Prizivanje stranih investicija je u tranzicijskom periodu funkcioniralo kao svojevrsna religijska nadopuna raspravama o mehanizmima ekonomske konsolidacije i konačnog približivanja zapadnom standardu. Osim što su u većini slučajeva izostajale, onda kada bi se i dogodile nisu donosile priželjkivane učinke. Donosimo pregled različitih primjera investicija u zemljama regije i njihovih poraznih učinaka na uvjete rada i socijalnu situaciju.
Tokom poslednjih dveipo decenije imali smo prilike da vidimo kako zemlje Balkana napuštaju socijalističke sisteme i započinju svoj put kroz tranziciju.1 U tom periodu razlike u njihovim političkim i ekonomskim kontekstima nisu bile neprimetne. Mogle su se tu naći zemlje poput Bugarske koja je bila deo sovjetskog socijalističkog bloka čija tranzicija je podsećala na onu kroz koju su prošle ostale članice ovog bloka. Nadalje tu su bile jugoslovenske zemlje, ali među njima su opet razlike često bile veće nego sličnosti. Razlikujemo one koje su u velikoj meri bile zahvaćene ratom poput Hrvatske, BIH-a i Srbije i one koje nisu bile poput Makedonije, Slovenije i Crne Gore. Osim toga, ove zemlje su iz socijalizma izašle u sasvim različitim ekonomskim situacijama i primenjivale su u određenoj meri različite tranzicione modele.
Ako jednu krajnost predstavlja Slovenija koja je bila ekonomski najjača i koja je primenjivala vrlo umerenu tranzicionu politiku praćenu jakim sindikalnim otporom i zadržavanjem velikog broja predzueća i banaka u državnom vlasništvu, onda je druga oličena u Makedoniji, koja je ekonomski bila daleko manje razvijena, a koja se odlučila za radikalan oblik šok doktrine. Zemlje srednje ekonomske snage poput Srbije i Hrvatske prošle su relativno različite trajektorije tako da je tokom devedesetih Hrvatska već počela približavanje Evropskoj Uniji i zapadu, dok je Srbija sa Miloševićem na čelu vodila neku vrstu kvaziantiimperijalne politike susrećući se sa sankcijama i izolacijom od strane međunarodne zajednice. Napokon, BiH kao daleko najviše devastirana ratom u političkom ali i šire društvenom smislu je dobila poziciju zapadnog protektorata kao posrednika koji je pretendovao na mnogo više od pukog rešavanja međuetničkih nesuglasica, postavljajući osnove za jedan krajnje antisocijalan oblik tranzicije.
Tranzicijske putanje
Ova različita tranziciona polazišta i putanje svakako imaju određene posledice u vidu različitih aktuelnih ekonomskih i političkih situacija u ovim zemljama. Međutim, izgleda da su te razlike u bitnom smislu irelevantne kada osmotrimo koliko sličnosti ima u tom pogledu na Balkanu danas. Te sličnosti su pre svega vezane za ekonomsku situaciju. One nejednakosti sa kojima se ušlo u period tranzicije nastavile su da postoje, model rasta je bio krajnje nestabilan i praćen porastom potrošnje domaćinstava na osnovu novo pristiglih stranih kredita. Kriza je pokazala da ni jedna od zemalja nije uspela na napravi trajan komparativan ekonomski napredak, što govori u prilog tvrdnji da se sve ove zemlje nalaze u polju istih ekonomskih uslovljenosti poluperifernog mesta u kapitalistčkom sistemu.
