Štrajk koji se odvija u vranjanskom poduzeću Jumko u sebi kondenzira sve ključne karakteristike srpske tranzicijske putanje. Potpuno razvidnom čini ulogu države u procesu restauracije kapitalizma, kao što i ukazuje na strukturne, materijalne i ideološke uvjete izostanka politički determinirane radničke solidarnosti. No, osim statusa simptoma otvara i prostor za reorijentaciju srpskog radničkog pokreta.
Jumko (Yumco) se danas nalazi u restrukturiranju, a njegovi radnici u fabrici štrajkuju, smatrajući da im je načinjena nepravda. S obzirom na dominantne predstave u srpskoj javnosti, deluje da je Jumko već odavno jedno od tih notornih državnih preduzeća gubitaša o kojima zagovornici mera štednje u poslednje vreme govore sa toliko samouverenosti. Ipak, ako pogledamo njegovu istoriju, vidi se da stvari ne stoje baš tako. Radnici Jumka koji sporadično štrajkuju i bune se već nekoliko godina unazad, u dominantnoj javnosti često su okarakterisani kao još jedni od “neradnika na državnim jaslama”. U tim interpretacijama gotovo nikada se ne uzima u obzir da je to preduzeće uspešno poslovalo većinu svog veka i da su od njega živeli ne samo njegovi radnici, već i šira okolina Vranja. No, krenimo od početka.
Konfekcijsko preduzeće Pamučni kombinat Jumko A.D. iz Vranja, na jugu Srbije, osnovano je 1960. godine, i u periodu probne proizvodnje do 1965. godine zaposlilo je 1.200 radnika i radnica. Već sledeće godine, Jumko kreće da proizvodi proširenim kapacitetom. Vremenom, kompanija otvara ukupno šest pogona za proizvodnju finalnih i primarnih proizvoda i širi se izvan Vranja. U zenitu uspeha i proizvodnje, Jumko zapošljava 12.000 radnika i radnica. Jumko je, zajedno sa preduzećima Koštana i Simpo, dugo važio za simbol Vranja i cele južne Srbije: gradski bazen i stadion su nosili njegovo ime. Zbog privednog blagostanja u tom delu zemlje često se mogla čuti izreka “Vranjanci kao Švajcarci”, a među stanovništvom južne Srbije preduzeće je uživalo veliki ugled.
Proces transformacije preduzeća počinje polovinom devedesetih, kada se menja i celokupna ekonomska politika tadašnje države. Godine 1995. preduzeće od društvenog postaje holding kompanija. Ova promena ipak ne usporava progres preduzeća koje nabavlja nove mašine i širi svoju distributivnu mrežu. Druga bitna godina za Jumko je 1999. kada kompanija postaje akcionarsko društvo. Ubrzo nakon ove svojinske transformacije dolazi do petooktobarskih promena 2000. godine na nivou države, što posledično na svojoj koži osećaju i Jumko, njegovi radnici i radnice i stanovnici južne Srbije. Ulazi se u intenzivniju tranziciju, a iz sastava matične holding kompanije izlaze neka od preduzeća i nastupa period reorganizacije. Između 2004. i 2008. godine, kompanija se konsoliduje i nastavlja koliko-toliko uspešno poslovanje, sve do 2009. godine kada počinje proces restrukturiranja. On je podrazumevao smanjenje broja zaposlenih uz određeni socijalni program i veću izloženost Jumka diktatu tržišnih mehanizama, kao i konačnu privatizaciju cele kompanije. Već na osnovu ovoga možemo primetiti da problemi Jumka počinju tek sa izmenom zvanične državne makroekonomske politike u smeru potpunog raskida sa poslednjim ostacima samoupravnog modela i prelaskom na liberalni kapitalizam.
