Imenovanje ulica i trgova slika je ideoloških vrednosti jednog društva. Društvu koje ne neguje socijalističku revoluciju kao vrednost, nego je negira i demonizuje, ne treba trg koji se zove po revolucionaru. Štaviše, slavljenje Tita kao “antifašiste” koji zaslužuje trg uz svesno ignorisanje njegove revolucionarne uloge predstavlja grubo falsifikovanje istorije.
Pre malo manje od godinu dana, zagrebačka desnica bila je u panici. Ona socijalna širila je moralnu paniku o “lijevoj hegemoniji“a ona ekonomska najavljivala je pretvaranje Zagreba u Venecuelu ako Možemo pobedi. Hrvatski Gramsci i hrvatski Friedman, međutim, pokazali su se kao samo škart verzije sa Njuškala: predviđanja su im, najblaže rečeno, omašila. No, glavni fokus paranoje u ono vreme bilo je vraćanje naziva Trga maršala Tita, koje je desničarski Večernji list najavljivao neposredno pre izbora. Nakon samo četiri godine, tobožnja simbolička pobeda desnice bila je ugrožena. Tomašević je jako brzo nakon izbora umirio strasti (ili, razočarao levicu, zavisi iz koje perspektive se gleda) izjavivši da preimenovanje trga “nije prioritet” ali da će “podržati vraćanje imena ukoliko dođe takva inicijativa”. Naravno, ostali smo bez odgovora na pitanje odakle bi došla “takva inicijativa” ako ne od stranke na vlasti koja zapravo jedina ima mogućnost za tako nešto.
Na nesreću po Tomaševićevo plansko izbegavanje pitanja Titovog trga, novi zagrebački šef SDP-a, Viktor Gotovac, predložio je, odmah po preuzimanju dužnosti, vraćanje Trga maršala Tita. Da li se radi o iskrenoj želji ili medijskom senzacionalizmu, teško je reći, mada bi izbor novog vođe lokalne organizacije centrističke stranke koja je u Zagrebu na izdisaju verovatno prošao neopažen da nije bilo Gotovčeve izjave o Titu. S druge strane, ni većinski deo centrističke gradske vlasti nije bio oduševljen: Zorislav-Antun Petrović iz ORaH-a ponovio je mantru o nebavljenju prošlošću nego budućnošću, a Tomašević je ponovio da Trg maršala Tita nije prioritet, ali i diplomatski izrazio spremnost za “razgovor” o temi. U ovom trenutku, postoji potencijal da se ova tema ponovo razvlači narednih meseci, pa čak i godina, što se Tomaševiću sigurno ne sviđa: Možemo se očito malo čega boji toliko koliko mogućnosti da postane vreća za udaranje desničarskog Kulturkampfa.
U tom Kulturkampfu, međutim, krije se jedna velika istina, koju Tomašević ne sme da izgovori naglas: Zagrebu ne treba Trg maršala Tita. Besmisleno je u kapitalističkom društvu očekivati, pa čak i prizivati, nazivanje ulica i trgova po komunističkim revolucionarima. Verujem da bismo se, u četiri oka, gradonačelnik i ja po tom pitanju složili. Međutim, u javnom prostoru se iz nekog razloga još uvek održava iluzija da oni koji apsolutno ne dele Titove svetonazore smatraju njegove ideje pozitivnim. Naravno, ako bi kojim slučajem u Hrvatskoj došlo do preko potrebnog revolucionarnog rušenja kapitalizma, bilo bi dobro i poželjno nazvati neki trg i po Titu. Potpuno je druga stvara kada se radi o savremenoj kapitalističkoj Hrvatskoj.
Čemu služi sećanje na komunizam?
Imenovanje ulica i trgova odraz je dominantne vladajuće ideologije u datom društvu. Stoga nije preterano neobično da su rušenje socijalističkog sistema i nasilno rasturanje Jugoslavije propraćeni masovnim preimenovanjima ulica između poslovičnih Vardara i Triglava. Sigurno će i svaka buduća nasilna (ili, kako mnogo ređe biva, nenasilna) promena statusa quo rezultirati novim preimenovanjima, rušenjima i spomenicima nekim novim junacima. Kultura sećanja nije pitanje istorijske tačnosti, nego savremene politike.