To se pre svega može videti na primeru kretanju BDP-a. Paralelizam ekonomskih dinamika je ovde vrlo eksplicitan, tako da se Hrvatska u prvoj polovini dvehiljaditih nalazila na oko 40 milijardi dolara BDP-a, da bi uoči krize 2008. dostigla nivo od 70 miilijardi, a 2012. pala na nešto više od 55 milijardi, a Srbija počela sa nešto više od 25 milijardi da bi se popela na preko 45 milijardi 2008. i do 2012. pala nešto ispod 40 milijardi. Isto tako, Slovenija, za koju se do krize smatralo da uspeva da napravi komparativnu prednost, je prešla put od nešto manje od 35 milijardi 2004. do nešto manje od 55 milijardi 2008., pa sve do oko 45 milijardi 2012, a Bosna i Hercegovina za koju se smatralo da je poslednja u regionalnoj kompeticiji, koja je u 2004. bila na oko 10 milijardi, 2008. je dostigla nivo nešto ispod 20 milijardi da bi se posle kretala ka nivou od 15 milijardi.
Međutim, ono što je možda još zanimljivije jeste to što iako je istovetni tranzicioni cilj stvaranja jedne “moderne funkcionalne kapitalističke nacionalne države” pored različitosti putanja i konteksta doveo do ekonomskih i društvenih disfunkcionalnosti među kojima postoji jasan paralelizam, danas u ovim zemljama, možda više nego ikada ranije vlada homogenost u pogledu političke situacije i ideološke konjunkture. Moglo bi se reći da je ova vrsta trajne političke homogenosti (koja vlada i izvan granica Balkana) jedinstvena u istoriji modernih demokratija, a ono što nam se bar na prvi pogled može učiniti potpuno kontraintuitivno jeste to što ona nastupa u trenutku sveprisutne ekonomske i društvene katastrofe. U svakoj od ovih zemalja politički repertoar se sastoji od nekoliko identičnih elemenata, prema kojima se razvijaju manje više identični stavovi. Tu su pre svega mere štednje koje podrazumevaju da se država kao nosilac rastućeg javnog duga krivi za disfunkcionalnosti ekonomije, pa se od nje posledično zahteva rezanje budžeta. Komplementarno tome, privatni sektor se posmatra kao nosilac ekonomije.
Koliko god da je država i zapala u dugove na ovaj ili onaj način pokušavajući da podstakne razvoj privatnog sektora njeno delovanje se ocenjuje kao iracionalno i rastrošno. Sa druge strane, u svim zemljama bez izuzetka se prihvataju zahtevi unija poslodavaca za pojeftinjenjem rada i smanjenje radnih prava. Sve to napokon ima za cilj da podstakne investicije i to pre svega strane investicije u siromašnim balkanskim zemljama. Jednom kada priliv ovih investicija počne, veruje se, počeće zapošljavanje pa onda usled smanjenja ponude na tržištu rada i rast nadnica, a država će povećati prihode od poreza. Iako bi se u situaciji koja je na ivici ekonomske i političke katastrofe moglo očekivati da će se na političkoj sceni javiti raznovrsni predlozi i potencijalna rešenja, ovako sačinjena dogma neprikosnoveno vlada političkim prostorom balkanskih zemalja. Dodatno, paradoksalno, ovaj dogmatski odgovor upravo leži na istoj onoj viziji “moderne funkcionalne kapitalističke nacionalne države” koja je bila vodilja političkih odluka tokom samog tranzicionog perioda koji nas je ovde i doveo.
Učinci stranih investicija
Upravo zbog toga, ovu dogmu bi pre svega trebalo suočiti sa uvidom u stvarnost koju je taj mehanizam doneo do sada. Kao što možemo videti, čak i ako izostavimo period devedesetih u kome su ove ekonomije započele sa prilagođavanjem, i usredsredimo se na godine u kojima je to postao glavni ekonomski prioritet, vidimo da ni jedna od ovih zemalja (proporcionalno svojoj veličini) nije uspela da stekne veću i trajniju kompetitivnu prednost u pogledu privlačenja investicija. U svim zemljama Balkana osim Bugarske koja je imala bolju startnu poziciju u tom pogledu, u periodu od 2004. do 2012. prosečne strane investicije su se kretale između jedne i tri milijarde dolara godišnje. Isto tako, sama Bugarska koja se već 2004. nalazila na preko dveipo milijarde i koja je 2007. dostigla skoro petnaest milijardi se od 2010. trajno našla na nivou koji je niži od tog početnog i na taj način se uklopila u regionalnu situaciju.
