U srpskoj je javnosti u posljednjih mjesec dana Kosovo ponovo postalo središnje političko pitanje. Prema svemu sudeći, zapadne su ambasade, pogotovo američka, naumile u novim geopolitičkim okolnostima što prije riješiti tzv. kosovsko pitanje. O dinamici recentnih odnosa, kriza i pregovora, stavovima u srpskoj javnosti i položaju i taktici Aleksandra Vučića piše Luka Petrović.
Početak februara obeležila je još jedna posebna sednica Narodne skupštine Srbije posvećena pitanju Kosova, druga o ovoj temi otkako je formiran novi saziv parlamenta. Sednici je prethodilo objavljivanje u medijima jedne verzije tzv. francusko-nemačkog plana, koji je kasnije prerastao u plan Evropske unije.
Slično kao i na prvoj posebnoj sednici, pred parlamentom se formalno pojavio Izveštaj Vlade o pregovorima sa Prištinom, dok sam tekst plana, ono što je zapravo trebalo da bude tema, nije dostavljen ni na uvid narodnim poslanicima. Aleksandar Vučić1 je prvobitno najavio da će plan dati na uvid šefovima poslaničkih klubova, verovatno očekujući da će sve poslaničke grupe odbiti takav način prezentacije sporazuma. Ipak, kada su pojedine poslaničke grupe javno rekle da bi prisustvovale sastanku, Vučić je odustao od svoje najave.
Celovit tekst plana je do danas ostao skriven od javnosti. O njegovoj sadržini se naslućuje na osnovu onoga što se pojavilo u medijima, Vučićeve interpretacije sporazuma koji je video, te njegove interpretacije onoga što se pojavilo u medijima. Ukratko – samo je on imao uvid u celovit tekst, za ono što se pojavilo u medijima ne znamo u kojoj se meri podudara sa originalnim tekstom, dok se taj plan koji se pojavio u medijima, opet, prema njegovim rečima, razlikuje za oko deset proceneta u odnosu na originalni tekst. Naravno, nije poznato koje odredbe teksta iz medija nisu originalne.
Za ovu situaciju sigurno važi izreka da “đavo je u detaljima”. Gotovo svaka reč i formulacija u tekstu su važni, pa je konačan stav prema dokumentu, samo na osnovu onoga što je dostupno javnosti, dobrim delom lov u mutnom.
Kriza pre plana
O francusko-nemačkom planu se šuška već gotovo šest meseci u srpskoj javnosti, ali sve do kraja januara, jedini izvor informacija i tumač plana bio je Aleksndar Vučić. Od samog početka plan je označio kao nepovoljan po Srbiju, posebno u kontekstu aktuelnih geopolitičkih dešavanja2 i rata u Ukrajini, kada je zapadnim državama potrebno da zatvore goruća pitanja na Balkanu.3
Ipak, u kasnijim javnim nastupima Vučić se više bavio računanjem koliko bi neprihvatanje plana ekonomski koštalo Srbiju, nagoveštavajući da je šteta od eventualnog povlačenja investicija i posrednih ekonomskih sankcija cena koju bi Srbija teško mogla da plati. U međuvremenu, do objavljivanja jedne verzije u listu Danas, na Kosovu se dešavalo nekoliko kriza koje su dodatno zaoštrile postojeće odnose.
Prvo je došlo na red pitanja registarskih tablica. Kosovska vlada najavila mogućnost da će u jednom trenutku započeti sa zaplenom vozila Srba sa severa čiji automobili nisu registrovani skladu sa kosovskim propisima, što je dovelo do napuštanja kosovskih institucija od strane političara Srpske liste. Zatim, u decembru je uhapšeno nekoliko osoba srpske nacionalnosti pod optužbom da su planirali teroristički napad na zgradu Centralne izborne komisije (!?), da bi se situacija do krajnosti zaoštrila nakon etnički motivisanog nasilja, te ranjavanja dva dečaka na pravoslavni Božić. U takvom kontekstu pojavila se u medijima jedna verzija plana – pitanje Kosova ponovo je postala tema broj jedan u srpskom političkom životu.
Nije do kraja jasno odakle opoziciono nastrojenom Danasu tekst koji u objavili, ali ono što je izašlo u javnost je uzburkalo srpsku političku scenu i dobrim delom podelilo društvo. Iako su svi bili svesni da ne mogu sa sigurnošću tvrditi da je reč zvaničnom dokumentu, malo je onih koji su ostali uzdržani spram teksta.
