Kao jedna od ključnih tranzitnih stanica rute za nedokumentirane migrante, izbjeglice iz ratnih područja Bliskog istoka, Makedonija se posljednjih godina suočava s velikom humanitarnom katastrofom koju je država nesposobna i nevoljka riješiti. S problemom se stoga herojskim naporima nastoje nositi samoorganizirani ljudi koji žive uz trasu migracija.
Poslednjih godinu i po dana Makedonija je preplavljena nedokumentiranim migrantima koji zbog ratnog stanja i tragedije ogromnih razmera u njihovim zemljama beže u pravcu severa i Evropske unije. Njihova destinacija uglavnom je Nemačka u kojoj traže azil, a put vodi preko Turske, Grčke, Makedonije i Srbije do Mađarske preko koje ulaze u Evropsku uniju. Još početkom prošle godine viđani su kako kao duhovi noću hodaju pored autoputa prema severu, prema granici sa Srbijom, dok posle nisu počeli da se pojavljuju i na železničkoj pruzi na relaciji Solun-Beograd. Javnost je počela više da se budi i reaguje kada su počeli da ginu po prugama, posebno posle pogibije 14 emigranata jedne noći krajem aprila ove godine na relaciji Veles-Skoplje. Iako ih je mašinovođa video na vreme, oni su spavali na pruzi i neki od njih nisu imali vremena da se spasu. Makedonija kao članica Ujedinjenih nacija potpisala je i ratifikovala Konvenciju za status izbeglica iz 1951. godine i protokol iz 1967. godine i time je obavezna da ih zaštiti, pruži im bezbednost na svojoj teritoriji i da ih ne vraća nazad.
Ali situacija na terenu je sasvim suprotna. Policija ih hapsi i prebija kao kriminalce pod opravdanjem da su ilegalno prešli makedonsku granicu i smešta ih u Prihvatni centar u naselju Gazi baba u Skoplju u kome su standardi za smeštaj ispod svih prihvatljivih granica. Tokom njihovog prolaska kroz zemlju, od Đevđelije i Bitole koje su na granici sa Grčkom do Kumanova na granici sa Srbijom prolaze kroz razne opasnosti, od pljačkanja i prebijanja od strane lokalnih kriminalaca, čak i nekih policajaca, do kidnapovanja od strane albanske mafije. Pre nekoliko dana britanska televizija Channel 4 napravila je reportažu o kidnapiranim emigrantima iz Afganistana i Sirije koji su bili držani u kući u selu Vaksince koje je blizu granice sa Srbijom.
Prema reportaži, organizator i vođa kidnapera je čovek pod nadimkom Alibaba koji je navodno Afganistanac i sarađuje sa albanskom mafijom u Makedoniji. Za kidnapirane emigrante određivao je cenu prema zemlji iz koje dolaze, za Afganistance tražio je 300 eura po čoveku, a za Sirijce 1000 eura po čoveku pod izgovorom da dolaze iz zemlje bogate naftom i da su zbog toga i oni bogati. Emigranti koji su uspeli da pobegnu iz te kuće su za ovu televiziju svedočili da su ih prebijali i pretili im smrću ako pokušaju da pobegnu ili ne plate otkup i da su kidnaperi povezani sa policijom i da, zahvaljujući njenim korumpiranim pripadnicima, slobodno vrše kidnapovanja. Nekoliko dana posle ovog priloga policija je realizovala akciju u kojoj je razbila tu grupu kriminalaca i oslobodila oko 130 emigranata koji su prebačeni u prihvatni centar za azilante u Skoplju. Nažalost, vođa grupe nije uhapšen.
Samoorganizovana pomoć
Sa druge strane, ljudi koji su pogođeni surovom sudbinom emigranata organizovali su se preko socijalnih mreža i već su postavili punktove za pomoć u gradovima kroz koje oni prolaze, Đevđelija, Demir Kapija, Negotino, Veles, Skoplje i Kumanovo. Na tim punktovima deli se hrana, odeća, obuća, lekovi, voda, pruža im se medicinska pomoć, a neke nevladine organizacije ponudile su besplatnu pravnu pomoć za sve uhapšene emigrante. Osim građana u akciji za doniranje uključile su se i neke privatne firme i kompanije donirajući finansije i svoje produkte. Komunikacija sa emigrantima je teška jer su uplašeni, a razgovor sa njima ide preko nekog iz njihove grupe koji zna engleski ili francuski jezik. Sa nevericom primaju besplatnu hranu i vodu jer su se tokom puta susretali sa ljudima koji su im svoju robu prodavali za basnoslovne cene, što nije bila retkost ni u Makedoniji. Iz njihovih reči saznaje se da su im neki ljudi prodavali svoje stare bicikle za najmanje 100 evra, na nekim mestima hleb i konzervirana hrana bili su im prodavani za cene pet do sedam puta veće od normalne, dok su im drugi nudili falsifikovane dokumente za 50 evra.
