Blokada saobraćaja zbog cijena obilježila je političku situaciju u Srbiji proteklih desetak dana. Malinari su blokirali puteve zbog niske otkupne cijene, a građani zbog visoke cijene goriva. Reakcija vlasti neodoljivo podsjeća na retoriku iz devedesetih, a za zapaženiji uspjeh ovakvih akcija ipak je potrebno dublje političko organiziranje.
U Srbiji se gotovo permanentno održavaju veći ili manji protesti. Duboki je to pokazatelj ovdašnjih socijalnih prilika i materijalnog stanja u kojem se nalazi ogromna većina građana. Samo u prvih deset dana aktuelnog meseca (juni 2018.), održane su dve velike protestne blokade saobraćajnica. Prvo su se, kao uostalom i svake godine u ovo doba, pobunili proizvođače malina koji su većinom stacionirani u zapadnoj Srbiji. Nezadovoljni otkupnom cenom malina, blokirali su magistralni put prema Crnoj Gori te izazvali kolaps na toj saobraćajnici na početku turističke sezone. Malinari su direktno optužili državu da pogoduje hladnjačarima u kartelizaciji i formiranju monopola koji im omogućuje da snize otkupnu cenu malina do nivoa koji jedva podmiruje potrebe proizvodnje.
Reakcija države je bila uobičajeno bahata, pa je premijerka saopštila malinarima da predstavnicima države ne pada na pamet da razgovaraju s proizvođačima dok ne odblokiraju puteve. Kao da su malinari blokirali puteve u sklopu slobodnih sportskih aktivnosti, a ne u svrhu pritiska na državne organe da konačno obrate pažnju na nepodnošljive materijalne uslove u kojima žive. Najciničniji je ipak bio resorni ministar Branislav Nedimović koji je, pojašnjavajući svoj stav da država ne može da utiče na otkupnu cenu maline jer to određuje nevidljiva ruka slobodnog tržišta, malinarima saopštio da je “drug Tito umro”. Ovim je na retko slikovit način dato na znanje da je država Srbija instrument kapitala, a ne građana. Posle nekoliko dana blokade u toku koje su zabeleženi i manji sukobi s policijom, malinari su prekinuli protest uz garanciju državnih organa da će pomoći proizvođačima i posredovati u dijalogu između malinara i hladnjačara.
Famozni spoljni faktor
Svega nekoliko dana po okončanju ove blokade, na fejsbuku je pokrenuta inicijativa za protest protiv visokih cena goriva. Uviđajući da su cene ovog energenta u Srbiji veće od regionalnog proseka, a i dobrog dela Evrope, od kojih se drastično razlikuju po mnogo nižem proseku mesečne zarade, građani su se organizovali preko ove društvene mreže i započeli blokadu najprometnijih saobraćajnica u svim većim gradovima u Srbiji. Visoke cene goriva u Srbiji su, pre svega, posledica izuzetno visokih državnih nameta u vidu akciza i drugih dadžbina. Svi državni nameti u totalu čine 83,05 dinara u litri benzina, što čini 54,3% cene goriva. Jedino Hrvatska ima veći udeo (56, 55%) državnih nameta u formiranju cene benzina, dok Srbija zauzima prvo mesto što se tiče udela ovih nameta u ceni dizela. Tako se ispostavlja da Nedimovićev “drug Tito” još uvek nije umro u ovoj oblasti ekonomije, u kojoj nevidljiva ruka tržišta i cena nafte na svetskom tržištu očigledno ne određuju u potpunosti cenu ovog energenta.
Vlasti su na ovo reagovale gotovo panično, pokušavajući da raznim vrstama pritisaka zaustave protest. Vučić je imao uobičajenu tiradu iz omiljene mu pozicije žrtve, pitajući se kako niko ne kaže “alal vera Vučiću jer imamo najnižu cenu hleba i najjeftiniju struju u Evropi”, na kraju konstatujući da je protest zbog cene goriva “politički organizovan”. Ministar vojni Vulin – zadužen za specijalne izjave i zapaljivu retoriku – je u protestima prepoznao “ukrajinski scenario“, aludirajući da su blokade saobraćajnica samo uvod u pokušaj puča iliti državnog udara koji ovde neće uspeti jer je, srećom po Srbiju, na njenom čelu Vučić, a ne Janukovič. U ove dve izjave se ogleda prepoznatljiva matrica kojom se iz pozicije vlasti u Srbiji diskredituje svaki bunt i protest naroda, bilo da se oni proglašavaju političkim ili da se predstavljaju kao pokušaj destabilizacije same države od neimenovanog (spoljnog) faktora.