Međutim, čitav ovaj proces nije prolazio bez organizovanog otpora radnika i radnica. Već 2012. godine radnici i radnice organizovani u sindikatu ASNS Jumko ulaze u generalni štrajk, koji, međutim, biva ugušen popisivanjem imena štrajkača i pretnjama otkazima. Već u martu 2013. radništvo ponovo ulazi u štrajk, zahtevajući, između ostalog, isplatu sedamnaest zaostalih plata, povezivanje radnog staža i overu zdravstvenih knjižica. Generalni štrajk započet 14. januara ove godine predstavlja eskalaciju dotadašnjih izgubljenih borbi i, po svemu sudeći, daleko je ozbiljnije organizovan od prethodna dva. Radnici i radnice Jumka, njih 1.200, rešeni su da skrenu pažnju i šire javnosti na svoj težak položaj. Uvidevši da pisanje pisama državnim funkcionerima ne rezultira njihovim ozbiljnijim angažovanjem po pitanju rešavanja problema, odlučuju se na radikalizaciju borbe. Ovaj put, štrajk podrazumeva i zauzimanje upravne zgrade, blokadu autoputa Niš – Skoplje, kao i totalnu obustavu proizvodnje. Zahtevi se ne razlikuju mnogo od prošlogodišnjih, a najvažniji obuhvataju isplaćivanje osam zaostalih plata, povezivanje radnog staža, smenu celokupnog rukovodstva i ponovnu overu zdravstvenih knjižica.
Rukovodstvo kompanije je na sve načine pokušavalo da utiče na radnike i radnice da prekinu štrajk, jer će kompanija zbog obustave proizvodnje morati da plaća penale naručiocima, međutim, oni su ostali pri svojim zahtevima i metodama za ostvarenje tih zahteva. Pod njihovim pritiskom, prvenstveno zbog pomenute blokade autoputa, država je pristala na ispunjenje dela zahteva: overene su zdravstvene knjižice do juna meseca i isplaćene su im dve zaostale plate za januar i februar, u iznosima koji idu daleko ispod republičkog i gradskog proseka. S obzirom da su zahtevi inicijalno veoma minimalno postavljeni, beznačajnost ovog ustupka je još izraženija.
Situacija u Jumku u ovom trenutku je neizvesna. Postoje različite inicijative za dalju radikalizaciju borbe, od ponovnog blokiranja autoputa do predloga da štrajkači organizovano krenu pešice prema Beogradu i zahtevaju sastanak sa državnim vrhom. Ideja koja stoji iza toga je među radništvom prisutno uverenje da bi sam državni vrh, predvođen premijerom Aleksandrom Vučićem, imao razumevanja za njihove probleme i pokušao da ih reši.
Primer Jumka se ne sme posmatrati izolovano od konteksta tranzicije u Srbiji. Većina drugih državnih preduzeća prešla je u manjoj ili većoj meri isti put sistemskog razaranja ka privatizaciji kao konačnom ishodištu. Na čela preduzeća dovode se neodgovorna i nekompetentna rukovodstva koja putem različitih finansijskih i pravnih malverzacija rade na uništavanju kapitala kojim preduzeće raspolaže, što posledično vodi obaranju vrednosti celokupnog preduzeća. U trenutku kada se privatizacija pojavljuje kao jedini izlaz iz lošeg poslovanja, cena preduzeća je oborena, a broj radnika i radnica znatno smanjen. Ovaj mehanizam predstavlja jednu od osnovnih uloga države u zemljama u tranziciji: država, sa jedne strane, aktivno radi na obezvređivanju preduzeća, a sa druge, svojim socijalnim programima i otpremninama privremeno kupuje socijalni mir kod otpuštenog radništva koje bi predstavljalo višak u budućem privatizovanom preduzeću.