Reagovali su intelektualci svih provinijencija – jedni su izneli zahtev za prihvatanjem plana radi stabilizacije Balkana i definitivnog okretanja Srbije ka evroatlantskim integracijama. Možemo slobodno reći da mali deo javnosti, a još manji broj političkih aktera stoji na ovim pozicijama. Drugi su pozvali na “odbijanje ultimatuma” zahtevajući politiku reintegracije Kosova u ustavni i pravni poredak Srbije. Uzgred, to je otprilike i pozicija svih desničarskih (ali i pojedinih “građanskih”) parlamentarnih političkih stranaka. Osim pukih parola, teško je reći kako se tačno reintegracija izvodi u praksi u trenutku kada preko milion Albanaca na Kosovu ne želi da živi u Srbiji. Debata o kosovskom pitanju proširila se na sve moguće forume, iako niko do kraja nije siguran šta zaista u planu piše.
Plan?
Odreba plana, makar od onoga što se pojavilo u medijima, koje je izvazvala najviše u bure tiče se Člana 4 kojim je definisano da se Srbija “neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji”. Iz navedenog sledi da bi Kosovo moglo da postane punopravna članica Ujedinjenih nacija, te da se od Srbije zahteva da ne blokira eventualno članstvo. Važno je istaći da to verovatno ne bi podrazumevalo međusobno priznanje. Kada smo kod međusobnog priznanja, to je maksimalistički zahtev Kurtijeve vlade, koji malo ko u međunarodnoj zajednici uzima za ozbiljno, što je razlog zbog kojeg je i kosovska strana u početku odbila da prihvati plan.
Kao što je povratak Kosova u ustavno-pravni okvir Srbije zahtev koji je teško ostvariv u praksi, slično važi i za međusobno priznanje. Deluje da će se rešenje tražiti između ove dve krajnosti. Zato je plan upoređen sa već predloženim Išingerovim planom iz 2007. godine kojim je predviđen model “dve Nemačke”4 – bez međusobnog priznanje obe “strane”, kako stoji u tekstu, bi nesmetano bile deo svih međunarodnih organizacija, uključujući i Ujedinjene nacije.
Ono što je razočaralo deo “proevropske” javnosti u Srbiji je činjenica da nije ponuđena adekvatna nadoknada za punopravno članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama. Ukratko, prema svim prilikama, Srbija ne bira između očuvanja Kosova i članstva u Evropskoj uniji. Ovde nije reč o tome da li će Srbija ostati zaglavljena u prošlosti ili će se okrenuti budućnosti. Iako je ova (lažna) dilema obojila politički život Srbije u proteklih dvadesetak godina5 je prilika da se od Srbije zahteva da ne blokira članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama, bez da zauzvrat postane član Evropske unije u bliskoj budućnosti.
Druga tema koja interesuje javnost u Srbiji, ali i sve one aktere koji ne misle da je reintergracija Kosova ustavni okvir Srbije ostvariva u praksi, jeste pitanje položaja srpske većine na severu Kosova, te pitanje statusa srpskih enklava i kulturne baštine južno od reke Ibar. Briselskim sporazumom iz 2013. godine predviđeno je formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO), koja bi trebalo da Srbima sa severa garantuje određeni stepen autonomije, zavisno od konkretnih rešenja budućeg Statuta ZSO. Do danas, ZSO nije formirana, iako su Srbi počeli da učestvuju u političkim i pravnim institucijama Kosova, ukinuvši tzv. paralelne institucije na severu. Tekstom koji se pojavio u javnosti nije eksplicitno spomenuta ZSO, tako da se i to pitanje za sada ostavlja nerešenim. Zvanični stav aktuelne kosovske vlade je da je garantovanje autonomije na etničkom principu nesaglasno sa kosovskim ustavom. Ipak, deluje da su u ovom trenutku zapadne ambasade, pre svega američka, rešene da započnu proces formiranja ZSO i da su prihvatanje i implementacija plana blisko vezani za pitanje autonomije Srba sa severa.
Od izbora do izbora
Skupštinsko zasedanje obeležio je pokušaj tuče između poslanika desničarskih stranaka i SNS-a, tokom kojeg je Vučić sa govornice komentarisao političku prošlost svojih protivnika. Malo je bilo supstantivnih rasprava, što je i očekivano jer nikome nije bio poznat ceo tekst plana. Zanimljivo je da je Vučić svoje izlaganje započeo prepričavanjem dijaloga Atinjana i Meljana za vreme Peloponeskog rata. Metaforički, Srbi su u ovoj priči Meljani koji se nalaze pred dilemom da li da prihvate volju moćnijih i jačih ili ostanu na verni principima po cenu sopstvene propasti. Može se naslutiti da je Vučićeva poruka da bi u ovoj situaciju ipak trebalo izbeći sudbinu Meljana.
