Je li “isti deda” ili “ista baba”? To je pitanje odjekivalo srpskim medijskim prostorom nakon što je obznanjeno da je Marko Milošević, unuk Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, postao član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije. Postoji li, pored tih sličnosti, porodični politički kapital koji se i dalje može oplođivati?
U poznatom televizijskom obraćanju kojim je objavio svoje odstupanje sa vlasti posle oktobarskih događaja godine 2000., Slobodan Milošević je, koliko-toliko pribrano, pokušavajući da pokaže svoje ljudsko lice, izgovorio i čuvenu rečenicu da će novonastalu situaciju gubitka vlasti iskoristiti da vreme posveti svojoj porodici, naročito – kako je napomenuo – svom unuku Marku.
Pre manje od deset dana, Marko iz te rečenice postao je član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije (SPS). Deo srpske političke javnosti reagovao je uobičajeno iznenađeno. Ipak, u opštoj mrtvaji ideja na najvećoj političkoj pozornici, pre svega u medijima, pokrenuta je odmah pijaca procena na kojoj je najvažniji artikal – na koga mladi Milošević liči.
Skoro čitava bivša Jugoslavija bila je upoznata sa njegovim rođenjem, tada pomalo začuđena davanjem potomku očevog imena kao da je pripadnik neke aristokratske loze, ili kao da je u pitanju kakav magijski čin. Uprkos tome, mladi Milošević danas predstavlja veliku nepoznanicu u smislu mogućnosti. Tačnije – šta sve SPS-u nosi, osim simbolike, njegovo uključenje ne samo u redove, već i u rukovodstvo partije koju je njegov deda osnovao, a sa kojom se pred kraj života i razišao, na šta se retko obraća pažnja.
Porodični portret
Generacijama koje su svedočile i preživele devedesete godine XX veka, naročito onima koji su svedočili ovoj specifičnoj smeni vlasti, možda ne mogu da lako pređu preko činjenice da je od tog čina prošlo skoro četvrt veka i da su za to vreme došle nove generacije za koje su svi ti događaji samo priče, i to priče u velikoj meri začinjene i iskrivljene propagandom, naknadnim tumačenjima i opravdanjima kojima se zamagljuje suština.
U tom smislu, današnjim generacijama nije lako ni objasniti koliko je Miloševićev porodični život bio u žiži propagande, pa i politike same u poslednjoj fazi njegovog režima. Pre svega njegova supruga Mirjana Marković, poznatija kao Mira, profesorka sociologije na Geografskom fakultetu do penzionisanja i autorka čuvenih kolumni koje su tih godina mnogim analitičarima služile za tumačenje događaja koji je tek trebalo da se dese.
Bračni par Milošević-Marković imao je dvoje dece – Mariju i Marka, od kojih je svako na svoj način koristio svoj privilegovani položaj. Starija Marija je imala ljubavni život kojim se bavila i tajna policija, ako je verovati akterima u tom njenom životu, a u drugoj polovini vladavine svog oca bila je vlasnica televizije koja je bila smeštena u zgradi bivšeg CK SKJ i bombardovana 1999. godine kao “legitiman vojni cilj” po NATO-u, iako je pomenuta televizija bila daleko od široke popularnosti i gledanosti, a nije bila poznata ni po informativno-političkom programu.
Marijin portet je upotpunila situacija hapšenja njenog oca u kojoj je ona bila jedina koja je potegla vatreno oružje; tom prilikom je pucala, kako se smatra na istražnog sudu, a naknadno se pravdala da je bila pod dejstvom kombinacije alkohola i sredstava za smirenje, kao i to da nije pucala ni u koga konkretno već u, kako je navela, “modro-plavo nebo”. Srbiju je napustila odmah po izručenju svog oca i nastanila se na Cetinju gde živi povučeno, a mediji kažu da se na popisu stanovništva izjasnila kao Crnogorka.
Pre napuštanja zemlje, dala je izjavu u krivičnom postupku koji je pokrenut protiv nje za krivično delo izazivanje opšte opasnosti. Prvo je osuđena, pa je postupak poništen i pokrenut ponovo, a za njom je raspisana poternica zbog neodazivanja sudu od 2006. godine.
Najdinamičniji član član porodice bio je sin Marko, čest junak majčinih lirsko-dnevničkih zapisa koji su prvo objavljivani u štampi, a potom i u knjigama. Isprva ljubitelj trkačkih automobilima i prvak države pod sankcijama u nekim automobilskim disciplinama, javno dovođen u vezu sa švercom cigareta i kriminalnim grupama kojima je, kako se navodilo tada, bio i neka vrsta pokrovitelja.
Javna tajna je bila da je jednom prilikom, kada je Marko stariji uvezao svog novog poršea, autoput zatvoren za saobraćaj na delu kod isključenja za Požarevac da bi auto bio testiran. Milošević mlađi razvijao je svoje biznise u Požarevcu pre svega. U istom gradu je u poslednje dve godine vlasti njegovog oca aktivno je uzeo učešće u uređivačkoj politici pojedinih medija preteći, napadajući i zastrašujući novinare oružjem, pa i motornom testerom.
Tadašnje članove požarevačkog ogranka organizacije Otpor, njih trojicu, pretukao je pištoljem uz pomoć svojih drugara iz podzemlja, a plakati sa podlivenim i unakaženim licima opozicionara postali su moćno oružje za mobilizaciju masa za borbu protiv Miloševića. Za razliku od sestre i majke, on nije prisustvovao hapšenju svog oca, a i prvi je pobegao iz zemlje,
Takođe, legendarna je izjava Slobodana Miloševića kojom je trebalo da pokaže da bogatstvo kojim njegov sin raspolaže nije posledica ni nepotizma ni kriminala u užem smislu te reči – da je on do svog bogatstva počeo da dolazi noseći gajbe sa voćem na plantažama.
