politika
Srbija
tema

Rekonstrukcija i autoritarna država

Foto: AFP / Andrej Isaković

Među znakove snažne personalizacije srpske politike spadaju i česte najave “rekonstrukcija” vlade, pri čemu je jasno da o podjeli ključnih pozicija odlučuje Aleksandar Vučić, čak iako više nije predsjednik vlade nego države. No ideja neprestanih rekonstrukcija u potrazi za efikasnošću dio je duže tradicije, povezane s izgradnjom autoritarnog neoliberalizma.

Promene u vladi ne spadaju baš među glavne teme u srpskoj javnosti. Jedan od razloga možda leži i u tome što su najave rekonstrukcija obično praćene nejasnim i neodređenim izjavama ministara/ki, opreznim aluzijama, špekulacijama i “dvorskim” intrigama, ali i tehnokratskim zahtevima za što većom efikasnošću u radu vlade. U toj tajnovitoj atmosferi koja se nameće kao permanentni državni razlog teško je izdvojiti suštinske procese koji se događaju u državnoj administraciji i izvršnoj vlasti, pogotovu što sistem birokratskih postupaka izmiče svakoj kontroli javnosti. Distanciranje izvršne vlasti i državne administracije u odnosu na parlament i na nacionalnu zastupljenost je već dugi niz godina realnost Srbije. I to nije, kao što opozicija tvrdi, realnost isključivo Vučićeve Srbije, već je reč o političkim praksama koje obeležavaju specifičnu autoritarnost neoliberalne države uopšte.

Kada je nakon beogradskih izbora premijerka Ana Brnabić najavila razgovore o rekonstrukciji vlade sa predsednikom Vučićem, navodni razlog bio je nedostatak timskog rada. Ovaj argument se ponavlja još iz vremena Demokratske stranke i njenih rekonstrukcija.1 Ukratko, vlada se mora rekonstruisati onda kada postane neefikasna. Neefikasnost proizilazi ne samo iz loše dinamike reformisanja pojedinih resora te brzine i broja izrade zakonskih predloga, već takođe i iz sklonosti ka soliranju. U tom smislu, čini se da je motiv za rekonstrukciju vlade njen stalni imperativ za homogenizacijom i isključenjem navodno različitih glasova. Istovremeno, ovo je i bitna poluga disciplinovanja ministara/ki, jer su njihova mesta u permanentnoj neizvesnosti.

Tako je u najnovijim najavama rekonstrukcije vlade kao solo igrač označena nestranačka ličnost, ministar kulture Vladan Vukosavljević. Negativan saldo njegovog rada ogleda se u izostanku novog zakona o kulturi, neuspehu u izradi medijske strategije i aferi sa Lubardinom slikom. Dalje, dosadašnjem ministru ekologije, Goranu Trivanu, zamera se prevelika zauzetost u pronalaženju kancerogenih otpada po Srbiji nauštrb pokretanja projekata nužnih za EU integracije. Ministar sporta, Vanja Udovičić, na nišanu je pak zbog poslovnih afera i finansijskih malverzacija. Mesto ministra za rad, boračka i socijalna pitanja Zorana Đorđevića takođe je pod znakom pitanja. Njemu se posebno zamera nesnalaženje u vođenju resora, slaba saradnja sa stranim partnerima, opstruiranje nacrta Zakona o rodnoj ravnopravnosti, okruženost nekompetentnim saradnicima itd. Dodajući ovome ostavku nestranačke ličnosti Dušana Vujovića sa mesta ministra finansija (postoje glasovi da je to zbog neslaganja sa Vučićem oko vraćanja plata i penzija na nivo pre administrativnih rezova), te odlaska ministra privrede Gorana Kneževića zbog zdravstvenih problema, jasno je da je takozvanih solo igrača u poslednjoj konstelaciji srpske vlade mnogo.

Fingiranje indiferentnosti

Naravno, nije ništa čudno što u svakoj vladi postoje trvenja između različitih klasnih frakcija i slojeva, interesnih grupa i ličnih sujeta: radi se o logici vlade bilo koje kapitalističke države. Zapravo je čudnije to što, kada se povede priča o rekonstrukciji vlade, svi ovi različiti slojevi u potpunosti prihvataju neminovnost rekonstrukcije i ne dovode je u pitanje. Van vlade, pak, i to duž političkog spektra Srbije, na rekonstrukciju se gleda kao na kvazi-vest, te se uz obilje cinizma i defetizma konstatuju opšta mesta: uvek je reč o kozmetičkim promenama, osveženja u izvršnoj vlasti se vrlo brzo ispostave kao bajata kadrovska rešenja, svi su isti, sjaše Kurta da uzjaše Murta, ništa se ne može promeniti u srpskom predatorskom svetu politike itd. U vladajućem bloku opšta jednoglasnost ministara/ki u reakcijama na najave rekonstrukcije izražava se zaobilaznim strategijama: oni misle da ako dobro rade ostaju na svojim funkcijama, ako ne rade dobro onda ne. Njihov revnosni rad je navodno garant roka trajanja njihovih državnih funkcija.

