Unatoč svim gafovima, problemima i nespretnostima, protesti usmjereni protiv vladajuće stranke i predsjednika Srbije i dalje se nastavljaju. To je dokaz dubokog nezadovoljstva koje se nikako ne uspijeva suvislo artikulirati.
Protesti protiv vlasti u Srbiji u svom uobičajenom sedmičnom ritmu uspeli su da uđu u treći mesec. Podsetimo, prvi protest je održan u Kruševcu, gradu u kome je prethodno fizički napadnut i povređen Borko Stefanović, lider jedne od partija iz grupacije Saveza za Srbiju. Inicijalno pokrenuti pod sloganom “Stop krvavim košuljama”, posle jedne Vučićeve izjave da ne bi udovoljio zahtevima sa ulica ni da izađe pet miliona ljudi, postepeno je osnovni moto pod kojim se okupljanja dešavaju postao “1od5miliona”.
Iako su prvobitno protesti bili pokrenuti od strane široke koalicije parlamentarnih i sistemskih stranaka okupljenih u pomenutom Savezu, ubrzo su delimično izmakli kontroli njihovih organizatora. Kao centralna figura ovih protesta sada je isplivao glumac Sergej Trifunović koga su ovi protesti doveli na čelo jedne političke organizacije, koja da stvar bude čudnija inače nije članica Saveza za Srbiju.
Pođimo redom: najveće dostignuće ovih protesta jeste činjenica da se održavaju. Naime, posle petogodišnjeg perioda u kome je Srpska napredna stranka, formirana od radikala otcepljenih od Vojislava Šešelja koji su odlučili da vode politiku evropskih integracija i reformi, perioda u kome je ta stranka neprestano samo rasla nauštrb drugih aktera sa političke scene, u kome je ostvarila potpunu političku kontrolu na svim nivoima vlasti, došao je čas da se ta predimenzionirana tvorevina kruni, jer je prevazišla mogućnosti svoje politike, još više jer je nezadovoljstvo u društvu veliko, a nestrpljenje još veće.
Fleksibilni zahtevi
Zato je posle višegodišnjeg zatišja došlo do izliva takozvanog “građanskog” nezadovoljstva. Protestni skupovi se održavaju u nekoliko desetina gradova i mesta. Kao organizatori protesta javljaju se razna udruženja građana, stranke iz Saveza za Srbiju, ili lokalne političke snage. Demonstracije se odvijaju, kako je to rekao Nikola Kojo, jedan od popularnih glumaca-učesnika protesta, u “gandijevskoj atmosferi”. Način demonstriranja je isti kao tokom protesta 1996./1997. godine: pištaljke, šetnje, performansi, a i taktika je slična – sve društvene i državne probleme treba vezati za jedno ime i prezime, a to je aktuelni predsednik Srbije.
Ipak, za razliku od demonstracija iz devedesetih, kada su tadašnji lideri opozicije – Vuk Drašković, Zoran Đinđić i Vesna Pešić sa svojim partijskim aparatima – bili neprikosnoveni gospodari situacije na skupovima, ovde se Savez za Srbiju sa svojim liderima drži vrlo uzdržano, čak se retko pojavljuju i kao govornici.
Njima nasuprot stoji Sergej Trifunović, glumac koga su ovi protesti izbacili na površinu političke scene. Kako na skupovima, tako i na svom tviter-nalogu, uzburkava duhove liberalne Srbije, a predsedničko mesto u Pokretu slobodnih građana mu pada pravo u ruke posle ostavke, kako se nekada smatralo, najvećeg Vučićevog izazivača Saše Jankovića, svojevremeno i ombudsmana. Pre te zvanične političke promocije, mediji su ga doživeli i promovisali kao neformalnog vođu protesta. Tako je stvorena zanimljiva situacija u kojoj Sergej Trifunović tobože predvodi proteste, a istovremeno Pokret čiji je zvanični predsednik nije član Saveza koji je proteste pokrenuo i koji ih, u većini slučajeva, organizuje.
