Poslednjih tridesetak godina bilo je neka vrsta “zlatnog doba” za ekstremno desničarske i ultranacionalističke snage u Srbiji. Svoje su “uspehe” obično ostvarivali u uskoj suradnji s bezbednosnim strukturama. Utoliko ne čudi da se i aktualna atmosfera “stabilizacije” pokazala pogodnom za bujanje ove scene.
Desnica u Srbiji je u prethodnih godinu dana nastavila trend prilagođavanja političkim okolnostima na organizacionom i delatnom nivou. Taj proces je počeo poodavno, pa su desničari sa ulica i tribina prešli u demokratično ruho civilnog sektora nevladinih, studentskih organizacija i medijskih portala kojih danas ima na desetine, a sve više na mala vrata ulaze i u lokalne vlasti. Ipak, iako desničarskih uličnih akcija u poslednjih nekoliko godina i nema toliko mnogo – mada se i to delimično menja u poslednje vreme – ne može se reći da desnica malaksava. I dalje je u srpskom društvu aktivna i povremeno potentna, od intelektualaca do navijačke scene, formalnih i grupisanih političkih organizacija, pa do onih “humanitarnih”. Istovremeno, institucionalno desnica jača (ili je odavno jaka?) a tu i tamo se pojave i nagoveštaji jasnijeg okrupnjavanja krajnje desnog pokreta.
“Bezbednija” Srbija?
Istovremeno dok vladajuća stranka štancuje izmene i dopune zakona kojima širi policijska i parapolicijska ovlašćenja, radikalizuje Krivični zakon i sve otvorenije militarizuje društvo, opozicija organizuje proteste koje predvode predstavnici ideje svetosavskog nacionalizma. Na snazi je proces sve snažnijeg autoritarnog zaokreta uz stalno lamentovanje nad “pretnjama bezbednosti” za Srbiju, što uključuje i ponovno uvođenje vojnog roka i žmurenje na militarizaciju dece i omladine. Institucionalizacija grupa koje dopunjavaju organe prinude ide uporedo sa zakonskim izmenama, pa se pored povećanja ovlašćenja pripadnika policije i komunalne policije najavljuje i formiranje takozvanih “građanskih patrola” i “policije za životinje”.
Država koristi (ekstremno) desni civilni sektor za širenje politika koje su u potpunoj suprotnosti sa javnim interesom. Tako su se zahtevi za jačanje autoritarnosti mogli čuti i na konferenciji “Ka bezbednijoj Srbiji”, koju je u oktobru prošle godine organizovala Nacionalna avangarda, u tom trenutku fantomska desničarska nevladina organizacija za koju niko nije čuo. Nacionalna avangarda je uspela da okupi najviše državne zvaničnike/ce, što mnoge druge nevladine organizacije ne mogu ni da zamisle – od ministra odbrane, premijerke i predstavnika Bezbedonosno-informativne agencije, do predsednika Republike Srbije – koji su kao najozbiljniju pretnju za bezbednost Srbije istaknuli između ostalog i “pojedince iz opozicije, medija i nevladinih organizacija”. Povezanost Nacionalne avangarde sa vlašću njeni članovi negiraju, no u medijima su se pojavile informacije da su neki od njih zaposleni u MUP-u, bili članovi Kabineta gradonačelnika Beograda ili su putovali kao članovi predsedničkog tima u diplomatske posete.
Pomenutu inicijativu za formiranjem tzv. građanskih patrola pokrenula je nevladina organizacija Centar za bezbednost, istrage i odbranu DBA, a kao inicijatori predloga javljaju se bivši krivični osuđenici i pojedinci poznati po svojim ekstremno desničarskim stavovima.
Od fantomki do fondacije
Dok desni civilni sektor pažnju javnosti privlači tek ako na svojem događaju okupi državni vrh, o organizaciji Levijatan sve se češće čuje i priča. “Pokret” je formiran je 2015. godine navodno kao odgovor na “sistemski problem i nesprovođenje Zakona o zaštiti životinja”, s početka se zalažući za potpunu primenu tog zakona i promovišući parolu: “Ne diraj životinje, naći ćemo te”.1 No, vremenom je proklamovana prvobitna namera zaštite životinja prerasla u dosta opasne političke aspiracije. One se, za sada, ogledaju u inicijativi za promenu pomenutog zakona kao i formiranja takozvane “policije za životinje” koja bi postojala u okviru MUP-a kao posebno odeljenje. Stav javnosti je podeljen, jedni govore da je Levijatan trojanski konj vlasti zbog navodne povezanosti sa vladajućom strankom, drugi gaje simpatije jer neko konačno štiti zlostavljane životinje.