Jedna porodica od tri sestre i jednog brata iz Damaska u Siriji, čija je majka sa najstarijom, četvrtom sestrom ostala u Turskoj, prvu pomoć, besplatnu hranu i obuću dobila je u Velesu koji je na 60 kilometara južno od Skoplja. Od granice do prve pomoći tretirali su ih kao životinje: policajci su tražili mito da ih ne hapse, izgubili su kontakt sa grupom i delom porodice sa kojom su putovali da bi zahvaljujući pomoći ljudi sa punkta u Velesu opet našli svoje najbliže i produžili dalje prema Srbiji. Ljudi koji su aktivni u pomaganju izveštavaju na socijalnim mrežama da su uspeli da spoje porodice koje su se izgubile posle ulaska u Makedoniju, na autoputu prema Kumanovu sreli su grupu od tridesetak emigranata iz Sirije koji su išli biciklima i zastali da im podele pomoć. Neki među njima su nosili svoje bebe na leđima u ruksacima ili u rukama, pa su im aktivisti pomogli time što su im podelili hranu i pelene.
Autorica ovog teksta aktivna je na terenu u Velesu pomažući “veleskoj majci Terezi”, Lenče Zdravkin koja više od godinu dana pruža pomoć migrantima koji putuju pešice po pruzi prema Srbiji, a koja prolazi tačno ispred njene kuće u centru Velesa. U početku Lenče im je pomagala isključivo svojim sredstvima dajući im hranu, vodu, pomalo medicinske pomoći za povređene, ali kad se situacija pogoršala, ljudi su putem Fejsbuka počeli da se organizuju i doniraju odeću, obuću, lekove, a medicinski centar iz Velesa stavio je mobilnu medicinsku ekipu na raspolaganje. Prošle nedelje zbrinula je dve sestre iz Damaska od kojih jedna je bila povređena od pada sa bicikla, a posle ulaska u Makedoniju izgubili su kontakt sa porodicom koja je ostala na dvadesetak kilometara pre Velesa da prespava noć i produži biciklima. Sledećeg dana su stigli i uspeli smo da napravimo porodično okupljanje da bi svi zajedno produžili prema Srbiji. Zahvaljujući internetu, ostali smo u kontaktu, oni se trenutno nalaze u Mađarskoj. Lenče Zdravkin isto tako sarađuje sa nevladinom organizacijom “Legis” iz Skoplja koja je organizovala punktove na mestima od granice sa Grčkom do Kumanova dok su ekipe Crvenog krsta non stop na terenu.
Zakonske promjene pod pritiskom javnosti
Pod pritiskom javnosti da se vlast više umeša u problem emigranata, a ne samo da se prema njima ophodi kao prema običnim kriminalcima, predložena je izmena Zakona o azilu i privremenoj zaštiti. Predložena izmena je u domenu podnošenja molbe za azil koja omogućava da u roku od 72 sata posle ulaska na teritoriju Makedonije emigrant može da podnese molbu za azil u prostorijama prihvatnog centra, policijske stanice na graničnom prelazu ili bilo koje najbliže policijske stanice. Ova izmena je isto tako napravljena sa ciljem da se prevenira nelegalna migracija preko makedonske teritorije i da im se omogući izdavanje legalnih dokumenata kojima bi slobodno tranzitirali kroz zemlju i bez problema koristili javni transport zato što im je prema zakonu, pošto su ilegalno ušli u zemlju, korišćenje javnog transporta zabranjeno.
Iako je ova izmena došla dosta kasno od početka talasa emigranata koji prolaze kroz Makedoniju i uz to je predložena pod pritiskom javnosti, ipak vlast nije propustila da sebe na neki način zaštiti od postupanja po zakonu kada on stupi na snagu i odugovlači njegovu primenu. Izmena u članu 71 glasi: ministar za unutrašnje poslove će u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona doneti podzakonski propis za obrazac za potvrdu o iskazanoj nameri za podnošenje molbe za priznavanje prava na azil, načinu uzimanja otisaka prstiju i fotografiranje tražitelja azila, obrazac i postupak za izdavanje dokumenata tražiteljima azila i licima kojima je priznato pravo azila i privremene zaštite na teritoriji Republike Makedonije. Ovom izmenom zakona i birokratskom začkoljicom, vlast je sebe zaštitila za sledećih šest meseci. Pravdajući se da još uvek nema obrazac koji će regulirati formular za traženje azila, policija će odbijati molbe za azil sa namerom da se nijedan emigrant ne zadrži na makedonskom tlu i država bude odgovorna za njegovo zbrinjavanje. Zakon će ove nedelje proći vladinu proceduru jer ima status za hitno donošenje, nadamo se da će do kraja nedelje biti izglasan u parlamentu i odmah stupiti na silu.
Makedonija ima iskustvo sa zbrinjavanjem emigranata i izbeglica iz ratnih nedaća. Tokom 1999. godine zbrinula je preko 360 hiljada izbeglica sa Kosova tokom NATO bombardovanja Srbije i time položila ispit stabilne i bezbedne zemlje koja je pripremljena za takva opterećivanja. Sada je trenutak da se dokaže da se zemlja još uvek drži tih standarda humanosti i pokaže spremnost pomoći ljudima u nevolji.