Skoro da je nepotrebno reći da ovakvi odgovori koji identifikuju pregalaštvo sa funkcijom u državnom aparatu a priori eliminišu političku (auto)refleksiju i sposobnost za autokritiku. Na kraju, ovakvi odgovori oslobađaju ministre/ke svake lične odgovornosti s obzirom da i sami tvrde kako se instanca koja odlučuje o tome ko će biti zamenjen/a nalazi izvan njihove moći delovanja. Čak i kada izravno komentarišu moguće promene u sastavu vlade to se svodi na frazeologiju opšteg nerazmišljanja o rekonstrukciji i maksimalnog fokusa na rad. Kao što kaže ministar odbrane Aleksandar Vulin: “O rekonstrukciji Vlade treba da odlučuje onaj ko je formulisao politiku koju su građani Srbije podržali, a to je Aleksandar Vučić, a ministri do tada ne treba da se bave tom temom, već da rade svoj posao.” Ili pak ministar u nemilosti Zoran Đorđević: “Ana Brnabić kao predsednica Vlade izabrala me je u svoj tim, ova vodi tim, ona ocenjuje tim i ona je ta koja treba da donese odluku da li nekog treba zameniti u timu.” Na osnovu njihovih izjava stiče se utisak ležerne indiferentnosti spram mogućih promena i rokada u vlasti.

Ipak, uprkos prividnoj ležernosti onih čije pozicije su dovedene u pitanje – ležernosti koja je izgleda samo maska za javnost – pojedini/e ministri/ke nedavno su pohrlili da naruče istraživanja javnog mnjenja kako bi saznali kako su kotirani među građanima/kama i kolika im je (ne)popularnost. Izgleda da ipak nije dovoljno subjektivno utonuće u samosvrhoviti rad, već postoji i potreba za spoljašnjom verifikacijom. Sa opozicijom je stvar pak bolno jednostavna: u najavama rekonstrukcije oni vide isključivo ovaploćenje volje jednog čoveka (Vučića). Njihova “kritika” vlasti od 2012. do danas nije dobacila dalje od psihologizovane kritike političkog personalizma. Kao deo (neo)liberalne Srbije za koju je tipično mišljenje u transistorijskim kategorijama, oni su ubeđeni da se celokupna politička dinamika svodi na vanvremenske individualne kvalitete šefa izvršne vlasti. Na primer, oni vide fanatizam kao konstitutivnu karakternu crtu predsednika: nekadašnji fanatični nacionalizam srpskog radikala transformisao se preko noći u evrofanatizam naprednjaka.

Slepilo opozicije

Druga karakterna crta na koju se najviše obaziru je megalomanska težnja za kontrolom: dok je on kao ministar informisanja u vreme Miloševića uživao u ulozi cenzora uvodeći novčane kazne za pisanje protiv režima, danas je cenzura totalna. Iako primera ima mnogo, poenta je u tome da opozicija, kao i veliki deo srpske javnosti, smatraju da se personalizacija vlasti odvija na štetu državno-administrativnih centara moći. Odatle i njen vapaj za državom koja je ukradena od strane jednog čoveka i neizlečivo naivna slika parlamentarne demokratije. U toj slici se zamišlja princip podele vlasti koji savršeno funkcioniše, gde se ne događaju trenja u borbi za dominaciju između različitih grana vlasti, gde se poštuje formalnost zakona kao mesta Razuma i gde izbori predstavljaju objektivni izraz individualnih volja i slobodann izbora većine. Rečju, država je po sebi harmonični subjekt i kao takva ne poznaje klasne antagonizme. Nešto slično poput neoklasičnog ekvilibrijuma. Sa druge strane, državno-politička administracija kao mesto institucionalizacije neformalnih interesa kapitala potrebuje da šef izvršne vlasti stoji kao pomiritelj kontradiktornih interesa različitih predstavnika kapitala, koalicije na vlasti i narodnih masa, te samim tim garantuje za administrativni mehanizam koji mu u velikoj meri i poverava to mesto. Odatle i sve češće i vidljivije nedoslednosti u pogledu sprovođenja kao i formulisanja državne politike.

Stav intelektualne i kulturne “superiornosti” opozicije spram primitivne naprednjačke vlasti doslovno se pretvara u karikaturu kada se stvari samo malo istorizuju. To protiv čega se oni bune je institucionalna realnost kapitalističke države u neoliberalizmu (a sa njom i jačanje izvršno-administrativne vlasti, personalizovanog predsedništva, slabljenje zakonodavne vlasti itd.) koja je u svetu na delu već više od 30 godina. Upravo to protiv čega se oni sada bune je ono što su sve vreme gradili u postsocijalističkoj Srbiji. Uskogruda štedljivost opozicije u pogledu političke autorefleksije odraz je konstitutivnog slepila prema vlastitom vršenju vlasti. Nesposobnost da se objasni politička geneza ovakve situacije kompenzuje se tvrdnjama da smo ogrezli u patologiju despotizma i autokratske vlasti. U stalnom potenciranju svemoći jedne osobe opoziciji ostaje vrlo malo političke suvislosti, pogotovu ukoliko nastavi da se oslanja na taktiku narcisoidnog afektiranja u političkoj argumentaciji kako bi istakla vlastitu političku “mudrost”.