Pa i pored toga, očekivalo bi se da i ovakva razina investicija treba da ima vidljivije rezultate po visinu nezaposlenosti. Međutim, ispostavlja se da to uopšte nije bio slučaj. Nezaposlenost u Makedoniji koja je 2004 bila na preko 35% je 2012. i dalje bila iznad 30%, a u Sloveniji u kojoj je 2004. bila na oko 5% je 2012. porasla na oko 9%, pri čemu se slična kretanja mogu zapaziti i u ostalim zemljama. Napokon, Bugarska koja je kao što smo rekli neposredno pre krize doživela kratkotrajan intenzivan priliv investicija, 2012. doživela sa otprilike istim nivoom nezaposlenosti od oko 13% na kom se nalazila i 2004. Pri tom, trebalo bi imati na umu da bi u periodu najjačih investicija od 2004. do 2008. kada deluje da priliv investicija uzrokuje određeni pad nezaposlenosti – da nije bilo zapošljavanja u javnom sektoru klijentelističke socijalne države – većina zemalja verovatno doživela i rast u nezaposlenosti usled propadanja nekompetitivnih domaćih firmi koje tražnja za radnicima novih preduzeća sa proporcionalno manjom radnom snagom (u odnosu na veličinu preduzeća) nije mogla da apsorbuje.
Ova bazična empirijska ilustracija učinka stranih investicija na zaposlenost je ipak u bitnom smislu nedovoljna. Ono po čemu su strane investicije u regionu (kao i u drugim perifernim i poluperifernima regijama kapitalističkog sistema) postale poznate jeste odnos prema radnoj snazi i socijalnoj sredini.2
Makedonija
Možda je najbolje da u tom pogledu počnemo od slučaja Makedonije. Kao što je već naznačeno, ona se nalazi najniže od svih Balkanskih zemalja po većini parametara. Sa druge strane to je istovremeno zemlja u kojoj su mere za privlačenje investicija prve stupile na snagu. Iako broj investicija nije znatno porastao, čak i među onima koje su se dogodile postoje jasni primeri kakav je interes investitora.
Najbolji među njima jeste onaj koji se tiče švedskih investicija u makedonsku industriju mleka. Švedska kompanija Swedmilk je predložila da investira u u mlečnu industriju sa idejom da se tako uspostavi preduzeće koje bi bilo vodeće na balkanskom tržištu. Ulaganje u Swedmilk Macedonia je značilo da je od tog trenutka trebalo da makedonski poljoprivrednici koji proizvode mleko predaju mleko pomenutoj kompaniji da bi ga ova prerađivala i distribuirala u Makedoniji i šire na Balkanu. Pre svega postoje jake indicije da je od samog početka izgradnje fabrike došlo do pranja novca koje je dostiglo cifru od 600.000 eura koliko je izvučeno iz makedonske ekonomije. Napokon, kada je u drugoj polovini 2008. i početkom 2009. došlo do problema u samoj kompaniji, u pogledu čijih uzroka je došlo do prebacivanja odgovornosti između švedskih preduzetnika i domaćih partnera, glavna žrtva su bili upravo pojedinačni proizvođači mleka kojima je preduzeće ostalo dužno oko 100.000 eura. Nešto kasnije, kada kod investitora više nije bilo interesa za daljim poslovanjem, kompanija je prodata za jedan dolar američko-izraelskom posredniku.