Tri meseca po početku, još uvek nije definisana tačna lista zahteva. Od samog početka, svako ko se obraća skupu definiše ih u skladu sa svojim viđenjem, a u manjim mestima ima i lokalnih specifičnosti – zahteva da se menjaju lokalne garniture vlasti, ili obezbede pružni prelazi, mostovi i slično. Ipak, kao zahtev svih zahteva stoji izrečemo očekivanje da predstavnici najviše vlasti podnesu ostavke, a pre svega Aleksandar Vučić.
Maltretiranje “disidenata”
Osim ovog očekivanja, frekventno se ponavljaju omiljene konstrukcije liberala koji trenutno nisu u vlasti: učvršćivanje institucija, sloboda štampe, jedna uopštena kritika partokratije i klijentelizma, isto takva kritika korupcije, uz neprestano pominjanje imena Aleksandra Vučića kome nezadovoljna masa uvek zviždi u znak negodovanja.
Pokušaji da se zahtevi politički dublje artikulišu imala je grupa pod nazivom Levi blok, pokušavši da aktuelna socijalna pitanja uključi u repertoar protesta, ali su u tome sprečavani prvo od Dragana Đilasa, zatim od dvojice maskiranih militantno obučenih maskota protesta u Beogradu, poznatijih pod imenom “Pokret ujedinjenih fantoma”, te konačno i od strane redarske službe organizatora protesta. Posle slučaja Mirjane Karanović i košarkaškog trenera Duška Vujoševića, sada je i grupa aktivista imala prilike da vidi na kakvu slobodu govora misle organizatori protesta.
Aktivisti Levog bloka su u obraćanju javnosti ocenili da je pomenuta redarska služba bila sastavljena najverovatnije od članova Dveri i Demokratske stranke. Dveri se, tako, ponovo javljaju kao neka vrsta udarne pesnice zdesna kao što je bilo na prvom skupu u Beogradu kada je smetala Mirjana Karanović, ili u Somboru odakle su 7. marta mediji izvestili da je došlo do svojevrsne podele u organizaciji skupa jer je desničarima iz protesta navodno smetala mirovna aktivistkinja Aida Ćorović.
Iako postoje mediji koji redovno prate praktično svaki skup koji se održi u nekom od “pobunjenih gradova”, kako sami sebe počinju da definišu, teško je na bilo kom od njih naći tačan spisak mesta u kojima se skupovi održavaju, iako je on nesumnjivo vrlo pristojan. Međutim, broj aktivnih učesnika u dosadašnjim protestima daleko je od bilo kakve kritične mase. U kombinaciji sa organizacionim manjkavostima, to ne ostavlja previše vere u uspeh ovog pokreta.
Kabadahije izvlače na ulice
Vlast generiše nezadovoljstvo gomilanjem afera i gafova. Strpljenje velikog dela Srbije je dobrim delom isteklo, a prebacivanje odgovornosti na bivši režim, odnosno zatečenu situaciju, više nema smisla. Kada je reč o aferama, pažnju javnosti su privukli ozbiljni slučajevi lokalnih kabadahija iz redova vladajuće partije, dvojice gradonačelnika: Dragoljuba Simonovića, predsednika opštine Grocka i Milutina Jeličića Jutke, predsednika opštine Brus. Uz njih takođe treba dodati i slučaj Zorana Babića, bivšeg vršioca dužnosti direktora preduzeća Koridori Srbije koji je bio u automobilu kada je vozač tog preduzeća usmrtio ženu izazvaši saobraćajnu nesreću zbog neprilagođene brzine.
Ova tri slučaja naizgled nisu toliko relevantna za tok protesta, ali u kontekstu njihovog održavanja ukazuju na to da u redovima vladajuće stranke postoje pukotine, o kojima se javnost već neko vreme podozreva. Potrebno je samo malo veće iskušenje da se one pokažu. Tako je bilo po pitanju Milutina Jeličića Jutke. Ovaj predsednik opštine Brus, male varošice na Kopaoniku, je dugogodišnji “šerif” tog mesta, preletač i član čitavog niza stranaka do sada. Najavljujući ostavku, rekao je da kako to čini jer se njegov slučaj koristi za napad na Aleksandra Vučića, čemu je sigurno doprinelo komešanje u društvu.
