Unatoč traumatičnom iskustvu okupacije u Drugom svjetskom ratu, u Srbiji osobito od 2000-tih godina u različitim oblicima cvjetaju inicijative za političku organizaciju neonacista. No osim opravdanih sumnji u vezu tih grupa sa tajnim službama, njihov jači razvoj ugrožava i određena ideološka konfuzija u kojoj se miješaju svetosavski nacionalizam, slavensko paganstvo i zapadne supkulture.
Jedne aprilske noći 2009. godine u romsko naselje u bloku 67. na Novom Beogradu upalo je 20-30 neonacista koji su se dovezli u dva kombija i bili naoružani noževima i metalnim šipkama. Uz uzvike “selićemo vas” napali su grupu dece, žena i muškaraca koji su sedeli na otvorenom. Pobegli su nakon što se pedesetak muškaraca iz obližnjih baraka organizovalo u odbranu naselja. Pored naselja je dežuralo nekoliko policajaca koji nisu reagovali, pod obrazloženjem da “nemaju pravo da se mešaju”. Novinari koji su narednog jutra (kao i prethodnih dana) izveštavali iz romskih naselja nisu izvestili o ovom događaju.
Međutim, postoji osnovana sumnja da ovi napadači uopšte nisu bili neonacisti već pripadnici neke od brojnih firmi za privatno obezbeđenje. Ljudi koji rade za dnevnicu. To je bilo vreme kada je gradska vlast u Beogradu rešavala “romsko pitanje” povodom priprema za Univerzijadu 2009. godine i izgradnju stambeno-poslovnog kompleksa “Belville”, koji je realizovao konzorcijum Delta Holdinga i Hypo Alpe-Adria Banke.
Stanovnicima ovog naselja u Bloku 67. dat je rok od 15 dana da se isele, a rušilačka ekipa se pojavila već sledećeg jutra oko 6 ujutru i na prepad otpočela rušenje, uz jaku podršku policije i specijalaca. Ovim siromašnim ljudima gradske vlasti uništile su ono malo stvari koje su imali – sva njihova imovina ostala je zatrpana u ruševinama, bageri su gazili preko televizora, frižidera… Žena koja je rodila nekoliko dana ranije u panici je sa novorođenčetom bežala ispred buldožera. Srušeno je 56 kuća, a više od 45 porodica sa ukupno 126 članova ostalo je bez krova nad glavom. Gradski organi nisu im prethodno obezbedili nužni smeštaj. Nakon što je romsko naselje srušeno, njegovi stanovnici, većinom izbeglice sa Kosova, proveli su nekoliko noći na otvorenom, bez tople odeće, ćebadi, hrane, a bolesni su čak i bez lekova koji su ostali zatrpani u ruševinama. Rušenju je prethodila medijska kampanja za bolju “sliku grada” tokom održavanja Univerzijade. Dragan Đilas, tadašnji bahati gradonačelnik Beograda, pozvao se na jednakost pred zakonom svih građana i izjavio: “mi nismo vlast koja želi da na neki brutalan način pomera tako sve ljude, nego samo one koji ugrožavaju razvoj Beograda”.
Političko organizovanje
U odnosu na organizovanu brutalnost državnih organa, divljanje grupe od 20 neonacista deluje pomalo naivno. Slično se može reći i za nedavni događaj, kada je u izbornoj noći (vrlo simbolično) u Beogradu grupa od tridesetak maskiranih ljudi naoružana palicama upala u Hercegovačku ulicu, vezala čuvara i sa tri bagera srušila objekte koji su se nalazili na prostoru predviđenom za građenje “Beograda na vodi”. Ovi napadači sa fantomkama zaustavljali su prolaznike, legitimisali ih i zadržavali, a policija se nije odazivala na pozive građana. Siniša Mali, sadašnji bahati gradonačelnik Beograda, nakon par dana izjavio je da “grad Beograd nema nikakve veze sa ovim događajem”. Ubrzo je premijer Aleksandar Vučić rekao da upravo vrh gradske vlasti stoji iza rušenja, ali da su to radili “u najboljoj nameri”. Usledili su masovni građanski protesti protiv urbanističkog terora “Beograda na vodi”, koji i dalje traju.