Nakon toga, izložio je svoj plan, koji se odnosi na očuvanje mira i stabilnosti, insistiranju na pregovorima i daljem ekonomskom rastu. Kao i na prvoj posebnoj sednici, vreme za izlaganje poslaničkih grupa bilo je ograničeno, dok je Vučić mogao da govori koliko je želeo. Desničarska opozicija je ponovo zahtevala odbacivanje bilo kakvog predloga koji ne garantuje očuvanje Kosova u sastavu Srbije.
Kada je reč o “proevropskoj opoziciji”6 , pozicije su različite. Ponovo se postavilo pitanje taktike delovanja, te da li je i koliko potrebno podržati eventualni zaokret ka Evropskoj uniji. Stranka slobode i pravde se među prvima oglasila povodom plana istakavši da “evropski put ne sme biti ugrožen“. Utisak je da je bilo najmanje verbalnih sukoba između Vučića i poslanika iz ove stranke iz “proevropske opozicije” tokom rasprave u parlamentu, što je ponovo raširilo kuloarske priče o mogućoj budućoj saradnji ove dve opcije. Nebojša Zelenović iz stranke Zajedno je takođe bio bliži ideji da bi ipak trebalo napraviti odlučniji korak ka prihvatanju rešenja i jasnijem političkom svrstavanja u zapadni blok. Zeleno-levi klub je zahtevao transparentnost pregovora uz jasno isticanje da nema saradnje sa režimom po bilo kojem pitanju, te da deo problema leži i u međunarodnoj zajednici koja pristaje na tajne pregovore sa režimom.
Međutim, par dana nakon održavanja skupštinske sednice, Kurti je javno prihvatio plan. To je Vučića stavilo u nezgodnu poziciju, zato što je on ostao jedina strana u pregovorima koja se nije jasno izjasnila o predlogu. A kada se nađe u tako nezgodnoj situaciji, najlakši odgovor je pretnja novim izborima što bi značilo dalje odlaganje postizanja dogovora.
Koalicioni partner SPS je optužen da nije dovoljno agilno branio predsednika tokom skupštinskog zasedanja, pa je od strane nekoliko visokih funkcionera SNS-a zatraženo raspisivanje novih izbora. Izgleda da ovoga puta Vučić ne sme da se odluči na takav manevar jer u ovom trenutku deluje da su zapadne države odlučne da se ceo proces privedu kraju. Ostaje da se vidi koliko će institirati na brzom prihvatanju plana – već 27. februara bi trebalo da se Kurti i Vučić sastanu u Briselu radi nastavka pregovora, a tema je upravo predloženi plan i nastavak “normalizacije odnosa”.
- Kao i u slučaju prve posebne sednice o Kosovu, Izveštaj Vlade je pred Narodnom skupštinom branio predsednik Republike. Poziv je predsedniku Republike formalno uputio predsednik Narodne skupštine. Zbog ove proceduralne nepravilnosti reagovali su opozicioni poslanici oba puta [↩]
- Albin Kurti i Vjosa Osmani, ne slučajno, insistiraju na tezi na tezi da je Srbija zastupnik ruskih interesa na Balkanu te da su Srbi “mali Rusi”. Naravno, ovako jeftinu generalizaciju teško da bilo ko može uzimati za ozbiljno. [↩]
- Jedna od teza je da bi trenutna pozicija Srbije bila značajno drugačija da je Srbija uvela sankcije Rusiji i da se svrstala uz Zapad. Teško je proceniti koliko je ova teza ispravna – cinici bi rekli da bi i pored eventualnih sankcija, pozicija zapadnih država spram pitanja Kosova bila ista. Uostalom, većina tih država je odmah priznala Kosovo 2008. po proglašenju nezavisnosti. [↩]
- Iako Istočna i Zapadna Nemačka nikada zvanično nisu priznale jedna drugu, obe države su bile punopravne članice Ujedinjenih nacija. [↩]
- Naravno, najuspešniji su bili oni akteri koji su obećavali oba – i Kosovo i Evropu. Na primer, to je bila politika Demokratske stranka za vreme Borisa Tadića. Na takvoj poziciji je i Srpska napredna stranka od svog osnivanja. Stranke koje su dilemu rešavale u korist nekog od dva rešenja su zauzimale krajnji pol partijskog spektra, bilo da je reč o “građanskim” ili nacionalističkim opcijama. Centar je popunjavala opcija koja se zalagala za oba “nacionalna interesa”. [↩]
- Pod ovim nazivom se u Srbiji obično ubrajaju sve “građanske”, socijaldemokratske i zeleno-leve parlamentarne opcije. [↩]