Nedostatak radnih mjesta u Srbiji stvara socijalni problem kojeg država formalno nastoji ublažiti osiguravanjem socijalne pomoći. No, prema najnovijoj uredbi koju je donijelo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Republike Srbije, socijalnu pomoć bit će potrebno zasluživati javnim radnim akcijama.
Redefinisanjem mogućnosti za zadržavanje prava na socijalnu pomoć akumuliraju se egzistencijalni rizici za one koji ne mogu da nađu posao. Poslednji takav primer predstavlja izjava ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandra Vulina u kojoj je saopštio da Vlada Srbije neće smanjivati socijalna davanja, ali je donela uredbu koja propisuje da će socijalna pomoć morati da se “zasluži”. Time se osiromašenom stanovništvu dodatno otežava pristup novčanoj socijalnoj pomoći.
Naslanjajući se na široko rasprostranjen liberalni diskurs o lenjivcima koji parazitiraju na državi, ministar je antagonizirao primaoce socijalne pomoći i ostalo (osiromašeno) stanovništvo izjavom da primaoci socijale nisu volontirali kada se zemlja branila od poplava – što je neosnovana i irelevantna tvrdnja, ali njen je cilj da stvori impresiju da oni koji primaju socijalnu pomoć ne doprinose društvu i da će zato sada socijalnu pomoć morati da “zarade”.
Takođe, time je dosadašnje pravo na edukaciju i društveno-korisan rad pretvoreno u obavezu. Tip rada i edukacije te uslovi pod kojima se sprovode nisu precizirani uredbom, već zavise od “dobre volje” lokalne samouprave i centara za socijalni rad. Ako odbiju rad pod nametnutim uslovima, pomoć će najpre biti umanjena, a sledeći put i ukinuta.
Ovo nije nov izum, u Nišu je 2007. godine uvedena praksa da se socijalna pomoć odrađuje, pa je za jednokratnu pomoć od 10.000 dinara potrebno odraditi 100 sati u nekoj budžetskoj ustanovi. U opštini Ada lokalna vlast polovinu “zarađene socijalne pomoći” isplaćuje, a polovina ide za račune za komunalije korisnika.
Kako smo došli dovde?
Urušavanje ekonomije devedesetih i strmoglavi pad BDP-a, najveći u centralnoj i jugoistočnoj Evropi, značili su dramatično urušavanje životnog standarda i socijalnih beneficija. Broj siromašnih povećan je devedesetih dva i po puta. Raste obim socijalne isključenosti i povećava se jaz u mogućnostima unutar populacije.
Takođe, važno je podvući da privredni rast koji se često zaziva ne znači i povećanje zaposlenosti, što smo mogli videti u periodu 2001.-2008., kada je zaposlenost opadala. Kriza 2008. godine donela je novi pad BDP-a, pad poreskih prihoda, te drastičan pad realne stope rasta bruto zarada i zamrzavanje plata u javnom sektoru. Uvoz je u tom periodu premašivao izvoz, javna potrošnja finansirana je međunarodnim zajmovima i nepovratnom pomoći, a ne domaćom privredom, jer je ista rasprodata i unazađena. Ekonomija je dakle bila na staklenim nogama i pre krize, iako možemo naići na interpretacije da je period pre krize zapravo period “snažnog privrednog rasta”, koji je bio zasnovan na povećanju domaće tražnje i stranih investicija.1
Kriza i zavisnost od stranog kapitala posebno su pogodili preduzeća privatnog sektora i doveli do povećanja nezaposlenosti. Vlada je 2009. godine potpisala aranžman sa MMF-om koji je u zamenu za 4 milijarde dolara zahtevao sprovođenje strukturnih reformi u vidu smanjenja javne potrošnje, a samim tim i razine socijalne zaštite. U takvoj situaciji na udaru su se najviše našle žene, mladi, starije osobe, osobe sa invaliditetom, oni sa nižim obrazovanjem, Romi i interno raseljena lica, kao posebno ranjive kategorije kojima preti dugoročna nezaposlenost.
Ko izvlači “deblji kraj”?
Kada nezaposleno lice predvodi domaćinstvo, takvo domaćinstvo se suočava sa većim rizikom od siromaštva. Siromaštvu su posebno izloženi stanovnici vangradskih područja, višečlana domaćinstva sa izdržavanim i neaktivnim licima i oni sa niskim obrazovanjem. U ovakvom srbijanskom kontekstu socijalnu pomoć prima 267.289 građana, odnosno 106.019 porodica. Nosilac porodice može da prima 7780 dinara mesečno, drugi članovi domaćinstva stariji od 18 godina oko 3800 dinara, a mlađi 2337 dinara , što je nedovoljno ako se ima u vidu da prosečna potrošačka korpa iznosi oko 66.000 dinara, a minimalna potrošačka korpa oko 34.000 dinara (Poslednji dostupni podaci su za avgust 2014. godine).