Ako razumemo razliku između neonacista po sebi i neonacista za sebe, možemo reći da veoma veliki broj neonacista po sebi nije politički organizovan, pa ni politički aktivan. Stariji su duboko zagazili u tridesete godine, a mnogi i dublje, zasnovali su porodice, bave se poslom ili različitim kriminalnim aktivnostima. Mlađi su najčešće ili stariji maloletnici ili mlađi punoletnici, dakle 16–21 godina. Piju pivo po parkovima i maltretiraju ljude za koje procene da imaju liberalna shvatanja ili koji naprosto izgledaju “drugačije”. Aktivni su šest meseci do dve godine, a onda batale čitavu stvar kada nađu devojku ili dečka, ili posao, ili im se već desi nešto zanimljivo u životu.
Ako govorimo o neonacistima za sebe, odnosno o onima koji su politički organizovani, možemo reći da je najčešće reč o pojedincima organizovanim u slabe grupe. Ili o grupama koje su umrežene i koje pretenduju da postanu organizacije. Neonacisti u Srbiji uglavnom nisu pod kontrolom države i bezbednosnih službi, osim onih grupacija koje pokušavaju da se politički organizuju. Ne zato što država pokušava da politički organizuje neonaciste, već zato što se bezbednosne službe upliću svuda gde postoje pokušaji političkog organizovanja.
Sa druge strane, nacionalističke organizacije mahom su pod kontrolom države Srbije i njenih bezbednosnih struktura, ili političkih partija koje su trenutno na vlasti, ili Rusije i njenih bezbednosnih struktura. To koliko su nacionalističke organizacije pod kontrolom najbolje se vidi iz drastičnog slabljenja svih uličnih aktivnosti nacionalista od kada je na vlast došla Srpska napredna stranka.
Različiti “eksperti” vrlo često dižu uzbunu u javnosti, kao fašiste etiketiraju i nacionalističke organizacije koje se deklarišu kao “antifašističke”. Naravno, taj nacionalistički antifašizam je više nego upitan, no reč je o tome da ljudi koji žive od toga da oni budu pretnja rade na tome da u javnosti budu doživljeni ili predstavljeni kao pretnja. To ne znači da neonacisti u Srbiji nisu jasna i prisutna pretnja, ali videćemo kakva i koliko.
Pokušaji artikulacije
Od prve polovine 2000-tih godina među fašistima u Srbiji traju pokušaji političke artikulacije i izgradnje infrastrukture jedne organizacije koja bi se u nekom trenutku registrovala kao legalna politička partija. Oni se nadaju da će time svoj pokret podići na novi nivo i makar delimično pribaviti javni legitimitet za svoje opskurne anticivilizacijske ideje.
Neki projekti su bili politički mekši, a neki tvrđi, ali moguće je ispratiti kontinuitet ovih metamorfoza od 2005. godine do danas. Uprkos nastojanjima da se predstave kao “svetosavski nacionalisti” traktatima o vrlinama pravoslavne staleške monarhije ili “domaćinske ekonomije”, ovi projekti su po pravilu od početka u javnosti i medijima jasno označeni kao neonacistički. Svakih nekoliko godina jedan ili dva ovakva projekta se raspadnu, a na njihovom mestu se formiraju novi, od istih ljudi, pod sličnim imenom.
Prvi u nizu ovih projekata formiran je krajem februara i početkom marta 2005. godine. Organizaciju “Nacionalni stroj” formiralo je nekoliko pripadnika starije neonacističke organizacije “Krv i čast Srbija” koji su želeli da taj pokret postane više politički, zajedno sa nekoliko nacista okupljenih na srpskoj sekciji međunarodnog rasističkog internet-foruma “Stormfront”. Aktivnosti Nacionalnog stroja bile su različite kampanje zastrašivanja i pripremanje infrastrukture za osnivanje legalne neonacističke partije u Srbiji.