Sa druge strane, ne može se reći da je brisanje sećanja na komunistički pokret i Jugoslaviju uniforman proces. Ako iz Zagreba odete tačno 140 kilometara zapadno, u centru Ljubljane zateći ćete, kao da se ništa nije dogodilo, Franca Rozmana, Lovru Kuhara, Borisa Kidriča i Edvarda Kardelja. U Velenju, koje je nekada nosilo i Titovo ime, još uvek stoji njegov najpoznatiji kip, rad Antuna Augustinčića. U Bosni, naročito među pripadnicima bošnjačke nacije, Titova popularnost je tolika da je praktično već dostigla nivo stereotipa i postala čestim predmetom viceva. Podgorica je 2018. godine dobila čak i novi spomenik Titu (ponovo kopija Augustinčića), kao i Skopje 2013. godine, ispred srednje škole koja nosi njegovo ime.
Verujem da u očima paranoičnih i večito melodramatičnih nacionalnih dušebrižnika ovo predstavlja neupitan dokaz da “komunisti i dalje vladaju”. Za nas koji znamo da politiku ne određuje estetika, nego ekonomija, svejedno se postavlja pitanje: zašto? Otkud u toliko država nastalih raspadom Jugoslavije potreba da se komemorira socijalistički period?
Liberalni “neutralni” odgovor bio bi da je sve to deo “istorije” i da se kao takav treba prikladno obeležiti, bez obzira šta mi o njemu mislili. Ovo objašnjenje suviše je naivno. Kao što sam već pomenuo, politika sećanja pitanje je sadašnjosti mnogo više nego prošlosti. Za početak, način na koji se određeni period istorije obeležava već odaje jasan ideološki (ili, ako ćemo glumiti apstraktnu neutralnost, “vrednosni” stav. Dobar primer je odnos politike sećanja prema ustaškoj NDH. Da, to je deo istorije, i prema njemu se moramo nekako odnositi. No, to svakako ne znači da će se dizati spomenici Anti Paveliću, nego njegovim žrtvama. Isto tako, postoje oni akteri koji ne žele da jednostavno proteraju iz javnog prostora komunizam, nego da komemorativne prakse usmere na njegove (uglavnom tobožnje) žrtve.1
Drugi, jednako naivni odgovor, bio bi odgovor folklorne i politički impotentne jugonostalgije: da se eto nekad “lepo živelo” pa se ljudi rado sećaju socijalističkog perioda i žele ga nekako komemorirati. Međutim, ovde se ne radi o komemorativnim praksama odozdo. One svakako postoje, ali više se čini da onima koji su na vlasti pričinjavaju glavobolje nego što bude želju za dizanjem spomenika Titu. Na kraju krajeva, zaista se, uprkos manama, u slučaju socijalističke Jugoslavije radi o društvu koje je nesumnjivo bilo dosadašnji civilizacijski vrhunac ovih prostora, a sedam banana-državica nastalih njenim raspadom deluju bedno i tragično, eventualno mazohistima i komično. Stoga, vlastima u Crnoj Gori, Bosni ili Sloveniji svakako nije u interesu da im se propala nacionalna država identifikuje (a time i poredi) sa Titovom.
Ne postoji uniformni komunizam
Pravi odgovor je, rekao bih, univerzalan za čitav post-socijalistički svet. Nakon pretvaranja (makar i nominalno) radničkih država u liberalno-kapitalističke, postavilo se pitanje izvora legitimiteta političke zajednice. Ako se ne vlada u ime radničke klase, u čije ime se vlada? Sigurno nećemo reći u ime kapitalističke klase, to zvuči ružno i arhaično, a i nismo mi, nedajbože, neke države bezakonja u kojima princip privatne svojine gazi sve drugo pred sobom. U takvoj situaciji, kao izvor političke legitimnosti javlja se “narod”, odnosno nacija. Mi imamo Hrvatsku jer smo Hrvati, mi imamo Rumuniju jer smo Rumuni, i tako dalje. Svakako zvuči mnogo lepše nego “200 obitelji”.