BiH
Prelazeći na Bosnu i Hercegovinu, možemo ponovo da pogledamo primer ulaganja u industriju mleka, u ovom slučaju francuskog Lactalisa. Preduzeće sa sedamdesetak zaposlenih je, slično makedonskom slučaju, trebalo da razvije modernizovan proizvodni proces i postane kompetitivno u svom okruženju. Početak problema u tuzlanskoj mljekari je vezan za incident sa distribucijom mleka kome je istekao rok trajanja tokom 2013. kada je povučeno oko 200.000 litara mleka, a posledice po zdravlje stanovništva još uvek nisu utvrđene, međutim dok je istraga bila u toku bosanska javnost je saznala da zatvaranje pogona u Tuzli i ne predstavlja problem za vlasnike jer oni već neko vreme nisu zadovoljni poslovanjem i da planiraju restrukturiranje preduzeća. Ne samo da se garancije poslodavaca da radnici u Tuzli neće izgubiti posao nisu ostvarile, nego su kupci mleka pod istim brendom mleka koji se donedavno proizvodio otkupom od bosanskih proizvođača mleka mogli da vide proizvod za koji se koristi mleko dovezeno u cisternama iz Slovenije i zapravo proizvedeno izvan BiH. Napokon nakon što je proces gašenja dovršen ispostavilo se da ceo proces investiranja u stvari bio sam deo tržišne strategije Lactalisa da kupi konkurentsku kompaniju i da je ugasi da bi proširio svoj tržišni udeo, pri tom nadoknađujući troškove od investiranja rasprodajom zemljišta i nekretnina nekadašnjeg preduzeća.
Drugi ilustrativni primer iz BiH je svakako tuzlanski Polihem, čiji su radnici bili jedni od inicijatora protesta koji su potresli Tuzlu ove godine. Ovo preduzeće je 2000. godine preuzela Federalna agencija za privatizaciju. Društvo je od 2002. godine u stečaju. Stečajni upravnik d.d. “Polihem” pokrenuo je projekat izdvajanja i obnove dela proizvodnih postrojenja “Polihema” u funkcionalnu proizvodnu celinu. Vlada Kantona podržala je ovaj projekat sa 1.060.000 KM nepovratnih sredstava. Pogon je 2006. godine prodat firmi iz Poljske i registrovan kao D.o.o. “Poliolchem”. Međutim, ubrzo počinju prva otpuštanja pa i gašenje proizvodnje uz obrazloženje da su uzroci nepovoljni trendovi na svetskom tržištu. Kompletni delovi fabrike bukvalno su isečeni i prodati kao “staro gvožđe”. Bosanska firma-ćerka poljske firme, navodno se kreditno zaduživala a kao garancija za kredite bila je imovina Polihema. Od 2008. godine preduzeće je prestalo da radi, radnici pokreću sudske sporove za zaštitu svojih prava, i od 200 sporova u njihovu korist presuđeno je u preko 150 predmeta, ali do sada nije izvršena ni jedna presuda.
Srbija
U slučaju Srbije mogli bismo se pozabaviti mnogim primerima. Neki od njih su sada već poznati poput propale smederevske železare u koju je ulagao US Steel ili kragujevačke Zastave za koju je vlada dala visoke subvencije po radnom mestu da bi se radnici u sadašnjem Fiatu susreli sa različitim oblicima izrabljivanja i pritiska. Umesto toga, ovde možemo da pomenemo slučaj kraljevačkog Magnahroma. U pitanju je jedan od industrijskih giganata jugoslovenskog perioda, koji je bio jako pogođen sankcijama tokom devedesetih zbog kojih nije mogao da realizuje profite kroz spoljnu trgovinu što je predstavljalo glavni deo njegovog privrednog delovanja. Od početka dvehiljaditih tražio se investitor koji bi kupio ovo preduzeće i u pokušaju da ga učini “atraktivnijim” tadašnja vlast je otpustila više od pola radnika uz niske otpremnine od 100 eura po godini staža i obećala otpisivanje dugova koje je preduzeće imalo prema državi i javnim preduzećima za ranije investicije i obrtni materijal u visini od oko 40 miliona eura.