Međutim, njihova prva javna akcija bila je istovremeno i početak njihovog kraja. Dvadesetak “strojevaca” upalo je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na tribinu “Fašistička pretnja”, organizovanu povodom 9. novembra, svetskog dana borbe protiv fašizma. Ovaj incident je snimljen kamerom i već iste večeri je većina televizija u Srbiji prikazala priloge u kojima se vidi pokušaj prekidanja tribine od stane ljudi obučenih u crno, koji vređaju, prete i pozdravljanju podignutom desnom rukom. Usledila je najveća policijska akcija hapšenja neonacista u novijoj istoriji Srbije u kojoj je uhapšeno 20 ljudi, a protiv 18 je podignuta krivična prijava za raspirivanje rasne, nacionalne i verske mržnje. Na suđenju je 16 ljudi osuđeno na uslovne kazne, a dvojica na zatvorske u trajanju od godinu dana. Zahvaljujući spletu više ili manje slučajnih okolnosi, jedan od ove dvojice, Goran Davidović poznat pod nadimkom Firer, postaće jedna od ključnih ličnosti na neonacističkoj sceni.
Firerski promašaji
Nekoliko pripadnika Nacionalnog stroja krajem 2007. godine formira “Novi srpski program” (NSP) čiji generalni sekretar u martu 2008. postaje osuđeni neonacista Goran Davidović. Ubrzo je na vebsajtu Nacionalnog stroja demantovano da je Davidović njihov vođa uz pozivanje na “otpor bez vođe”, a od tog trenutka Nacionalni stroj prestaje da prati Davidovićeve aktivnosti. Davidović na izborima 2008. godine podržava koaliciju Demokratske stranke Srbije (Vojislav Koštunica) i Nove Srbije (Velimir Ilić), a početkom 2009. odlazi u Trst da bi izbegao odlazak u zatvor. U tom trenutku se među fašistima u Srbiji već uveliko špekuliše o povezanosti Davidovića sa državnim bezbednosnim strukturama. Novi srpski program se sredinom 2009. godine registruje kao udruženje građana, a njegovo odgovorno lice postaje Milija Ćuća koji već nakon par meseci pravi “nečuveni skandal” kada navodno na moru ima romansu sa jednom crnkinjom.
U tom trenutku NSP već neko vreme nema ni podršku niti poštovanje na fašističkoj sceni. Davidovića hapse u Italiji, pa ga puštaju na slobodu, on izbegava izručenje begom u Nemačku, gde ga ponovo hapse i izručuju Srbiji krajem aprila 2010. godine. Po izlasku iz zatvora višestruko kompromitovani Davidović, koji se u Italiji povezao sa italijanskim fašistima, ponovo odlazi u Trst gde i danas živi, i na neko vreme prestaje da bude javno povezan sa organizacijama u Srbiji. No, u martu 2016. godine Davidović se vraća na velika vrata sa novom organizacijom – “Nacionalnim srpskim frontom” koji organizuje javni skup u Beogradu 24. marta, na dan početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Na ovom skupu oko 110–120 “frontovaca” iz cele Srbije, uzrasta uglavnom između 15 i 25 godina, marširalo je sa bakljama centrom Beograda.
Treba primetiti da su skraćenice imena ovih organizacija uvek dvoznačna: Nacionalni stroj = NS = nacional-socijalisti, Novi srpski program = NSP = nacional-socijalistička partija, Nacionalni srpski front = NSF = nacional-socijalistički front, a ovo uključuje i organizaciju Srbska akcija = SA = Sturmabteilung tj. jurišne trupe.
Mistično slovo B.
Srbska akcija nastala je 2010. godine, a u njenom formiranju učestvovali su delovi Nacionalnog stroja, posebno mlađi članovi koji su zagovarali pravoslavnu varijantu fašizma, nasuprot starijim nacistima koji su uglavnom isticali slovenski paganizam. Na samom početku možemo se zapitati da li su ovi ljudi čuli za jednačenje suglasnika po zvučnosti i zbog čega umesto “srpska” pišu “srbska”. Oni na svom vebsajtu objašnjavaju da ne prihvataju jezičke reforme Vuka Karadžića jer je ovaj bio pod uticajem Jerneja Kopitara “carskog cenzora iz Beča, koji je po nalogu svojih gospodara radio u pravcu odvajanja srbskog naroda od Rusije i Pravoslavlja”.