Kada konstatacije o rekonstrukciji pak dolaze iz nižih klasnih slojeva srpskog društva, onda su one često reakcija na nesnosne uslove života za većinu. To je njihov suštinski podtekst. Izjava kako su svi isti i kako se ništa neće promeniti tada ima za referencu nemoguće materijalne uslove života, odnosno ponižavajuće niske plate kojima se ne mogu pokriti cene hrane, odeće i obuće, stanovanja, režija itd. U takvim uslovima nije neobično što tema poput rekonstrukcije vlade izaziva kod većine impulse rezignacije i indiferentnosti. Sa druge strane, način na koji su državna politika i njen administrativni aparat organizovani odražava distanciranje od narodnih zahteva, te isključivanje iz svog polja potreba narodnih masa. Štaviše, sam mehanizam rekonstrukcije vlade pokazuje svu besmislenost izbornog sistema: ionako će na kraju vrhovi izvršne vlasti odlučivati ko ulazi u vladu a ko ne.

Kadrovska vrteška

Dakle, bez obzira na različite predznake u stavovima prema rekonstrukciji, ona se kao suštinski antidemokratski mehanizam ne dovodi u pitanje, ni od strane vlasti ni od strane opozicije. Vrlo je izvesno da će, ukoliko zaista do rekonstrukcije i dođe, koncentracija i SNS-izacija političke moći biti još intenzivnija. Sudeći po izjavama šefa države o upražnjenom mestu u Ministarstvu finansija, skoro da je izvesno da će Siniša Mali kao SNS kadar zauzeti tu poziciju. Takođe se govori i o tome kako bi Ministarstvo saobraćaja i infrastrukture kojim trenutno upravlja Zorana Mihajlović moglo biti rekonstruisano. S obzirom na njene sukobe sa drugim ministrima i nesuglasica sa aktuelnom premijerkom, moguće je i njeno disciplinovanje kroz delimično oduzimanje resora. Naime, resor infrastrukture bi mogao biti odvojen od saobraćaja i njime bi mogao rukovoditi sadašnji menadžer Beograda Goran Vesić, takođe kadar SNS-a. Na čelo grada Beograda će svakako doći kadar SNS-a, a to bi mogla biti Irena Vujović. U svakom slučaju, ako se pogleda broj nestranačkih ličnosti od prve Vučićeve vlade do aktuelne vlade Ane Brnabić, može se zaključiti da ih je sve manje.

Nova rekonstrukcija vlade Srbije stoga i nije tako nova, već nastavlja zadati kurs koje su zacrtale prethodne vlade, samo uz potenciranje politike autoritarnog i harizmatičnog vođstva. Centralizacija političke moći SNS-a vrši se u cilju homogenizacije državne administracije i njenih aparata kako bi mogli neometano teći procesi koji su odavno uspostavljeni: takmičenje u stvaranju što povoljnijih uslova za ulazak stranog kapitala u zemlju, njegovu ubrzanu oplodnju i beg iz zemlje; perpetuiranje nedoslednosti državne politike koje proizilaze iz sve manje uspešnih pacifikacija klasnih konflikata u srcu izvršne vlasti koje se pokušavaju zakrpiti rekonstrukcijama, regionalnim diplomatskim skandalima i kosovskom dramom; nazivanje političke trgovine funkcijama traganjem za najefikasnijim kadrovskim rešenjima itd. Pokušaj uklapanja svega ovoga u eklekticizam kao omiljenu političko-ekonomsku doktrinu šefa izvršne vlasti znači nedostatak bilo kakve političke ideje i vizije.

Zato se sva politika svodi na prekrajanja u vladi i stalno raspisivanje izbora u te svrhe. Jedino oni koji osećaju nepodnošljivu težinu “fantastičnog privrednog rasta i pune budžetske kase” u Srbiji u stanju su prokazati svu besmislenost ove kadrovske vrteške i samo oni mogu dovesti u pitanje njen osnovni mehanizam: razbijajući ograde koje vlast uspostavlja i nameće.

  1. Zanimljiva je podudarnost da je rekonstrukciji iz 2011. prethodio nepovoljan izveštaj Državne revizorske institucije o trošenju budžetskih sredstava za 2008, te povlačenja završnog računa budžeta za 2008. iz procedure, kao što pitanju aktuelne rekonstrukcije takođe prethodi nepovoljan izveštaj državnog revizora o trošenju budžetskih sredstava za 2017. []