omladine, već samo u svojim pesmama (do ekstrema, a ponekad i karikaturalno) prikazuju kako omladina zapravo živi, šta već jesu njene vrednosti, te većim delom opisuje životnu svakodnevnicu, u ovom slučaju omladine sa beogradske periferije?
Ako u Beogradu postoje krajevi koji se kolokvijalno nazivaju “male Kolumbije” i sl. verovatno je to manjim delom zbog muzičara koji su odrasli u tim krajevima, a više zbog strukture stanovništva koja ih naseljava. Opet, nisu ti ljudi po prirodi loši i kvarni, pa su stope kriminala više nego u centru grada, već se radi o krajevima grada u kojima, iz niza različitih razloga, žive deprivilegovani slojevi stanovništva kojima je bavljenje (sitnim) kriminalom jedna od legitimnih strategija preživljavanja.
Iskvareno je čitavo društvo koje većini ljudi ne može da obezbedi smislen život, a omladini perspektivu – otuda i potreba režima da pred izbore smanjuje cenu parizera. Veliki broj ljudi ne može sebi da priušti ni tako nekvalitetnu hranu. Kada socijalna mobilnost zakaže, a čini se da je gotovo uvek tako na kapitalističkoj periferiji, onda su takve strategije sve primamljivije.
I nisu zbog toga krivi Crni Cerak i slični, već političke elite koje vladaju ovim društvom od uvođenja višestranačja. A pošto nije u njihovom interesu da se poredak promeni, najlakše je prebaciti krivicu na nekoga drugog. Problem se „rešava“ njegovim sakrivanjem od očiju javnosti, što ne znači da problem i dalje neće postojati. Umesto da se bavimo kratkim pantalonama na dnevni red je potrebno staviti pitanje ekonomije. Svaka ekonomija je politička i daleko značajnija od stila oblačenja.