Jutkina moć ranije je dosezala do mogućnosti da isključi televizijski kanal za područje svoje opštine u vreme dok je emitovan razgovor sa ženom-žrtvom njegovog seksualnog uznemiravanja. Uprkos medijskim najavama Jutka zapravo još uvek nije podneo ostavku, tako da su na potezu njegovi partijski šefovi i pre svega sud, a jasno je da takvi ljudi i njihovi potezi samo doprinose povećanju broja demonstranata na ulici. Gradonačelnik Grocke optužen je zbog napada na novinara lokalnog portala kome je zapaljena kuća, ali je iz pritvora pušten 7. marta. Svaki novi slučaj ovog tipa sve više potkopava uticaj i moć vladajuće stranke. Inače, napadnuti novinar Jovanović je dan po puštanju Simonovića govorio na skupu u Novom Sadu.
Diskretna represija
Kao neku vrstu odgovora, vlast je pokrenula kampanju pod nazivom “Budućnost Srbije”. Kampanja obuhvata turneju predsednika i premijerke koji širom zemlje iznose planove za budućnost slično kao u izbornoj kampanji, samo što izbori nisu još raspisani. Pre toga postojao je jedan pokušaj sa snimanjem spotova u kojima se bez imalo uvijanja karikiraju likovi lidera Saveza za Srbiju, ali ti spotovi su izazvali veći kontraefekat, pa su tiho zaboravljeni.
Što se tiče odnosa prema protestima, provladini mediji i sama vlast pokušavaju da ostave utisak da nisu previše uznemireni, jer procenjuju i ističu da broj učesnika ne predstavlja opasnost, ipak je očigledno da se pažljivo prati svaki gaf i svaka stvar koja može koristi se za medijsku ofanzivu protiv protesta. Takav je bio slučaj takozvanih vešala. Naime, na jednom od skupova pojavio se prikaz vešala koje je nosio mlađi učesnik skupa. Taj nespretni karnevalski performans izazvao je ofanzivu u medijima koji su ga protumačili kao poziv na nasilje, na linč i tako dalje.
Pre nego što je identitet mladića utvrđen, na društvenim mrežama je neko postavio fotografiju mladića u majci SNS-a koji liči na učesnika protesta sa vešalima, pa je zvanično postavljena teza o provokaciji i podmetanju. Međutim, policija je ipak identifikovala i privela mladića sa skupa i ispostavilo se da nije u pitanju provokacija vlasti. Zatim je u Kragujevcu jedan penzioner izašao sa maketom vešala od stiropora i po završetku skupa je vrlo diskretno priveden u policiju civilnim automobilom.
Slučaj vešala bitan je jer pokazuje da je represivni aparat vrlo prisutan, iako veoma diskretan: uniformisane policije nema osim saobraćajaca koji zaustavljaju i regulišu saobraćaj dok kolona prolazi. Dakle, procena samih policajaca i njihovih nalogodavaca je da se izbegava vidljivo prisustvo i otvorena represija, te da je atmosfera u samoj koloni demonstranata takva da je moguće kontrolisati situaciju sa manje snaga koje ne moraju da nose ni šlemove, ni pancire, ni palice.
Problemi artikulacije
Heterogeni pokret koji se odvija na ulicama sadrži nesrazmer između količine nagomilanog nezadovoljstva i nemogućnosti da se ono politički artikuliše. Savez za Srbiju koji je pokrenuo beogradske proteste nije u stanju da ih kontroliše, a u mnogim mestima ni da ih organizuje. Unutar mase demonstranata postoje različite struje za čiju diferencijaciju treba vremena, ali sa druge strane veliki broj demonstranata prosto nema strpljenja da čeka, a mnogi ni viziju šta je sve moguće u ovom trenutku zahtevati. Zato se sve svodi na maštu široke palete govornika među kojima ima i liberala i nacionalista i samoproglašenih levičara i evropejaca i evropejskih nacionalista i antivaksera i gejeva i homofoba, svih koji vide samo jednu stranku i jednog čoveka kao izvor svih problema.