Kao da tako nizak iznos socijalne pomoći i strogi kriterijumi za sticanje prava na nju nisu dovoljno problematični, Vlada donosi uredbu kojom ugrožava temeljna ljudska prava i to pod izgovorom socijalnog uključivanja. Da razjasnimo, “socijalno uključivanje definiše se kao proces koji omogućava da oni koji su u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti dobiju mogućnost i sredstva koja su potrebna za puno učešće u ekonomskom, društvenom i kulturnom životu i postizanju životnog standarda i blagostanja koji se smatraju normalnim u društvu u kojem žive. Socijalna uključenost osigurava veće učešće građana u donošenju odluka što utiče na njihove živote i ostvarenje osnovnih prava”.
Nasuprot tome, sporna uredba ne obezbeđuje dovoljno sredstava za život siromašnih, njihovo učešće u ekonomskom životu sprovodi kroz i više nego potplaćeni rad, a posebno im ne ostavlja prostor da se pitaju i učestvuju u donošenju odluka. To je u suprotnosti sa jednim od proklamovanih prioriteta na planu jačanja sistema socijalne zaštite u okviru sporazuma “Program dostojanstvenog rada za Republiku Srbiju 2013-2017. godine”, koji je Srbija potpisala 2013. godine sa Međunarodnom organizacijom rada. Elementi ove uredbe se kose i sa međunarodnim konvencijama o ljudskim pravima, kao što su “Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda”, “Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima”, “Revidirana evropska socijalna povelja”, a još važnije i sa Ustavom Republike Srbije (Na osnovu toga pokrenuta je inicijativa za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe o merama socijalne uključenosti korisnika novčane socijalne pomoći), kao i sa Zakonom o socijalnoj zaštiti, Zakonom o radu i kažnjiva je na osnovu Krivičnog zakonika Republike Srbije. Često u medijima možemo čuti da se određene mere sprovode kako bismo se usaglasili sa Evropom, no vlasti nisu postigle značajnije rezultate na planu smanja siromaštva, što je jedan od proklamovanih ciljeva EU.
Šta sve ovo znači?
Ispostavilo se da su prve akcije crkveno korisan rad, jer su primaoci socijalne pomoći u Kosovskoj Mitrovici angažovani na sređivanju crkvenog dvorišta! Stanovnici Kikinde dobili su poziv lokalne samouprave da se oni ili članovi njihove porodice uključe u akcije društveno korisnog rada i ponesu svoj alat, jer su dobili sredstva iz opštinskog Fonda solidarnosti. U suprotnom gube pravo na novac za lekove i drva za ogrev.
Sprovođenjem ovakve politike država dobija novi rezervoar više nego jeftine radne snage, jer je ovaj prinudni rad za socijalnu pomoć rad ispod minimalne plate, za koji se ne uplaćuju doprinosi. Umesto da se radi na realnom oživljavanju privrede, pokretanju industrijske proizvodnje i stvaranju novih radnih mesta, neoliberalna politika radi na daljem urušavanju standarda i perspektiva stanovništva, pa je tako mogućnost zapošljavanja dodatno ograničena zabranom zapošljavanja u javnom sektoru do 2016. godine, a najniži slojevi prinuđeni su na novi eksploatacioni režim, zaodenut u priču o društveno-korisnom radu.
Vlasti su svesne fragmentacije ovog sloja društva i odsustva kapaciteta koji bi im omogućili da se organizuju i pobune protiv ovakve politike. Pored toga, vlast primaoce socijalne pomoći u medijima predstavlja kao lenjivce, čime se na idejnom planu pravi otklon od solidarisanja ostalih društvenih slojeva sa siromašnijima. Međutim, postoji sloj stanovništva koji je u još nezavidnijem položaju, a to su pretežno Romi, beskućnici i ilegalni imigranti koji ni nemaju dokumenta i samim tim ni pristup socijalnoj pomoći te zavise od kapaciteta nevladinih organizacija koje im sporadično ublažavaju neizvesnu svakodnevicu.
Ukoliko primaoci socijalne pomoći ne budu ispunjavali poslove dodelene putem centara za socijalni rad i oni se mogu priključiti ovoj otpisanoj grupi stanovništva. Krajnje je vreme da shvatimo kako nevladine organizacije nemaju kapaciteta da reše probleme svih ugroženih sugrađana i da je država ta koja mora da razvija politike u pravcu blagostanja građana. Ukoliko izostane organizovani otpor merama štednje, privatizaciji javih dobara, urušavanju javnih usluga, diskriminaciji i eksploataciji, sve više ljudi će imati potrebu za socijalnom pomoći, a ona će sve manje biti dostupna. O normalnim radnim mestima da ni ne govorimo.
- Dokument programa dostojanstvenog rada za republiku Srbiju 2013.-2017. [↩]