Međutim, ovaj proces ne može da traje unedogled: u najvećem broju slučajeva, jednom okončane privatizacije vode konačnom gašenju preduzeća (rasprodajom njihove imovine, stečajnim postupcima, itd.), a one retke koje se smatraju “uspešnim” nastavljaju poslovanje sa znatno sniženim kapacitetima i desetkovanim brojem zaposlenih koji rade u lošim uslovima i često na minimalnoj plati. U slučajevima kada dođe do organizovanog otpora radništva u trenutku kada postane jasno da se situacija neće promeniti u njegovu korist, država ne preza od toga da se koristi represivnim aparatom, najčešće putem zakulisne saradnje policije i privatnih firmi za obezbeđenje, koje su poznate po kriminalnom načinu funkcionisanja. Stoga nisu retki primerci organizovanog prebijanja radnika i radnica u štrajku, nasilno izbacivanje istih iz preduzeća, i slično.1
No, uprkos sličnom obrascu i mehanizmu kojima su podvrgnuta gotovo sva preduzeća u restrukturiranju, organizovanje i povezivanje pojedinačnih radničkih borbi još uvek se nije ustalilo u praksi. To ima svoje strukturne korene. S jedne strane, jugoslovenski tip samoupravljanja i način nacionalizacije preduzeća koja su onda naknadno pretvarana u različite vidove akcionarskih društava su doveli do toga da radnici pojedinih preduzeća na ista gledaju kao na “svoje dvorište”. Međusobna konkurencija između državnih preduzeća koja seže još u vreme Jugoslavije, kao i lična ulaganja u firme od strane zaposlenih kojima su rukovodili, bitno su uticali na to da probleme svojih fabrika smatraju isključivo svojim, a sopstvene interese često čak i suprotstavljene drugim preduzećima. S druge strane, činjenica da su bezbrojno mnogo puta radnici i radnice u borbi za svoja prava bili iznevereni od strane različitih organa vlasti, a često i samih sindikata, samo je doprinela rastu nepoveranja prema bilo kojim “spoljašnjim” akterima.
Jumko ni ovde nije izuzetak. Kao što je to bio slučaj i u mnogim drugim preduzećima gde su se radnici i radnice pobunili za svoja prava, i radništvu Jumka trenutno deluje da je samo u svojoj borbi. Uprkos sporadičnom iskazivanju podrške Jumku od strane pojedinih radničkih organizacija i javnih preduzeća (poput javnih preduzeća iz samog Vranja), ipak ne postoji kontinuirana i organizovana saradnja radničkih grupa na ostvarivanju prava jednih koja su povezana sa pravima drugih. Usled toga što zajedničko iskustvo koje radničke grupe nesumnjivo dele još uvek nije “osvešćeno” kod svih radnika i radnica, ne treba da nas iznenadi ni činjenica da, u ovom slučaju, radništvo Jumka izlaz iz svojih problema vidi kroz “poštenu” privatizaciju i pomoć koju bi im navodno pružio državni vrh, oličen u “narodnom borcu protiv korupcije”, sadašnjem premijeru Aleksandru Vučiću. Međutim, uprkos najavljenim radikalnim merama koje radništvo Jumka planira da sprovede, poput pomenute šetnje do Beograda, na osnovu dosadašnjih iskustava teško je reći da li će ishod ove borbe zaista ići u pravcu suštinske izmene položaja radnika i radnica. Sudeći po jasnom i beskompromisnom neoliberalnom kursu koji je preuzela Vučićeva vlada, mesta za radnička prava i ponovno pokretanje proizvodnje u državnom sektoru nema.
Ipak, nužno je pomenuti i da se, u kontekstu koordinisanog radničkog organizovanja, u Srbiji krajem jeseni 2013. godine pojavio novi akter – Levi samit Srbije. On okuplja različite radničke grupe, udruženja i pojedince, kao i neke od levo usmerenih političkih i studentskih organizacija širom zemlje. Polovinom aprila ove godine, Levi samit je uputio pismo podrške radnicima i radnicama Jumka, u kojem se naglašava potreba za solidarnošću i povezivanjem usamljenih radničkih borbi. Ostaje da se vidi da li će ova podrška možda prerasti u neko ozbiljnije zajedničko delovanje, kao i to da li će radništvo Jumka istrajati u svojoj borbi do ispunjenja barem dela zahteva. S druge strane, postaje jasno da gubitnici tranzicije u Srbiji (okupljeni u Levom samitu) prevazilaze partikularne lokalne interese i shvataju da je njihova borba zajednička, i da će, u krajnjoj liniji, umesto zahteva za rešavanjem pojedinačnih slučajeva koji su se do sada upućivali vlastima, od sada morati sami sebe politički da zastupaju.
- Snežana Veličković, glavna poverenica ASNS-a u Jumku bila je pretučena od strane “privatnog obezbeđenja”. Napravljen je zapisnik o tome, međutim nije bilo reakcije iz Tužilaštva. [↩]