U nekoliko nedavnih primera osobito okrutnih postupaka prema radnicima, barem su privremeno postale vidljivije posledice prilagođavanja Srbije “željama investitora”, šta i dalje ostaje glavna strategija vlasti. U toj situaciji, nužno je što pre osmisliti političku i socijalnu alternativu, a nedavni protestni pokret – mnogi se nadaju – možda može poslužiti kao lansirna rampa.
Prema izveštaju Zaštitnika građana za proteklu godinu, građani se vrlo često pritužuju zbog zlostavljanja na radu, otkaza ugovora o radu, rada na crno, neisplaćivanja ili neredovnog isplaćivanja zarada, kao i zbog neuplaćivanja doprinosa. S druge strane, Zakon o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru dovodi do stalnog smanjenja broja zaposlenih u inspekcijskim poslovima, na šta ukazuje i pomenuti izveštaj, zbog čega su mehanizmi zaštite radnih prava, za čije sprovođenje, očigledno, ne postoji ni minimum političke volje, obesmišljeni i potpuno nedelotvorni. Dalje, izmene Zakona o štrajku i Zakona o radu normalizovali su već postojeće prakse beskrajnog produžavanja ugovora “na određeno”, obračunavanje doprinosa po minimalnoj osnovici, te isplaćivanje zarade koja je ispod minimalnog iznosa propisanog zakonom.
No, sve učestalije i sve brutalnije kršenje radničkih prava, odnosno broj preduzeća koja svojim radnicima neisplaćuju plate koji je, po svemu sudeći, u neprekidnom porastu, dospeva u javnost samo kada poprimi tragične dimenzije – poput slučaja u fabrici Jura, gde je otpuštena Violeta Petrović, samohrana majka obolela od raka – do najekstremnijeg slučaja – samoubistva radnika smederevske Goše Dragana Mladenovića. Talas protesta “Protiv diktature”, čiji je povod bila izborna krađa, pratio je niz štrajkova širom Srbije – radnice kragujevačke Fore stupile su u štrajk zbog neplaćenog prekovremenog rada, a zbog smanjenja zarada ispod “minimalca” od pre nekoliko dana štrajkuju i radnici u farbrici Falk Ist u Knjaževcu.
Mala interpretativna pobeda na ovim protestima bila je u tome što je uspela da se istakne povezanost ekonomskih uslova sa političkim manipulacijama i na taj način debata o radničkom pitanju proširi izvan diskursa pravne države koja bi trebalo da omogući “sigurnu poslovnu klimu”. Poruka koja je, nakratko i simbolično, zahvaljujući plasiranju parola poput “Nećemo da budemo jeftina radna snaga” i “Narod gladuje, elita se raduje”, poslata bila je jasna: moć stranačke infrastrukture, posebno vidljiva na proteklim predsedničkim izborima, koja osigurava kupovinu glasova drastično se uvećava u uslovima velike nezaposlenosti, siromaštva i nesigurnih poslova. Zbog toga, problem političke korupcije nije svodiv na samovolju elita i ne može se rešaviti bez uvažavanja socio-ekonomskih problema kao ključnih.
Ograničenja “pravne države”
Nepostojanje ikakve korelacije između političkih stranaka i širih društvenih slojeva jedan je od glavnih faktora koji stvaraju privid da je srbijansko društvo raslojeno isključivo na malobrojnu elitu na vlasti i sve druge koji su žrtve njenih politika. Zbog toga je kritika nedostatka pravne države omiljeno opšte mesto buržoaskih medija i analitičara – ono održava iluziju da se građanke i građani mogu ujediniti protiv vlasti bez otvaranja “neprijatnih” pitanja koja se tiču odnosa ekonomije i politike, odnosno sukoba klasa (pre svega srednje i radničke klase) koje su na drugačiji način ugrožene Vučićevim režimom. To se jasno očituje na primeru neisplaćivanja radnika, koji se često relativizuje prevelikom poreskom opterećenošću preduzetnika-poslodavaca.
Sistem objedinjene uplate poreza obavezuje poslodavce da najpre izmire drugove prema državi, zatim prema poslovnim partnerima, a radnici dolaze tek na kraju. Takva argumentacija artikuliše bes prema državi na pogrešnu stranu: ona previđa da preduzetnici i radnici nemaju istovetne resurse, te da se shodno tome ne mogu ravnopravno boriti za “rušenje Vučića”. Položaj vlasnika malih i srednjih preduzeća sličan je položaju akademskih elita (podsetimo se “apela” 650 “intelektualaca” koji su javno podržali Vučićevu kandidaturu za predsednika) – oni, zarad ostvarivanja svog klasnog interesa i osiguravanja svoje pozicije, imaju mogućnost da se manje ili više povoljno nagode sa političkim elitama, dok je u slučaju radnika reč o jednoznačnoj egzistencijalnoj uceni pravom na rad. “Rušenje Vučića” i “pravna država” postale su lozinke kojima se svaka problematizacija ekonomskog nezadovoljstva najugroženijih olako kvalifikuje kao primitivizam ili posredna podrška vlasti Srpske napredne stranke.