Dalje objašnjavaju kako se ne odruču slova B (Б) jer “upravo pravoslavna duhovnost i slovenski iskon, upućuju na mističnu dubinu samog slova B.”, uz objašnjenje da je “sam oblik ćiriličnog slova B (Б) veličanstven”, jer je ono “sačinjeno iz slova O i G (О i Г), tako da kada se sastave sva tri slova dobijamo reč BOG. Na taj način nam slovo B simbolički ukazuje ne samo na trojednu suštinu božanske prirode, već i na glavnu pravoslavnu dogmu. Jer kao što iz slova B izlaze slova O i G, tako se i Sin rađa od Oca i Duh Sveti ishodi od Oca.”
Sada, kada nam je jasno zašto koriste slovo B, možemo se bolje upoznati sa Srbskom akcijom. Ova organizacija kombinuje klasične elemente nacističke ideologije i delove programa fašističkog pokreta Zbor koji je predvodio Dimitrije Ljotić. Osnovni metodi povećanja javne vidljivosti su grafiti i nalepnice na ulicama, internet sajt i društvene mreže Facebook i Youtube.
Poput Nacionalnog stroja, Srbska akcija pokušava da formira široku mrežu i da politički artikuliše neonacizam. Oni su na početku svog delovanja preuzeli većinu kontakata Nacionalnog stroja, koji je tokom nekoliko godina svog postojanja razvio mrežu aktivista i grupa širom Srbije, tako da su se 2012. ili 2013. godine grafiti Srbske akcije mogli videti u skoro svim gradovima, pa čak i po manjim mestima i selima. Na ovaj način Srbska akcija odavala je utisak masovnog pokreta koji raste, međutim na njihovim propagandnim video klipovima retko kada ima više od desetak ili petnaestak ljudi.
Što se javnih akcija tiče, Srbska akcija je organizovala dva dobrotvorna turnira u malom fudbalu, i pokušala je da 2014. godine na blokiranom Filozofskom fakultetu u Beogradu organizuje tribinu o “komunističkim zločinima”. Naime, članovi Srbske akcije na Filozofskom fakultetu, predstavljajući se kao “Studentska akcija” (SA) uključili su se u blokadu i rad studentskih zborova, gde su pokušali da ostvare uticaj oslanjajući se na grupu studenata levičara koji su flertovali sa nacionalizmom. Kada im ovo nije prošlo poslužili su se otvorenim pretnjama i zastrašivanjem. Tribina se nije održala. Studenti koji su držali fakultet u blokadi su je otkazali, a na dan kada je tribina navodno trebala da se održi ispred fakulteta su se okupili beogradski i novosadski antifašisti.
Nakon ovog neuspeha Srbska akcija ulazi u stagnaciju i opadanje. Deo beogradske ekipe se odvaja i formira grupu “Autonomni nacionalisti”, koja se pre nekoliko meseci, zajedno sa još nekoliko manjih neonacističkih grupa, utopila u “Srpski nacionalni front” Gorana Davidovića.
Pitanje ideologije
Srpsku neonacističku scenu mučile su razne ideološke dileme, od suprotstavljenosti između “srpskog fašizma” i “svetosavskog nacionalizma”, do različitih usmerenja poput rasnih revolucionara, nacional-revolucionara, konzervativnih revolucionara itd.
Nacionalni stroj je pokušao da razreši ovo pre desetak godina usvajanjem slogana “Nacionalna sloboda – Socijalna pravda – Rasni identitet”. Nacionalna sloboda i socijalna pravda i dalje su ključne maksime srpskih fašista iako se rasni identitet u međuvremenu negde izgubio, verovatno zato što je svakome ko to čuje odmah jasno o čemu se radi. Ideolozi Srbske akcije nastavljaju sa pokušajem da od različitih elemenata konstruišu teorijski okvir nečega što oni nazivaju “Autentični srbski nacionalizam”. Reč je o srpskoj verziji postmodernog fašizma “trećeg puta” u kome se korporativna staleška država, u slučaju Srbske akcije reč je o pravoslavnoj monarhiji, predstavlja kao treća opcija između socijalizma i kapitalizma.
