Srpski radnici u Slovačkoj: agencije osiguravaju jeftini rad

Foto: AFP / Eduard Genserek
Foto: AFP / Eduard Genserek

Visoka nezaposlenost te niska minimalna plaća u Srbiji tjeraju tamošnje radnike na privremeni rad u inozemstvu, a već dulje vrijeme Slovačka im je najčešća opcija. Ondje im se nude poslovi u radno-intenzivnim industrijama, u velikim stranim tvornicama automobila, kućanskih aparata i sl., a na rad ih upućuju sumnjive, nerijetko neregistrirane agencije, koje im ne osiguravaju radnička prava, pristojan smještaj i ostale neophodne životne uvjete.

Republika Slovačka je od 2016. godine često u fokusu evropske javnosti, ne samo zbog rekordnog obaranja stope nezaposlenosti, već i zbog problema deficita domaće radne snage. Ali uvoz strane radne snage, osobito one koja dolazi iz Srbije, nije stvar puke kompenzacije, već se radi o ogromnom dobitku za kapitaliste u Slovačkoj – jer je strana radna snaga mnogo jeftinija i pravno nezaštićenija. Pojačana potražnja za takvom radnom snagom dovela je do toga da strane kompanije koje posluju u Slovačkoj masovno prakticiraju isplate značajno nižih najamnina (nadnica) stranim radnicima (koje uvoze različite posredničke agencije) za isti posao nego Slovacima. Međutim, nedavno je vlada Roberta Fica unela u predlog Zakona o radu zabranu socijalnog dampinga te povećala minimalnu najamninu na 435 eura bruto. Ova mera je izazvala burne reakcije kod stranih kompanija koje su osudile “nerealni” politički intervencionizam i nedostatak elementarnog ekonomskog rezona u “nepromišljenoj” odluci vlasti.

Naravno, opšte mesto kapitalističke ekonomske racionalnosti u pogledu “opreznog” tretiranja nivoa realnih najamnina tiče se apologije postojećih nejednakosti. Kako objašnjava Peter Kremsky, izvršni direktor Poduzetničkog saveza Slovačke, podizanje minimalne najamnine loše utiče i na one sektore u kojima su najamnine više, pošto se povećanjem osnovice povećava i iznos poreza i doprinosa. Ovime je rečeno da nije u redu da bogati plaćaju državi “tolike” poreze i doprinose. Ako ozbiljno uzmemo u obzir činjenicu da udeo plaćenih poreza i doprinosa u slovačkom BDP-u iznosi svega 30%, što predstavlja najmanji udeo među zemljama članicama EU-a i OECD-a, onda gornji argument treba čitati kao upozorenje za potencijalno izmeštanje proizvodnje. Iako je niska tolerancija korporativnog sektora na povećanje poreskih obaveza opšte poznata stvar, tvrdnja Kremskog da povećanje minimalne najamnine prisiljava radnike sa niskim najamninama na prelazak u sivu ekonomsku zonu, te da će upravo to biti glavni uzrok pada poreskih prihoda države jer će kompanije plaćati radnike na ruke, u najmanju ruku je cinična. Prvenstveno iz razloga što je stopa nenaplativosti poreza i poreska evazija najveća kod velikih privatnih kompanija, što država ne samo da toleriše, već vodi stimulativnu poresku politiku koja odgovara kapitalu, dok sa druge strane kompenzuje manjak poreskih prihoda tako što građanima dere kožu sa leđa.