Dok je pitanje poreskih politika i radničkih prava pod monopolom zagovornika “vladavine prava”, koja se čak i u svojoj idealnoj projekciji suštinski svodi na (neo)liberalne teoreme da je kapitalizam evolutivni sistem koji na krizu spontano reaguje restrukturiranjem odnosa države i tržišta, te da će se prosperiranje kapitalističke klase nužno “preliti” i na siromašnije slojeve, jedno podjednako važno klasno pitanje – pitanje subvencionisanja stranih investitora i utemeljenje privrede na dužničkoj ekonomiji – predstavlja političko polje na kome desnica kapitalizuje.
Povratak u dvehiljadite
Subvencije su opravdavane time da će doneti nova radna mesta, te da će sav novac uložen iz budžeta biti vraćen kroz poreze i doprinose. Fijat i Er Srbija, strateški oslonac Vučićeve politike privlačenja stranih investicija, kojima država plaća doprinose za zaposlene, u budžet, prema podacima za 2015. i 2016, “vraćaju” u najboljem slučaju 0,1 % vrednosti uloženog javnog novca. Pitanje stranih investicija jeste pitanje na kome je lako rušiti liberalni konsenzus o Vučiću kao otelovljenju povratka u devedesete. Zapravo, pre je reč o pokušaju povratka u rane dvehiljadite, pre izbijanja krize, kada je politika privlačenja investicija nakratko davala rezultate (premda je i tada bila praćena masovnim otpuštanjima), pri čemu se tu ogoljava kontinuitet neoliberalnih politika između tadašnje Demokratske i sadašnje Srpske napredne stranke. O tome svedoči aktuelni štrajk u fabrici Falk Ist, kojoj je pre osam godina tadašnji premijer Mirko Cvetković dodelio nagradu za najboljeg izvoznika, a u kojoj danas radnici traže vraćanje zarada na nivo minimalca i isplatu prekovremenog rada.
No, izazov leži u tome da se zaustavi prevođenje klasnih u nacionalne kategorije – ekstremna desnica uviđa kontinuitet između prethodne i sadašnje vlasti, ali želi da ga predstavi ne kao kontinuitet devastacije radničke klase već kao udar na državne i nacionalne interese. Svom biračkom telu pokušava da se dodvori lažnom “antiimperijalističkom” dihotomijom pošteni srpski radnici vs. pokvarene strane gazde, što zapravo znači zagovaranje subvencionisanja domaćih kapitalista, koji takođe ne bi imali interes da štite radnička prava i životni standarad, iako su nepovoljne poreske politike za manja preduzeća uistinu produkt poslušnosti srbijanskih elita prema zahtevima krupnog inostranog kapitala.
Prema socijalnim zahtevima
Izdvajanje jedne struje iz postizbornih protesta, koja nosi naziv “7 zahteva”, referirajući na prvobitnu težnju da se politički i ekonomski zahtevi ne odvajaju i ne ustinjavaju do birokratske besmislenosti, jeste važan korak za potencijalno formiranje platforme koja će imati kapacitete, i ne manje važno, legitimitet zasnovan na aktivnom integrisanju radničkih, studentskih i građanskih borbi i inicijativa da slama desno-liberalni konsenzus o rušenju Vučića kao samodovoljnom cilju celokupnog opozicionog delovanja. Grupa “7 zahteva” se, pored decentralizacije i departizacije kao glavnih zahteva, zalaže i za povećanje minimalne cene rada, čime se premošćuje jaz između za većinu ljudi još uvek apstraktne i megalomanske ideje o rušenju kapitalističkog poretka i partikularnih mera čiji je politički domet minimalan i defanzivan.
Ipak, ne treba gubiti iz vida da konkretne poruke poput zahteva za revizijom Zakona o radu ili zahtev za povećanjem minimalne cene rada svoj puni mobilizacijski i politički efekat mogu ostvariti tek ako u sledećem koraku ponude odgovor na pitanje šta je zaista alternativa. Taj odgovor morao bi da prevaziđe već viđene ponude za površno restrukturiranje odnosa države i tržišta, tj. da temeljno uzdrma “zdravorazumsko” uverenje da kapitalizam nema alternativu.
Izazov postoji na dva nivoa koja je moguće razdvojiti jedino za potrebe argumenta: sprečavanje da desnica kapitalizuje na deklarativnoj borbi protiv stranog kapitala, te na instrumentalizaciji podrške radnicama i radnicima (ta instrumentalizacija dolazi ne samo odatle što se desnica ne bori za radničku kontrolu nad sredstvima za proizvodnju, već što ona implicitno ili eksplicitno podržava isključivo određen arhetip radnika, kada je u pitanju nacionalna, verska i seksualna pripadnost) nemoguće je izvesti bez oformljavanja platforme koja bi ponudila političku strategiju umesto propagandne zloupotrebe individualnih patnji.