U sklopu svojeg “evropskog puta” Srbija mora proći i kroz temeljitu reformu bezbednosnog sistema. Iako taj proces nije ništa specifično za ovu zemlju, u njoj je fukcija tajne policije ipak bila nešto izraženija, pa i usporene promene otvaraju više pitanja.
Već više od jedne decenije, u raznim prilikama se u Srbiji može čuti tvrdnja da je neophodno – razume se, u okviru opštih reformi – reformisati i službe bezbednosti. Ovakvi glasovi padaju na delimično plodno tle, jer opšta opsednitost zloglasnim tajnim službama u Srbiji ima posebnu snagu i značaj, zahvaljujući specifičnostima istorijskih turbulencija krajem XX veka. Naime, uz poznate globalne teorije zavere o Iluminatima, masonima i ko zna kakvim još tajnim vladarima, u Srbiji postoji jedan dio stanovništva koji famoznu “Službu”, kako je zove, smatra vladarem svega od 1945. godine do današnjeg dana. Ta grupa uz “Službu” vezuje slične epitete kao oni koji veruju u Iluminate: ona je svemoćna, ona kadrovira. Nadasve, ona drži “komunizam” u životu. Naravno, pristalice ovih teorije su najčešće članovi ili simpatizeri onih političkih stranaka koje su devedesetih godina u Miloševiću videli Tita, a u njegovoj partiji SKJ.
Naravno da je i period 1990-ih obilovao teorijama o moći i ulozi tajnih službi u svakodnevnim događajima. Tada je najozloglašenija bila “Državna bezbednost”, poznata po skraćenici “DB”. Još u to vreme u govorilo se o podelama i frakcijama unutar ove strukture, zatim o njihovom rivalstvu, pa i sukobima sa tadašnjom vojnom službom koja se zvala KOS (Kontraobaveštajna služba). “Govorilo se” znači između ostalog i objavljivalo u opozicionoj štampi, na televiziji i mnogim drugim mestima, što znači da je to spadalo u takozvane “javne tajne”, ali na površinu zapravo nikada nisu isplivali ti sukobi. Tih 1990-ih, na čelu DB-a bio je Jovica Stanišić, koji je na toj dužnosti proveo period rata u Hrvatskoj i BiH.
Kada je smenjen, pratila ga je – između ostalog – reputacija “američkog čoveka”. On je bio osnivač i prvi glavnokomandujući “crvenih beretki”, jedinice koja je ostavila svoj krvavi trag kako po stranim ratištima, tako i u Srbiji samoj. Da napomenemo i to da je u toku suđenja u Hagu potvrđeno da je Stanišić odlično sarađivao sa američkim službama, a iz pritvora je pušten na kućno lečenje i do sada mu nije izrečena presuda. “Crvene beretke” su između ostalog osuđivane za ubistvo političara Ivana Stambolića i Zorana Đinđića, a drugi pripadnici DB-a su optuženi za pokušaje atentata na Vuka Draškovića (u dva navrata) i za atentat na novinara Slavka Ćuruviju, ali se ovi procesi nikako ne završavaju na sudu, još uvek. I sve je to samo vrh ledenog brega.
Asistenti u reformi
Po padu Miloševićevog režima, očekivali su se ozbiljniji i odlučniji koraci u demaskiranju uloge ovih struktura, naročito direktno Miloševiću podređenog DB-a, ali se to nije dogodilo. Smenjen je načelnik i nešto malo nepoznatih kadrova kojima je dodeljena uloga žrtvenih jaraca. Zatim su se otvorili dosijei građana koji su bili pod obradom. To je doživljeno kao gest dobre volje, a namera je bila da se predstavi kao da se nadzor više neće sprovoditi. Suštinski, jedan manji deo materijala je iznesen na uvid. Delovi dosijea koje DB nije hteo da vide oni koji su praćeni, prisluškivani, kojima su izricane razne mere, jednostavno su prekriveni kartonom, a samo čitanje se odvijalo u prisustvu službenika koji je pazio da se ništa ne prepisuje, slika, a naročito da se ti kartoni kojima je prekriven dobar deo materijala ne diraju. Jer životi praćenih su državna tajna.