Manjak domaće radne snage

Objašnjenja tržišnih disfunkcija na strani ponude domaće radne snage dolaze sa različitih strana. Privatni sektor ljudskih resursa, koji uglavnom čine strane privatne agencije za zapošljavanje, vidi osnovni problem u nedovoljnoj unutrašnjoj mobilnosti radne snage koja je posledica lenjosti Slovaka i Slovakinja. Tako je Luboš Sirota, direktor privatne agencije za zapošljavanje McRoy groupe, izjavio je za web-portal The Slovak Spectator kako mnogi Slovaci uopšte ne žele raditi jer vole kada mogu sedeti kod kuće, primati socijalnu pomoć, dok država plaća socijalne i zdravstvene programe za njih. Više im odgovara da zarade nešto novca sa strane, pa bilo to legalnim ili ilegalnim putem. Uz to, eksperti u ovom sektoru plediraju u već poznatom neoliberalnom stilu za brži razvoj dualnog obrazovanja, smanjenje minimalne najamnine, ali i za vladinu finansijsku podršku prilikom rentiranja stanova kako bi se obezbedila veća unutrašnja mobilnost domaće radne snage.

Institut za finansijske politike pri slovačkom Ministarstvu finansija pak objavljuje nalaze koji govore u prilog demografskim disproporcijama nastalim usled dugotrajnog izvoza nezaposlenosti. Oni procenjuju da je preko 300.000 Slovaka i Slovakinja, ili oko 5% od ukupnog stanovništva, napustilo zemlju u poslednjih petnaest godina. Zemlju napušta uglavnom visoko kvalifikovani kadar ispod 30 godina starosti, posebno medicinari i inžinjeri. Trebalo bi dodati i da je neselektivna razvojna politika vlade Mikuláša Dzurinde (1998-2006.), koja je pod pritiskom ulaska u EU oberučke prihvatila model stranih direktnih investicija, stvorila sve preduslove za odliv visoko kvalifikovanih kadrova iz zemlje, s obzirom da su se forsirale radno-intenzivne investicije koje traže jeftinu i slabije kvalifikovanu radnu snagu. Iako bi slovački fenomen uvoza radne snage trebao kompenzovati probleme tržišta rada, izgleda da se uporna i dugoročna praksa izvoza slovačke nezaposlenosti u razvijene zemlje Evrope vraća kao bumerang.

Eksploatacija radnika i radnica iz Srbije

Prema podacima Slovačke službe za zapošljavanje, u 2016. godini je priliv strane radne snage u odnosu na 2015. bio veći za 27%. Tačnije, krajem 2016. zabeleženo je 35.100 radno angažovanih stranih državljana, što predstavlja povećanje od 9.600 ljudi u odnosu na 2015. U 2017. je ovaj broj skočio na 45.900 ljudi. Najveći udeo uvezene radne snage dolazi iz Rumunije (22%), Srbije (14%) i Češke (11,6%). Međutim, u 2017. radna snaga iz Srbije počinje da dominira. Časopis The Economist navodi podatak da je u julu 2017. godine priliv radne snage iz Srbije povećan na čak 9.363 ljudi, dok News Now navodi statistike iz novembra po kojima 10.811 srpskih državljana radi u Slovačkoj. Slovačka nacionalna manjina iz Vojvodine čini skoro polovinu radne snage koja odlazi na rad u Slovačku. Razloge za masovni odlazak radnika i radnica iz Srbije na primevremeni rad u Slovačku nije teško pronaći: najamnine u Srbiji za nisko kvalifikovan rad su trostruko manje nego u Slovačkoj, posao je skoro nemoguće naći, veliki su troškovi prehrane, stana i grejanja, te je često jedina opcija odlazak na privremeni rad u inostranstvo.