Međutim, kako vreme prolazi, politički rad Levijatana postaje vidljiviji i jasniji. Od ljubitelja i zaštitnika životinja, ovi momci povezani sa kriminalnim i desničarskim miljeom, koji veličaju pripadnike zemunskog klana i SS trupe nacističke Nemačke, upadaju u romska naselja i podržavaju antialbanske proteste ispred pekare u Borči. Da po sredi nije samo ljubav prema životinjama nego možda i najkreativnije podvaljivanje desnice do sada dodatno pokazuje i činjenica da je predsednik Levijatana, Pavle Bihalji, militantni antikomunista. Ovaj unuk osnivača izdavačke kuće Nolit, pažnju privlači redovitim revizionističkim izjavama o ubistvu svog dede, a usput čeka i rešenje po milionskoj tužbi za autorska prava za korišćenje imena Nolit.
Pored onih koji su na političkom radaru vidljiviji, možda baš zato što su sa vlašću tešnje povezani, pojave se tu i tamo grupe za koje još nije jasno ko su i čiji su. Među njih, barem sudeći po grafitima i video materijalu, spada i zemunska ekipa okupljena oko portala Istraga, koji se nastoji predstaviti kao medij koji se bavi istraživačkim novinarstvom.
Sa ulice na vlast
Pored desnog civilnog sektora sa tašnama i mašnama, i humanitaraca u fantomkama, na desnoj sceni u Srbiji postoje i nešto živopisniji, politički ambiciozni likovi, koji polako ulaze u lokalne vlasti. Organizacija Srpska desnica je prvi osnivački kongres imala početkom prošle godine, u svečanoj sali opštine Zemun, na čijem je čelu trenutno kadar vladajuće stranke. Tu stranku predvodi Miša Vacić, srpskoj javnosti poznat još iz vremena dok je bio predsednik ekstremne desničarske organizacije Srpski narodni pokret 1389, koja se isticala na mitinzima protiv nezavisnosti Kosova, kao i mitinzima podrške haškim osuđenicima Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, te organizovala niz nasilničkih akcija protiv LGBT populacije.
Na tom osnivačkom kongresu prisustvovali su članovi već pomenute Nacionalne avangarde, zatim šef obezbeđenja Ratka Mladića, ratni komandant Sarajevskog četničkog korpusa, ali i predstavnici vlasti. Kontakti Miše Vacića sa vlastima sve češće dolaze u fokus javnosti, pa su tako na promociji filma “Miša” (film o liku i delu Miše Vacića koji se ovih dana može gledati i online) bili ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević, njegov savetnik, ali i drugi ljudi bliski vlastima. Vacić je povezan i sa Levijatanom, čiji rad podržava, nudi im infrastrukturu u vidu lokalnih kancelarija i najavljuje mogućnost udruživanja. Infrastruktura koju ima sve je veća – Srpskoj desnici vremenom pristupa sve više organizacija (sada ih ima preko 20), a na lokalu širom Srbije formiraju lokalne odbore, pa čak ulaze i u vlast.
Koliko (anti)fašizma?
Dok i vlast i opozicija vole da se diče sopstvenim antifašizmom, usput izjednačavajući četnike i partizane te veličajući ideje ljotićevog fašističkog pokreta Zbor, ujedno se decenijski sudski procesi protiv najpoznatijih ekstremnih desničara završavaju u njihovu korist. Goran Davidović, u narodu poznatiiji kao Firer, vođa ustavno zabranjene fašističke organizacije Nacionalni stroj u jednom takvom procesu nakon deset godina dobija oslobađajuću presudu za izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje. Ekstremna desnica je u Srbiji defakto, a i dejure dekriminalizovana (ako je ikada praktično i bila kriminalizovana, jer su čak i zakonom zabranjene organizacije nastavljale da postoje samo pod drugim imenom), pa se pored zvanične umerene desne politike upražnjen prostor na desnici polako popunjava, privlačeći i mobilizujući sve više ljudi.
Popularnost desnice ne iznenađuje imajući u vidu globalne političke trendove, posebno u Evropi gde desnica jača, slobodno maršira i, sve češće, preuzima vlast. Prema nekim podacima, oko 20% biračkog tela je naklonjeno krajnje desnim politikama. I koliko god da u ovom momentu ne možemo očekivati da ekstremna desnica bude izglasana na službenu vlast, to ne znači da ne jača i time ne utiče na opštu društvenu i političku klimu koja postaje sve militarizovanija, autoritarnija i mizoginiija. Međutim, usled nedostatka adekvatne leve alternative, desni ekstremizam – upakovan u “umereno i demokratsko”, a zapravo strukturno nacionalističko i krajnje desničarsko polje iz kog svi zahtevi, pa i oni socijalni dolaze – uspeva da privuče sve više nezadovoljnih i ugroženih.
- U nastavku piše: “Nekada si sejao Strah, a sada je Strah došao po tebe” – (Otac Isaija Zemlja Živih.) [↩]