Sada živi u Moskvi, ali ako je verovati žutoj štampi imao je i epizodu sa školovanjem u SAD, gde je upoznao sadašnju partnerku, američku državljanku.
Uspostavljanje dinastije
U običnim okolnostima bilo bi ne samo nepristojno, nego i donekle neprihvatljivo baviti se intimnom i porodičnim odnosima političara i njihovog potomstva, ali porodica Slobodana Miloševića sve vreme njegove vlasti bila je deo političke borbe sama po sebi, na stranu što se Mirjana Marković aktivno bavila politikom vodeći partiju koja je bila u koaliciji sa SPS-om u njegovoj dekadentnoj fazi.
Potomci su bili manje uključeni u direktnu partijsku politiku; oni su se bavili svojim biznisima povremeno potežući vatreno oružje ili poljoprivredne alatke, a kad su se i bavili to je više bilo na ličnoj osnovi nego kao rezultat ozbiljnog bavljenja političkim životom.
U tom smislu, bivša nevenčana partnerka Marka Miloševića starijeg Milica Gajić je najlojalnija SPS-u. Na neki čudan način, lojalnija je čak i od pokojnog Slobodana lično, jer je Milošević, dok je boravio u pritvorskoj jedinici suda u Hagu – na poslednjim predsedničkim izborima za njegova života – otvoreno podržao Vojislava Šešelja, a ne kandidata svoje partije glumca Velimira Batu Živojinovića.
Ti izbori su inače predstavljali prekretnicu za SPS jer je ostvaren najgori rezultat u istoriji što je omogućilo učvršćivanje liderstva Ivice Dačića spram ostataka “stare garde”, a takođe i praktično jedini period koji je SPS proveo u opoziciji od svog osnivanja do danas.
Marko Milošević mlađi, novoprimljeni član GO SPS-a je punoletni građanin sa svim pravima da se bavi politikom kao i svako drugi. No, ne treba ignorisati činjenicu da se na neki način ovim uspostvalja, ili barem pokušava, nova politička dinastija, i to ona za koju bi se pre dvadesetak godina reklo da je to nemoguće.
Šta se menja?
Pri svojoj medijskoj inicijaciji u člana Glavnog odbora SPS Marko mlađi Milošević održao je prigodni govor u kome, samo se po sebi razume, nije bilo mesta za ozbiljnije i konkretnije teme od prigodnih fraza i priču kako on veruje da je ideja te partije “večna” te nu je drago da “postoji u kontinuitetu” i “da će tek da postoji”.
Pored njega stajao je široko osmehnuti Ivica Dačić, koji je za sada srećan. Za njega, uloga mlađeg Marka je da postoji u članstvu i preziva se Milošević. Pažljiviji pratioci prilika u SPS-u mogli su da jednom godišnje prate uspon popularnosti tokom godišnjih pojavljivanja unuka na skupštinama ili kongresima. Tako su mediji zabeležili da je 2018. godine sadašnji član GO, a tada još uvek samo unuk, dobio najveći aplauz na predizbornoj konvenciji SPS-a u zemunskoj hali Pinki.
Tada su, iz nekog razloga, ti isto mediji tvrdili da je “isti deda” u istoj onoj meri u kojoj danas tvrde da je “ista baba”. Da li je to jedina promena koju ova politička promocija nosi sa sobom?
Ne mora da bude; pre svega, došle su nove generacije koje formiraju svoje mišljenje o Miloševićevoj politici ne samo na osnovu konteksta tog vremena, već i ovog. Takođe, može se očekivati i to da u slučaju pada sadašnjeg rejtinga SPS-a, ili čak i pada Vučićevog režima, ta partija posegne za spasonosnom prošlošću koje to prezime predstavlja bar za deo članstva.
Takođe, iako je sticanje materijalnog bogatstva čest motiv stranačkih prvaka, u ovom slučaju teško da je to prvenstveni cilj. Uostalom, skorija budućnost pokazaće da li se Milošević mlađi uključio u stranački život zbog nekog mesta u državnoj administraciji ili ima ozbiljnije ambicije.
U srpskoj politici ima aktivnih pripadnika druge ili treće generacije političara iz iste porodice kao što su na primer Krkobabići, zatim Sanda Rašković Ivić, te Šešelji, ali Miloševićeva istorijska uloga je ipak istorijski najteža.
Ako podrobnije pogledamo vrhove parlamentarnih stranaka i politiku koju zagovaraju i vode, malo je verovatno da će i ova porodična tradicija imati ozbiljniji upliv u nekakvu suštinsku promenu politike koju vode. Zato je većina aktera političkog i medijskog života počela i da se bavi time ko na koga i koliko liči. Jer – čime da se bave? Imaju li sadašnje velike partije ikakvih suštinskih razlika na unutranjepolitičkom planu? Ako ih imaju, onda ih Srbija trenutno ne vidi, ali pre bi se reklo da ih nemaju.
Slobodan Milošević je odstupajući sa vlasti nameravao da se bavi svojim unukom. Politika i istorija je htela drugačije. Mnogi u tom vremenu nisu videli problem u tome, sa obzirom na to da zbog politike devedesetih, tokom kojih je njegov deda bio jedan od glavnih aktera na Balkanu i u raspadu zemlje, prosto zato što broj deda, baba i roditelja koji nisu stigli da se bave svojim unucima nije moguće prebrojati.
Zato ćemo se sada svi, bar neko vreme, baviti unukom Markom.