Iako je vrednost Magnahroma bila procenjena na 96 miliona dolara, njega je 2006. kupio indijski Global Steel Holdings Limited, iza kog stoje indijski milijarderi, braća Pramod i Vinad Mital, koji su ujedno i vlasnici gotovo svih železara u okruženju, kao i železara u 17 zemalja širom Evrope, Afrike, Indije i oblasti Pacifika za 1,2 miliona evra uz 23,1 miliona evra obećanih za investicije u proizvodni program. Posle oko pola godine problemi su počeli da se pojavljuju. Isprva su radnici izašli u štrajk zbog neisplaćenih plata za dva meseca rada, da bi vlasnici ovo iskoristili da tokom narednog perioda izbace radnike iz fabričkog kruga i veliki deo mašina pretvore i prodaju u “staro gvožđe” pod izgovorom da su zastarele, kao i da prodaju sav obrtni materijal koji je postojao u fabričkom krugu. Kada se ubrzo ispostavilo da preduzeće nije spremno da plaća vodu i struju, postalo je jasno da vlasnici uopšte nemaju nameru da nastave sa radom preduzeća. Kada je posle još pola godine Agencija za privatizaciju napokon prekinula ugovor o privatizaciji i naplatila 300.000 eura garancije ispostavilo se da vlasnici tokom godine nisu uložili jedan procenat obećanih sredstava, kao i da su se na konto vlasništva nad preduzećem zaduživali kod banaka u Srbiji i da su na taj način “oprali” 1,201 miliona eura. Naravno, preduzeće nikada kasnije nije počelo da radi, a vlast u Srbiji nikada nije isplatila otpremnine radnicima sa objašnjenjem da bi isplaćivanje istih radnicima Magnahroma samo dovelo do toga da i radnici drugih preduzeća u Srbiji zahtevaju ispunjenje iste obaveze za šta država nije sposobna.
Bugarska
U Bugarskoj takođe možemo da nađemo primere nalik prethodno iznesenim, međutim tamo možemo da nađemo slučaj investicija i privatizovanja javnog sektora u užem smislu, vodovod i elektroprivredu, pri čemu je podizanje cena od strane privatnih vlasnika u ovom drugom sektoru upravo bio uzrok skorašnjih masovnih protesta u Bugarskoj. Sa druge strane Sofijski vodovod je 2000. godine kupila britanska kompanija United Utilities. Kupovina i dalja ulaganja koja je ova kompanija obećala bili su pre svega uslovljeni spuštanjem cene na korišćenje voda iz crpilišta od strane vodovoda koje su umanjene desetorostruko. Od kompanije se očekivalo da cena vode ne pređe 0,405 leva po kubnom metru u prvoj godini i 0,435 u narednim godinama. Oba ova dogovora su prekršena i cena vode je prešla četvorostruko viši prag od 1,6 leva po kubnom metru. Isto tako očekivalo se da će novi vlasnik umanjiti oticanja na 26% do kraja 2011. ali su ona u 2012. i dalje bila oko 60%. Osim toga sama kompanija koja je ostala delom u državnom vlasništvu je bila mesto velikog broja koruptivnih skandala u kom je privatni vlasnik preplaćivao menadžment da upravlja preduzećem u njihovom interesu. Napokon, za sve to vreme kompanija koja je trebalo da odmeni “neefikasno” državno upravljanje je poslovala sa gubicima tako da je morala da uvede nove investitore 2010. godine.
Slovenija
Napokon, u Sloveniji nalazimo slučaj investiranja u bankarski sektor. Belgijska KBC Bank je tokom prve polovine dvehiljaditih postala suvlasnik Nove Ljubljanske Banke. Ona je imala kadrove u upravi i nadzornom odboru, čak i u onom delu koji su bavio upravljanjem rizicima. Kada je nastupila kriza 2008., vlada je više puta dokapitalizovala NLB zbog gubitaka, a KBC se povukla tako da je prodao svoj udeo za simboličku svotu. Iako je pre krize ostvario velike profite na rizičnim kreditima, nikada nije sudelovao u dokapitalizacijama. Njihov udeo je 2012. bio 34 % i prodao se za oko 1,2 milijuna.