U takvoj situaciji, dominantan standard koji određuje politiku sećanja prema socijalističkom periodu jeste “nacionalni interes” arbitrarno definisan u skladu sa aktuelnom politikom, ali predstavljen kao večan i nepromenjiv, i koji služi kao osnova političke zajednice. Fascinatno je koliko je papira utrošeno, makar u akademskim krugovima koje šira javnost ne prati, na objašnjavanje politike sećanja prema socijalizmu, a da niko nije pomenuo ono najbitnije: da se socijalizam u današnjim politikama sećanja vrednuje po tome koliko je, po proceni vladajućih, bio u skladu ili suprotnosti sa “nacionalnim interesom”.
Iz te perspektive, potpuno je logično da se u Crnoj Gori i Makedoniji, gde su komunisti igrali bitnu ulogu u artikulisanju savremenog nacionalnog identiteta, taj period od strane vlasti posmatra pozitivno. Makedonija, sa svojim bizarnim izmišljanjem prošlosti koja seže do Aleksandra Velikog u vreme Gruevskog, dobar je primer i toga da sećanje zavisi od toga ko je na vlasti. Slični procesi dešavali su se i drugde: dok se u Poljskoj, Češkoj ili Mađarskoj komunizam posmatra kao nešto što je bilo “negativno” za “naciju”, u Belorusiji ili Rusiji je integrisan, makar delom, u nacionalni narativ. Na sličan način se to radilo i u Sloveniji, pa čak i u Srbiji u vreme Miloševića, zbog čega tamo i dan-danas postoji bizaran odnos između jugonostalgije i srpskog nacionalizma. Naravno, svaki od ovih načina “suočavanja sa prošlošću” predstavlja potpuno istorijski nepismeno gledanje na stvari. Komunisti nisu bili uniformni, ni “nacionalni” ni “antinacionalni” ni “anacionalni”. No, kao što sam već pomenuo, politika sećanja nema veze sa istorijskom stvarnošću.
Pored toga, izvesno je i da politika sećanja na komunizam nema veze sa samim komunizmom. Osim što je istorijski besmisleno, za svakog ko zapravo sebe smatra komunistom je i potpuno nelogično videti kako se, iz nacionalističkih pobuda, ulice nazivaju po komunistima. Čak i ako ostavimo nacionalizam dominantne politike sećanja po strani, zašto nazivati ulice današnjih disfunkcionalnih kapitalističkih polukolonija po onima koji su se protiv takvog kapitalističkog i polukolonijalnog statusa aktivno borili? Da, table Zagreba danas krase imena polumitskih ličnosti poput Kralja Tomislava i bandita poput Trenka. Ali nisu li oni u svakom smislu mnogo bolje oličenje ideologije savremenog hrvatskog društva nego Tito?
Svakako, ne mislim da će to odvratiti deklarativno levo-reformističke (u praksi centrističke) političke snage da se pozivaju na nasleđe Josipa Broza Tita. Na kraju krajeva, gore opisane borbe za istorijsko sećanje naizgled ne obesmišljavaju ponovno imenovanja nekog zagrebačkog trga po Josipu Brozu Titu. To i dalje može biti ideal za sve one koji žele “pristojnije”, “kosmopolitskije” ili “naprednije” društvo u okviru postojećeg statusa quo. Za ljude koji žele da stvari u Zagrebu (ili drugde) budu iste kakve su bile zadnjih trideset godina, ali sa malo više biciklova i zelenih površina, Tito kao “antifašista” ili “vođa nesvrstanih” i antinacionalistički simbol sasvim je dovoljan.
Međutim, mene lično, kao ni druge ljude na marksističkim pozicijama, ne zanima čekanje Godota socijaldemokratije, niti njenog zelenog rebrandinga. Isto tako ne impresionira pozivanje na antifašizam kao evropsku ili ustavnu “vrednost”, naročito kada je Evropska Unija i u politici sećanja i u praksi anti-antifašistička. Povrh svega, oni koji se u mainstream politici sećanja pozivaju na Tita i njegovo nasleđe čine istu, ako ne i goru, falsifikaciju istorije nego nacionalisti.