Kada govorimo o neposrednoj opasnosti od neonacista prvo pomislimo na opasnost od fizičkog napada. Tako je na primer pre par meseci grupa neonacista upala u levičarski “Društveni centar Oktobar” u Beogradu, razbijala inventar i pretukla nekoliko ljudi koji su se zatekli unutra.
Prisetimo se međutim situacije u Srbiji pre 6-7 godina. Kada je 2008. godine proglašena nezavisnost Kosova, na demonstracije pod nazivom “Kosovo je Srbija” (koje je organizovala vlast u Beogradu) organizovano su došle sve navijačke grupe, sve nacionalističke organizacije i sve neonacističke grupe. Oni su se posebno istakli u nasilnom delu tih demonstracija – paljenju ambasade SAD i drugih ambasada, a pre svega u pokušaju napada na televiziju B92. Pripadnici Nacionalnog stroja su povukli jedan deo mase sa sobom i više stotina ljudi je marširalo na TV B92 iza transparenta “Nacionalna sloboda – Socijalna pravda” na kome je u sredini Nedićev orao, simbol Nacionalnog stroja.
Jasna i prisutna opasnost
Već početkom 2009. godine, kada je najavljeno održavanje Prajda u Beogradu na jesen, počela je kampanja zastrašivanja i terora u okviru koje su ispisane stotine grafita u Beogradu i drugim gradovima, a kako se datum održavanja Prajda bližio sve više je bilo slučajeva napada i prebijanja, a posebno ljudi koji su LGBT. Prajd 2009. godine je zabranjen nekoliko dana uoči zakazanog datuma. Na jesen naredne 2010. godine, kada je i održan prvi prajd u Srbiji, u Beogradu se satima vodila borba između policije i oko 6000 neonacista, nacionalista i sa njima povezanih fudbalskih huligana. Potpuno je jasno da neonacisti, klero-fašisti i ostali desničari nisu mogli samostalno organizovati ovakvu akciju već su ih u tome koordinirali i na druge načine im pomogli delovi tajnih službi (i vojnih i civilnih), kao i deo tada opozicionih, a sada vladajućih stranaka te određeni crkveni elementi. Napadani su odredi policije, javne ustanove, pucano je na sedišta tada vladajućih političkih stranaka, ponovo je pokušan napad na ambasade i određene medije koji su percipirani kao oni koji podržavaju Prajd. Vidimo dakle kako su ove grupe bile upotrebljene od strane većih igrača koji su za cilj imali promenu vlasti u zemlji.
U Srbiji ne postoji nacionalna buržoazija uz čiju bi se pomoć razvio masovan samostalni fašistički pokret, ali možemo očekivati da će kompradorska buržoazija, koja je čvrsto na neoliberalnoj liniji, u situaciji produbljivanja ekonomske ili političke krize posegnuti za fašistima kao rezervnim sredstvom terora. No i ovom slučaju verovatnije je da će vlast prvo u upotrebu staviti “fašiste po sebi”, oličene u parapolicijskoj “Komunalnoj policiji”, koja već sada u praksi funkcioniše kao partijska policija vladajuće partije, ili se opredeliti za različita privatna obezbeđenja sa kojima može lako da se posluje na “slobodnom tržištu”.
Paralelno sa produbljivanjem krize možemo očekivati i ponovno jačanje fašističkog pokreta koji će podršku naći u najreakcionarnijim elementima političke elite, bezbednosnim strukturama, krupnom kapitalu i delovima crkve. Strukturno gledano, osnovna svrha postojanja ovakvih pokreta je pacifikacija klasnih društvenih previranja i suzbijanje revolucionarne levice i radničkih organizacija. Zbog toga upravo ove društvene snage treba da budu najopreznije i najsenzibilnije na rast fašističkih grupa i organizacija, treba prve da reaguju i treba da reaguju najoštrije.