Nakon što je otkriveno da je krajem novembra prošle godine održano okupljanje na kojem je razmatran plan o “remigraciji” miliona imigranata koji žive u Nemačkoj, sve se otvorenije diskutuje o mogućnosti zabrane Alternative za Nemačku (AfD). Sastanku su prisustvovali, ne samo visoki funkcioneri ove stranke, već brojni aktivnosti neofašističkih i neonacističkih organizacija, ali i biznismeni, te simpatizeri Hrišćansko demokratske unije (CDU). Ubrzo nakon što je otkriveno da je sastanak održan, širom Nemačke su organizovani masovni protesti.
AfD je, prema trenutnim anketama, druga najjača stranka u Nemačkoj, dok je u pojedinim pokrajinama u kojima će se održati izbori na jesen sledeće godine, na prvom mestu. Nemački ustav otvara mogućnost zabrane stranaka koje podrivaju ustavni poredak i zalažu se za kršenje osnovnih ljudskih prava – nema potrebe detaljnije objašnjavati poreklo takve odredbe.
Nedavno je Gardijan na svojoj stranici objavio niz tekstova različitih, novinara, politikologa i sociologa u kojima su suprotstavljeni argumenti za i protiv započinjanja postupka protiv AfD-a. Na ovom mestu nećemo detaljnije razmatrati da li je opravdano zabraniti AfD, već ćemo se baviti pitanjem da li su ovakve i slične strategije korisno oružje u političkoj borbi levice. Šire gledano, ovakve mere zabrane političkog delovanja za pojedine stranke, spadaju u teorijski korpus militantne demokratije. Dakle, da li su metode militantne demokratije u borbi protiv političkih protivnika korisne za levicu?
Ne tako novo pitanje
Nemački politikolog Karl Luvenštajn je 1937. godine iz dva dela objavio čuveni članak pod nazivom “Militantna demokratija i fundamentalna prava”. Luvenštajn postavlja pitanje da li je opravdano dozvoliti demokratsko takmičenje političkim akterima koji bi po dolasku na vlast suspendovali demokratiju. Smatra da je jedan od problema međuratnog poretka to što demokratija nije bila u stanju da “zabrani neprijateljima svog postojanja upotrebu demokratskih instrumenata”. Umesto “demokratskog fundamentalizma” i “legalističkog slepila” prema antidemokratskim akterima (Luvenštajn u tekstu spominje, pre svega, fašističke stranke), demokratije bi trebalo da zauzmu militantan stav ne dozvole učešće u političkom životu takvim akterima. Slično pitanje se postavlja i danas u kontekstu političkog delovanja AfD-a.
Luvenštajn odgovara potvrdno – nisu svi politički akteri isti. One koji bi izbore iskoristili za dolazak na vlast, pa bi ih kasnije ukinuli i time onemogućili sopstvenu smenu treba isključiti iz političkog takmičenja. Kao i za svaku preemptivnu akciju, i ovde ozbiljan teret leži na dokazivanju namera.
Ubrzo po završetku Drugog svetskog rata principi militantne demokratije bivaju ugrađeni u ustav Zapadne Nemačke i nije prošlo puno vremena do prvih slučajeva zabrane. Pedesetih godina prošlog veka nemački Ustavni sud zabranio je prvo rad Komunističke partije, potom i nacističke Socijalističke partije Rajha (Sozialistische Reichspartei). Rečima liberalnog političkog teoretičara Jana-Vernera Milera “[o]dluke Suda i retorika koju su koristile uzastopne vlade Zapadne Nemačke jasno su predočile da demokratija mora biti militanta prema levici kao i prema desnici; drugim rečima, militantnost je predstavljena kao oblik “antitotalitarizma”, usmerenog podjednako i protiv komunističke pretnje sa Istoka i protiv obnove mračnih sila iz prošlosti”. Kao kada je reč o antitotalitarizmu, tako je i militantna demokratija slepa na razlike između levice i desnice – ekstremisti su ti koji ugrožavaju poredak, a jedina demokratija koja je u igri jeste liberalna demokratija. Političko učešće narodnih masa može predstavljati opasnost po demokratiju, jer antidemokratski akteri, koristeći propagandna sredstva1 mogu politički profitirati od toga. Jedina brana tome su institucije liberalne demorkatije, pravna država i odgovorne političke elite.
Zamka
Iako zabrana rada ekstremno desnih stranaka, na prvu loptu može delovati kao rešenje, čini se da je ipak reč samo o površinskom bavljenju problemom, bez zahvatanja korena. Zahtevi za institucionalnom reakcijom i sudskom zabranom delovanja neke partije ilustracija su nemoći ostalih partija, a posebno levice, da se na adekvatan način i političkim sredstvima suprotstave rastu ekstremne desnice. Bez sagledavanja uzroka rasta desnih “populista”, zahvatanja korena problema i suočavanja za ekonomskom krizom i krizom Evropske unije, potencijalna zabrana bi značila samo privremeno olakšanje.
Jesu li pristalice AfD toliko naivne da su poverovale lažima ili politički mejnstrim ne uspeva da se adekvatno pozabavi aktuelnum krizom, koja je ponovo buknula nakon rata u Ukrajini? Šta su temeljni odgovori na rastuću inflaciju, probleme poljoprivrednika i ekološku krizu?
Naravno, lako je reći šta treba da se radi, dok daleko teži deo posla predstavlja političko organizovanje u stvarnom svetu. Verovatno da drugačiji narativ i dobro napisan politički program (koji je uvek potreban), neće privoleti šitoke narodne mase na pravu stranu. Razmišlja li levica i u centru i na (polu)periferiji o dugoročnoj izgradnji partijske infrastrukture i razvoju kvalitetnih kadrova ili je fokus političkog delovanja isključivo na predstojećim izborima?
Vredi imati na umu i da se rast ekstremne desnice u Evropskoj uniji dešava uprkos najvećim medijima i opštoj političkoj klimi. Za razliku od “populista” na vlasti, kakvi su recimo u Srbiji ili Mađarskoj, koji koriste državne resurse, kontrolišu većinu medija, pa čak i reaguju nasiljem na rad opozicionih stranaka, ekstremna desnica u Evropskoj uniji je uspela da ojača sopstvenim organizovanjem i stvaranjem alternativnih medija.
Njihovo delovanje jeste opasno, programi su ksenofobni, mizogini, nacionalistički, a nekim slučajevima i rasistički. No, pravo je pitanje zašto levica nije uspela da krizni trenutak iskoristi za jačanje sopstvenih organizacinih snaga? Nešto ozbiljno nije u redu sa levičarskim organizovanjem, a oslanjanje na državu i njene represivne instrumente se na duži rok može obiti o glavu.
- I sam Luvenštajn u svojoj analizi insistira na emocionalnom aspektu fašizma. Za njega je fašizam, pre svega, “emocionalna tehnika” dolaska na vlast. Dakle, fašisti su putem propagande zaveli široke narodne mase kako bi došli na vlast. Ovo neodoljivo podseća na savremeno fokusiranje na lažne vesti, proveru podataka i slične metode kojima se (neuspešno) politički diskvalifikuje ekstremna desnica. Moralno zgražavanje nad time što desničari ne govore istinu ne daje političke rezultate. [↩]