Privremena ekonomska emigracija je pak znatno olakšana legalizacijom rada agencija za lizing radne snage koje se bave i outsourcingom za strane kompanije. Ugovori koji neke agencije sastavljaju za radnike/ce iz Srbije često nisu ništa drugo do turističke vize sa uplaćenim zdravstvenim osiguranjem koje ističu nakon nedelju dana. Ovi “ugovori” nisu sastavljani na osnovu dobijenih dozvola za rad od slovačkog biroa rada već predstavljaju ilegalan dogovor između agencija i slovačkih kompanija. Zbog nevažećih ugovora često se događa da slovačke vlasti vraćaju radnike/ce, a da agencije ne snose nikakvu odgovornost. Oni koji pak imaju više “sreće” i potpišu važeći ugovor o radu u Srbiji, nakon prve primljene akontacije u Slovačkoj dobijaju ugovor na slovačkom jeziku.1 Slovaci i Slovakinje iz Srbije u ovom pogledu imaju jezičku prednost jer mogu razumeti ugovorne stavke, te stoga i zahtevati svoja radna prava ukoliko ih poslodavci krše. Međutim, oni koje ne razumeju slovački jezik često neće biti u mogućnosti da se pozovu na pravo zaštite od povređivanja na radu, iako ta stavka postoji u ugovoru koji je na slovačkom jeziku. Sve u svemu, položaj radnika/ca iz Srbije se ni po čemu ne razlikuje od položaja migrantske radne snage uopšte u međunarodnoj podeli rada: reč je o niže plaćenim part-time poslovima ili čak radu na crnom, intenzivnijem radu koji razara ljudsko telo, nejasnim dnevnim normama proizvodnje, sindikalnoj i pravnoj nezaštićenosti, izloženosti agencijskim prevarama, kulturnim i jezičkim barijerama, a često i ksenofobičnoj klimi.

Radnici i radnice iz Srbije koji mahom rade u elektronskoj industriji u Slovačkoj mesečno zarađuju između 450 i 610 eura, zavisno od regiona i sezone, dok oni koji završe u automobilskoj industriji zarađuju između 700 i 800 eura. Najamnina nisko kvalifikovanih radnika zapravo je pala u odnosu na 2016. kada je iznosila 851 eura, na 610 eura krajem 2017. Strane kompanije, naravno, idu na to da najamnine nekvalifikovanih radnika/ca smanjuju sve do minimalne najamnine. Međutim, štrajkovi i politički pritisak doveli su u nekim sektorima, pogotovu u automobilskoj industriji, do njihovog povećanja.

Politički pritisak radništva, a ne ekonomski zakoni niti dobra volja države

Strane kompanije na ova povećanja reaguju potežući ne samo argumente u vezi sa porezima. One prizivaju jedno opšte mesto po kojem troškovi rada ne smeju prekoračiti produktivnost rada. Međutim, slovačke najamnine ne prate produktivnost rada već kaskaju za njom. Po ovom kriterijumu porast najamnina se već trebao dogoditi nekoliko godina unazad. Ali zašto nije? Zato što je direktni učinak porasta produktivnosti povećanje viška vrednosti i profita, a ne povećanje najamnina. To je abeceda kapitalističkog načina proizvodnje. Vrednost radne snage je direktno determinisana prosečnim obimom nužnih životnih namirnica i svega što je potrebno za njenu reprodukciju, što je pak, po Marxu, istorijski-kulturno dato za određenu zemlju. Povećanjem produktivnosti jedino se smanjuje vreme potrebno za proizvodnju tih dobara. Ono što pak povećava obim životnih namirnica, tj. vrednost radne snage izražene u najamnini jesu radničke pobune i sindikalna borba, a ne relativne cene roba i produktivnost rada.

Dakle, povećanje minimalne najamnine i najamnine uopšte nikada se neće dogoditi tržišnom magijom, a pogotovo ne zato što bi socijal-konzervativna i islamofobna Ficova vlada velikodušno brinula o supereksploataciji strane radne snage. Do povećanja minimalne najamnine je došlo isključivo zbog (dugo odsutne) radničke borbe. Dakako, ne treba se zanositi: ova mala pobeda je privremena i nema nikakve veze sa “humanom” brigom države; dovela je do blagog poboljšanja radničkih uslova ali ih nije znatnije promenila. Migrantski radnici iz Srbije u Slovačkoj su i dalje potplaćena radna snaga koja jedva preživljava u datim uslovima. Ono ohrabrujuće do čega je ovo povećanje minimalne najamnine ipak dovelo jeste podsećanje da samo otpor može menjati poziciju radnika i radnica u nejednakom svetu.

  1. Vasić, Vladimir, “Na slovačkom putu eksploatacije”, u: Le Monde Diplomatique, izdanje na srpskom jeziku, broj 30, januar 2018. []