Tito nije bio “demokrata“
“Ugnjetačke klase stalno su progonile velike revolucionare za njihova života, dočekivale su njihova učenja s bijesnom zlobom, jarosnom mržnjom, najneskrupuloznijom kampanjom laži i kleveta. Poslije njihove smrti čine se pokušaji da ih pretvore u ništavne ikone, da ih, tako reći, kanoniziraju, da njihovom imenu dadu izvjesnu slavu radi ‘utjehe’ i obmanjivanja ugnjetenih klasa, ujalovljujući sadržaj revolucionarnog učenja, tupeći njegovu revolucionarnu oštricu, vulgarizirajući ga.”
Ovako je Lenjin pre 105 godina opisao odnos reformista prema marksizmu, i upravo ovako se današnje deklarativno leve političke opcije ponašaju prema Josipu Brozu Titu. Ironično je, mada nimalo iznenađujuće, da se na Titovo političko nasleđe pozivaju one političke snage koje bi, u Titovo vreme, ili bile na strani onih koji su vršili nasilnu represiju nad komunističkim pokretom do 1945. godine, ili bili u zatvoru u socijalističkoj Jugoslaviji nakon 1945.
Josip Broz Tito nije bio demokrata, građanski antifašista, ili nekakav Evropejac. Josip Broz Tito zalagao se za revolucionarnu klasnu diktaturu, te ju je i sproveo u delo. To nije osuda Tita i njegovih postupaka – štaviše, smatram ih legitimnim, a čin uspostavljanja revolucionarne diktature opravdanim i u određenim istorijskim momentima neophodnim. Međutim, isto to se ne može reći ni za jednu jedinu osobu koja se u javnoj sferi otvoreno zalaže za postavljanje Trga maršala Tita u Zagrebu. Oni koji se za Titov trg bore, ne žele onakvu revolucionarnu promenu sistema za kakvu se Tito zalagao.
Na neki način, desničarske “kritike” da Tito nije vodio antifašistički nego revolucionarni rat jesu tačne. Odnosno, taj antifašistički rat bio je i revolucionarni. Sama politika narodnog fronta, na kojoj se zasnivala komunistička strategija u tom trenutku, meandrirala je konstantno između očuvanja kapitalističkog statusa quo i sprovođenja socijalističke revolucije. U Jugoslaviji je revolucionarna koncepcija narodnog fronta bila dominantna. Možemo reći i da je to podrazumevalo ukidanje “demokratije”, ako zamišljamo neku imaginarnu apstraktnu demokratiju koja lebdi nad Jugoslavijom 1945. godine i čeka da siđe među narod. Jer, realne demokratije na terenu nije bilo, u smislu političkih i ekonomskih struktura jedne države. Naime, do 1945. godine Jugoslavija je bila pod fašističkom okupacijom, a do 1941. godine pod poluautoritarnom monarhijom koja je vršila brutalnu represiju nad političkim protivnicima. Ako je socijalistička Jugoslavija “ukinula” demokratiju, ostaje nepoznato ko i kada ju je uveo.
Pritom ostaje još jedna bitna stvar, i siguran sam da po ovom pitanju pokojni Tito i ja delimo mišljenje: demokratija ne predstavlja nikakvu inherentnu vrednost. Ovo je nešto sa čime se Titovi savremeni branitelji ne slažu, iako je bilo fundamentalni deo njegovog pogleda na svet. Međutim, ako smo nešto naučili u poslednjih 30 godina od dolaska “višestranačja”, to je da demokratija u kapitalizmu znači večito vraćanje istog u parlamentarnoj sferi, da bi se u ekonomskoj održavalo neometano bogaćenje manjine i potčinjavanje navodno suverenih državica globalnim imperijama. Ako mislite da je to nešto što je problem samo “postkomunističkih” istočnoevropskih režima, odnosno da je problem upravo u njihovom “totalitarnom” nasleđu, verovatno ne znate da je britanska tajna policija preuzela vodeće liberalne novine u zemlji kao odgovor na Aferu Snowden, ili da je u istoj državi vođa opozicije bio meta sistematske kampanje difamacije samo zato što je ponudio pomalo ozbiljniju socijaldemokratsku platformu. Možda ipak ima nečega u skepsi marksizma prema demokratiji?