Još je u slovenačkom slučaju zanimljivo uporediti Lek, farmaceutsku kompaniju koju je kupio Novertis, sa Krkom koja je ostala u državnom vlasništvu, s obzirom da se rast zasnovan na investicijama često dovodi u vezu sa neefikasnošću državnog upravljanja. Sa jedne strane, broj zaposlenih u Krki je porastao, a u Leku opao. Krka danas ima više zaposlenih u Sloveniji nego ikada ranije, a Lek manje. Osim toga, to su međunarodne kompanije, pa čak i u tom segmentu, Krka je daleko ispred Leka. Drugi značajan parametar koji ovde možemo da uzmemo u obzir je reinvestirana dobit (profit), tj. koliko je stečenog novca išlo za dividende a koliko je ostalo u firmi i bilo uloženo u proizvodnju. I u tom pogledu Krka je daleko ispred Leka.
Političke perspektive
Mit o privrednom rastu zasnovanom na privlačenju investicija je deo kompleksnijeg skupa predrasuda koji su prisutni u poluperiferijskim ekonomijama Balkana. Osim čisto ekonomskih rezultata koji pokazuju da investicije nisu uspele da bitno utiču na privredni rast i rast zaposlenosti, mogli smo da vidimo i kakve sve socijalne nus-efekte ovaj proces proizvodi u različitim sektorima. Naravno, glavno pitanje tek ostaje da bude odgovoreno, a ono se tiče toga na koji način nam se ova ekonomska perspektiva ispostavila kao jedina i toliko samorazumljiva, i šta predstavlja relevantnu alternativu. Taj odgovor svakako prevazilazi okvire novinskog članka.
Ono što na kraju može da se primeti iz prethodnog jeste to da je ova politika jedna državna politika. Odnosno privlačenje investicija podrazumeva niz mera koje država usvaja i ove mere su zasnovane pre svega na ideji da ona sama nije sposobna da upravlja kao i da je njeno prisustvo vinovnik korupcije i sličnih malverzacija. Ipak moglo se primetiti u kojoj meri se malverzacije i korupcija bar podjednako događaju u interesu i uz učešće samih investitora koji ih prosto posmatraju kao deo poslovne strategije. Osim toga trebalo bi napomenuti i to da politika investicija podrazumeva nameru da se stvori različitost i veća privlačnost ekonomske sredine jedne nacionalne družave u odnosu na drugu, a da bar na Balkanu (a i šire) to u stvari znači usvajanje skoro identičnih mera u situacijama u kojima su resursi i osposobljenost radne snage u velikoj meri slični. Koliko će još vremena hegemonija ovog mita trajati, ostaje da vidimo, ali se iz svega prethodnog čini izvesno to da će on samo pospešiti dalje ekonomsko slabljenje regiona.
- Ovaj tekst je u velikoj meri posledica kontribucija drugova i drugarica iz regiona. Autor bi, pre svega, hteo da se zahvali Madlen Nikolovoj, Marku Kržanu, Giorgiju Medarovu, Milenku Srećkoviću, Adisu Sadikoviću, Kire Vasilevu i Mislavu Žitku na pomoći oko primera. [↩]
- Ovde bi trebalo naglasiti da ćemo se u nastavku teksta baviti različitim investicijama. U nekim slučajevima radi se o greenfield investicijama (odnosno investicijama u izgradnju potpuno novog preduzeća) a u nekim o kupovini postojećih preduzeća uz obavezu daljeg investiranje u razvoj njihovih proizvodnih kapaciteta. [↩]