Nakon toga, promenjeno je ime. Umesto Državne bezbednosti, sada postoji Bezbednosno-informativna agencija. Vojna služba je podeljena na VBS (Vojno-bezbednosnu službu) i VOA (Vojno-obaveštajnu agenciju). O dubljim i ozbiljnijim zahvatima koji su očekivani u okviru ovih organizacija javnost nije obaveštena. Već godinama, povremeno se najavljuju nekakve reforme, sve u sklopu evroatlanstkog puta kojim se ide. Ako pogledamo ko je zainteresovan za priču o reformisanju službi bezbednosti, videćemo da se često iza njezinog plasiranja u javnost nalaze zapadni mediji, strukture iz zapadnih zemalja, kao i neke nevladine organizacije poput CEAS-a, Centra za evro-atlantske integracije, najagilnijeg NATO lobiste u Srbiji.
Od raznih vlada, Norveška je ove godine prilikom susreta u okviru, kako se kaže, “bilateralnih odbrambenih konsultacija” (?!) u Oslu podržala reformu bezbednosnog sistema. Takođe, svojevremeno je predsednik Američkog instituta za mir Danijel Server izjavio da je reforma bezbednosnog sistema potrebna jer “sadašnje vlasti u Srbiji [izjava je iz 2008. godine] nisu sigurne sa sadašnjim snagama bezbednosti koje nisu reformisane i mislim da bi trebalo da krenu u pravcu reformi snaga bezbednosti”. Zanimljivo je pratiti kako su se kroz vreme menjali argumenti kojima su se najavljivale reforme. Posle pada Miloševića očekivanja su išla u pravcu “čišćenja” bezbednosnog aparata od onih koji su okrvavili ruke ili bili povezani sa organizovanim kriminalom. Zatim postaje važno da se taj aparat pročisti od pomagača optuženima za ratne zločine. Zatim postaje važno da se rad tih službi uskladi sa inostranim službama. Konačno, sada su u pitanju “bezbednosni izazovi” povezani sa krizom na Bliskom istoku.
Afera za aferom
Uprkos deklarisanom evropskom putu Srbije, od Miloševićevog pada naovamo bilo je slučajeva kada su tajne, prvenstveno kontraobaveštajne službe, otvarale ili učestvovale u špijunskim aferama. Prva i svakako najkrupnija jeste hapšenje tadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije, bivšeg generala (po zlu zapamćenog u Mostaru) i načelnika generalštaba Momčila Perišića. Perišić je uhapšen u jednoj kafani na Ibarskoj magistrali pri primoredaji dokumenata američkom obaveštajcu Džonu Nejboru. Najsvežiji slučaj je ovogodišnji: jedan bivši pripadnik “Vojske Republike Srpske Krajine” je uhapšen kao hrvatski špijun, pa pušten uz nagodbu i priznanje krivice.
Od uspostavljanja višestranačja, ministarstvo unutrašnjih poslova je jedan od najvažnijih trofeja za učesnike u izbornom procesu. Još uvek se, kao 1990-ih, govori o različim frakcijama unutar tajnih službi i još se uvek smatra kako različite službe unutar tog aparata gledaju jedne na druge kao konkurente. Podrazumeva se da takve stvari ostaju u domenu nagađanja i glasina, jer za sve ovo vreme javnost nije došla do prilike da se zaista uveri u sve te priče. Ovaj navodni problem rivalstva je tretiran tako što je ustanovljen “koordinator službi bezbednosti”, a na to je mesto premijer Aleksandar Vučić postavio samog sebe. Danas postoji Biro za koordinaciju bazbednosnih službi čije sastanke zakazuje premijer, iako je još prošle godine najavio da on neće još dugo ostati na njegovom čelu. Formalno, ovaj Biro trenutno nema šefa.