Klassenkampf, a ne Kulturkampf
Ne očekujem da se lokalne vlasti u Zagrebu previše posvete pitanju vraćanja Titovog trga. Čak i kada bi do toga došlo, ne vidim u tome ni potrebu, ni nekakvu pobedu “levice”. Zašto bi kapitalistički Zagreb u 2022. godini imao trg komunističkog vođe? Problem ne leži toliko u odbijanju lokalne centrističke vlasti da preimenuje Trg, koliko u činjenici da su isti oni koji danas tu temu izbegavaju samo četiri godine ranije stvarali toliku dramu oko preimenovanja Trga da bi čovek pomislio da je Zlatko Hasanbegović Ernst Röhm čiji Sturmabteilung doslovno goni levičare i Jevreje ulicama Zagreba. Tu je širi problem što su, zarad dnevnopolitičkog medijskog senzacionalizma, dosadne i banalne simboličke odluke predstavljene kao centralna politička pitanja. Sa druge strane, postoji i problem deklarativno levih političkih opcija koje se zalažu za “racionalan” pristup politici, dok rado učestvuju u moralnim panikama aktuelnog Kulturkampfa; koje se bore protiv istorijskog “revizionizma” koji je tobože falsifikatorski, tako što sami, na drugačiji način, falsifikuju istoriju komunističkog pokreta.
Jedini spomenik koji treba Titu, Loli Ribaru, Koči Popoviću, kao i Lenjinu, Trockom, Rosi Luxemburg i drugim velikim revolucionarkama i revolucionarima jeste pokret živih ljudi koji aktivno pokušava da stane na kraj kapitalizmu. Takvog pokreta trenutno na Balkanu (i u većem delu Evrope nema), a katastrofalne posledice vidimo svuda, od propadanja javnog zdravstva do nepostojanja principijelne internacionalističke opozicije trenutnom imperijalističkom okršaju. Onim političkim vođama koje tobože brinu za sećanje na Tita i komunizam, u stvarnosti su strani i jedno i drugo. Oni bi, u najboljem slučaju, da se poneka ulica lepše zove, ali nipošto da pričamo o klasnoj borbi, radničkoj kontroli, revoluciji, ili međunarodnoj solidarnosti. Takva simbolička borba nije politika: a i na polju praktičnog delovanja, od tih stranaka ostaju samo rezovi, mere štednje i briga za kreditni rejting kod banaka. Ništa što bi se moglo nazvati makar i “levim centrom” a kamoli “levicom” kao što se naziva.
Ostaje samo isprazna simbolika zbog koje Hasanbegović može da paranoiše o levoj hegemoniji – ili bar da plaši svoje glasače, pošto je malo verovatno da je on sam toliko naivan. Nostalgično uzdisanje za starinskim uličnim tablama neće ništa postići, naročito kad ni oni koji za njima žale nemaju preteranu želju i volju da vrate heroje za koje znaju da nisu njihovi heroji. Preimenovanje ulica i trgova je uzdah potlačenog studenta Filozofskog, srce svijeta bez srca, duša svijeta bez duše. Ono je opijum za univerzitetski obrazovanu srednju klasu, koja u odsustvu klasne borbe vodi banalni Kulturkampf.
- Ako ikada i na trenutak posumnjate da se pri politici sećanja radi o nekakvom neutralnom obeležavanju “svih žrtava” zapitajte se kako to da stalno slušate o pobijenim ustašama i četnicima na kraju rata, ali ne i o nemačkim civilima koji su na osnovu kolektivne krivice “etnički čišćeni” širom Evrope, a u Jugoslaviji čak i strpani u koncentracione logore, u brojevima koji višestruko premašuju kolaboracionističke “žrtve komunizma”. Ili pak zašto komemoracije “svih žrtava” na Bleiburgu ne uključuju mnogobrojne četnike koji su se sa ustašama povlačili i koji su sa njima pobijeni. [↩]