Sergej Trifunović, kao nova politička zvezda i dosadašnji frontmen, dobro poznato lice kako iz filmova, pozorišta, trač-rubrika žute štampe, konačno i sa društvenih mreža, javlja se i kao motor-pokretač i kao štetočina istog pokreta kojeg slučajno predvodi. Iako je njegov razbarušeni stil privukao i inspirisao deo onih koji do sada nisu učestvovali u političkom životu, njegov dosadašnji angažman imao je kontroverzan efekat na same proteste.
Ima tu više ispada, od onog da nije važno da li neko drži Ljotićevu sliku ili ne kod svoje kuće, preko problematičnih izjava koje je vladajuća stranka iskoristila da ga optuži za mizoginiju, do otvorenog sukoba sa Nenadom Čankom i autonomaškom idejom na skupu u Novom Sadu 1. marta, pa i prozivke studenata koji su jeli u studentskoj menzi. Taj njegov dolazak u Novi Sad rezultirao je time da se sledeći skup zapravo bavi njime, pa su tako pristalice Lige socijaldemokrata Vojvodine došle sa zastavama AP Vojvodine koje Trifunović doživljava kao autonomaške, a na njegov nastup se sa govornice osvrnula i Aleksandra Jerkov, poslanica iz redova Demokratske stranke.
Začarani krug
U Kragujevcu je 9. marta na samom početku govora jedan član Organizacionog odbora zamolio prisutne da se izjasne oko toga žele li ili ne žele da im se ubuduće obraćaju politički lideri. Posle izjašnjavanja prisutnih protiv prisustva političara, otkriven je razlog za ovo neobično glasanje: ispostavlja se da je Trifunović imao sastanak sa ljudima iz Organizacionog odbora, kao i sa ljudima iz njegovog Pokreta, ali se sastanak završio na opšte nezadovoljstvo, a govornik na skupu je konstatovao da neke stvari ne bi smeo da dozvoli sebi “čak ni da je holivudska zvezda” referišući na novopečenog predsednika PSG bez izgovaranja imena.
Prvobitni pokretač Savez za Srbiju pokušava da bojkotom sednica parlamenta izvrši neku vrstu pritiska na institucije, ali ta taktika za sada daje malo rezultata. Kampanja Budućnost Srbije i večita kosovska tema sa novim zaoštravanjem uzimaju minute u medijima. Ideja o ugovoru sa narodom, što je kopija istoimene akcije antimiloševićevskog DOS-a, ide traljavo, ali ne odustaju od nje.
Protesti se nastavljaju, generišu ih loša ekonomska i socijalna situacija, kao i potezi pripadnika vlasti, iako bi se prateći govore na skupovima u pobunjenim gradovima pre reklo da ljude najviše tišti loše stanje u institucijama države. To je zato što se stara opozicija, tačnije stare političke snage iz čijih redova dolazi ubedljiva većina govornika na skupovima, vrte u svom začaranom krugu prošlosti. Srbija, ali ne samo ona, ima očiglednu potrebu za novom, pravom opozicijom koja će se hvatati u koštac sa suštinom problema, a to je sistem, a ne njegovi pojedinačni i trenutni predstavnici. To je postalo jasno većini aktera u političkom životu. Glavno pitanje koje se postavlja je: da li su ovi protesti korak ka formiranju jedne takve opozicije i politike, ili još jedan nemaštoviti igrokaz građanske politike sa ciljem ostvarivanja budućeg boljeg izbornog rezultata. Dosadašnji razvoj situacije ukazuje na ovo drugo.