Nije jasno ni ono najvažnije: u čemu bi se tačno sastojala najavljena reforma? Sadašnji Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti usvojen je 2007. godine. No još dok je bio nov, zakon je smatran neuspešnim, jer nije uspeo da u “odgovarajućoj meri” uredi bezbednosno-informativni sistem. Sem toga, pored ovog zakona, svaka od službi radi po posebnom zakonu. Novim predlogom, koji je napravila organizacija o kojoj se malo zna u javnosti – Beogradski centar za bezbednosnu politiku – predviđa se stvaranje dve službe bezbednosti. BIA bi ostala to što jeste, a dve vojne, VBA i VOA bi bile jedna agencija VOBA – Vojna obaveštajno-bezbednosna agencija. Naravno, kao i kod većine drugih izmena zakona, uvek se traži nekakav uzor rešenja iz “civilizovanih zemalja”. U ovom slučaju, sami predlagači zakona imaju dva uzora na koja se naizmenično pozivaju. U jednom kažu da je ovo zakonsko rešenje “možda najbliže” hrvatskom modelu, a u drugom su izjavili da će novi model organizovanja biti najsličniji nemačkom BND-u.
Misteriozno odugovlačenje
Glavni cilj ove reforme je, kako kažu autori predloga zakona, je da se stvore nezavisne, profesionalne i kredibilne bezbednosne institucije, izvan političkog uticaja. Tako je to predstavio izvršni direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku u septembru 2014. godine na konferenciji posvećenoj ovoj temi i sve to u prisustvu bivšeg direktora VBA, tadašnjeg predsednika skupštinskog odbora za kontrolu bezbednosnih službi Momira Stojanovića. Pomenuti Stojanović je na istoj konferenciji izjavio, a “Večernje novosti” prenele: “Srbija nema valjan zakonski okvir koji bi garantovao integritet i kredibilitet bezbednosnim službama. I vlast i opozicija složili su se da nam je potreban novi zakon o BIA, ali pre nego što ga donesemo, neophodno je postaviti bezbednosni sektor na nove osnove. Treba spojiti civilnu i vojnu obaveštajnu službu pod jednu kapu, a civilnu i vojnu kontraobaveštajnu službu pod drugu. Treća bi bila nešto nalik američkom FBI.”
Od 2014. godine kada je održana ova konferencija redovito se govori o reformi, o novom zakonu. O objedinjavanju, ukrupnjavanju, boljem koordinisanju. Predlaže se, potpisuju se protokoli. Ništa od toga nije realizovano, za sada. Naravno, kada govorimo o zakonima onda se, u krajnjoj liniji, sve svodi na takozvanu “političku volju”. Međutim, iz izjava predstavnika vlasti i, na neki način, eksperta za ovu temu, zaključujemo da politička volja postoji. Slažu se i vlast i opozicija, kažu oni. Imaju međunarodnu podršku, imaju predlog zakona. Šta čekaju? Na to nije moguće u ovom trenutku dati odgovor. Jer, pored tog konsenzusa o neophodnosti tih reformi, sve što možemo zaključiti je da je hipotetički protivnik tih promena neka nevidljiva sila, skoro pa haos sam koji ne dozvoljava službama da se usklade, da se “profesionalizuju”, da povrate integritet i tako dalje.
Dakle, smatra se da su osnove bezbednosnog sistema pogrešne. Pritom se, naravno, misli na zakonsku regulativu bezbednosnog sektora. Međutim, ova tema se za sada nalazi, u najboljem slučaju, u drugom planu u Srbiji. Većina njenih stanovnika bi se složila da su osnove jednog mnogo šireg sistema pogrešne. Onog u okviru koga se odvija porast nezaposlenosti, osiromašenje, propast zdravstvenog, obrazovnog, privrednog i političkog sistema. Špijunske igre i bezbednosni problemi u tom smislu ne spadaju u sam vrh interesovanja prosečnog stanovnika Srbije. Osim, naravno, ako ne pripadaju onoj grupi “elite” koja “Službu” vidi kao gospodaricu života i smrti. Takvih ima, ali ih je vreme pregazilo. Sada treba obratiti pažnju da u ubrzanom reformisanju vreme ne pregazi ostatak Srbije, onaj kome je jasno da “komunizma” više nema, onaj kome je dovoljno jasno da zakonska regulativa ni bezbednosni sistem neće pomoći u borbi sa svakodnevnim tranzicionim nedaćama.