Destabilizacija države od strane spoljnog faktora spada u propagandnu matricu nasleđenu iz Miloševićevog perioda devedesetih godina. Suočeni sa sve većim porastom nezadovoljstva naroda nepodnošljivim uslovima života, njegovi politički učenici koji trenutno obavljaju vlast u Srbiji sve češće koriste ovaj propagandni obrazac. Po tome je miloševićevska Srbija definitivno bila avangarda nove autoritarne evropske i američke desnice koja danas koristi iste ili vrlo slične obrasce kreiranja fantomskog neprijatelja koji destabilizuje državu pred čijom se pretnjom se nacija mora homogenizovati i ujediniti. Baš kao u slučaju ondašnje Srbije, današnja globalna desnica tog neprijatelja najčešće nalazi u američkom milijarderu Sorošu.1 U ovaj propagandni obrazac se onda ubacuje svaka kritika vlasti i svaki oblik protesta protiv postojećeg koji se diskredituje kao “strano plaćeništvo” čija je osnovna svrha da podriva temelje države. Pri tom, srpske vlasti prećutkuju da ponajpre oni sami spadaju u kategoriju “stranih plaćenika”, jer se dobar deo potreba državne administracije finansira kreditima Svetske banke i MMF-a, što državu Srbiju stavlja u stanje direktne zavisnosti od inostranog kapitala. Posledica je ovo nedostatka bilo kakve proizvodnje u zemlji zbog temeljne deindustrijalizacije zemlje sprovedene u ratno-pljačkaškoj “tranziciji” društvene imovine u nekoliko privatnih ruku.
Nužnost političke organizacije
Drugi obrazac diskreditovanja vrši se proglašavanjem protesta političkim ili ispolitizovanim. Kao da borba za socijalna prava može biti nešto drugo nego politička borba. Razlog zašto se svaki protest ili pobuna protiv vlasti diskvalifikuju na ovaj način je svest o dubokom preziru koji ogromna većina građana gaji prema celokupnoj političkoj klasi u Srbiji. Po pitanju mišljenja da je politika najprljavija rabota koja služi isključivo privatnim interesima pripadnika političke klase, vlada opšti konsenzus većine građana koji nisu direktno vezani za političke partije. Usled veoma velike sličnosti svih aktera ovdašnje političke scene, na svaki oblik političkog angažovanja se gleda sa visokim podozrenjem. Stoga se i sami učesnici ograđuju od toga da su protesti politički motivisani, znajući da ih svako povezivanje sa politikom diskredituje u očima građana. Tako se dolazi do začaranog kruga u kom političari građane odvraćaju od protesta diskvalifikujući vlastitu profesiju.
No, osim propagandnih metoda, u suzbijanju socijalnih pobuna u Srbiji se obilato koriste i manje suptilne represivne metode. Represija se vrši preko regularnog državnog policijskog aparata, ali i preko neformalne ulične mreže Srpske napredne stranke koja pod kontrolom drži dobar deo kriminalne i “navijačke” scene u Srbiji. Svaki pokušaj političkog organizovanja, ali i spontanog socijalnog protesta, mora se suočiti sa jednom od ove dve (ili obe) linije represije u samom svom začetku. Upravo u tome treba tražiti razlog zašto je većina uličnih protesta u poslednje vreme organizovana na društvenim mrežama, te zašto nema vođstvo i organizacionu strukturu. Ova forma organizovanja je zgodna za jednokratne masovne pobune koje mogu potrajati jedan vremenski period i čak ostvariti neke od svojih ciljeva, međutim, za konkretniju promenu stanja u društvu ona nema ozbiljniju snagu. Zato stanje gotovo permanentnih socijalnih protesta ne ostavlja značajnije posledice na ukupni politički život u zemlji. Za tako nešto je, još uvek, potrebna jasna artikulacija socijalnih zahteva kroz formu političke organizacije.
- Ovaj obrazac se najekstremnije manifestuje u propagandi mađarskog desničarskog predsjednika Orbana, ali i u retorici američke desnice koju danas predstavlja Donald Trump. [↩]