Ponekad su političko-ekonomska analiza i predviđanje društvenih trendova vrlo jednostavna stvar. Samo treba pročitati što o svemu kažu sami kapitalisti. Upravo je to, da vi ne biste morali, napravio Vladimir Simović i pročitao novo izdanje “Bele knjige”, knjigu koju izdaje Savet stranih investitora u Srbiji.
Strani investitori. Termin koji besomučno odzvanja perifernom privredom kakva je Srbija. To je privreda uništenih kapaciteta, onemoćala da se brzo i uspešno razvija na sopstveni pogon.
Na tome se temeljno radilo, bezmalo četiri decenije. I više od četiri.
Međunarodni monetarni fond se ovde nije pojavio ni 1990-ih ni 2000-ih godina. Pojavio se krajem 1970-ih. Mere štednje u našem kontekstu nisu nikakva novina koju je iznedrila kriza iz 2008. godine. “Previše smo dugo bili zavedeni i zaneseni ideologijom pravljenja sopstvenog ekonomskog sveta,” govorilo se dosta pre petooktobarskih promena za koje se neretko tvrdi da predstavljaju kraj socijalističke epohe u Srbiji i početak privatizacije. O tome kako je “ekonomska likvidacija preduzeća” potpuno normalna stvar slušali smo mnogo ranije, još 1980-ih godina. “Da sve što smo stvorili mora da opstane, da je postignuta privredna struktura nepromenjiva, da bi promene bile pogubne za ‘širi društveni interes’, da bismo se u budućnosti kajali itd. – sve to što smo dugo slušali više ne važi a promene su najizrazitija zakonitost vremena u kome živimo”, ubeđivani smo tada, dok smo još uvek, barem zvanično, bili u socijalizmu.
Naravno, kapitalistički lakeji, kakav je bio i Slobodan Milošević, autor reči koje se nalaze u citatima iznad, jedno govore kada vam prodaju priču o tome kako treba da se odreknete svojih resursa ukoliko želite da napredujete. Oni se svojih resursa ne odriču. Videli smo to 1990-ih godina. Kada su zgrabili društvenu svojinu Milošević i njegovi kadrovi nisu bili spremni da je puste. Da “nešto što je stvoreno (ipak) mora da opstane” i da je “postignuta privredna struktura (ipak) nepromenjiva” – onda kada to kapitalu odgovara – videli smo i u globalnom kontekstu, neposredno nakon 2008. godine, kada su se kapitalistički privredni subjekti ispostavili “prevelikim da bi propali”.
Historijski kontinuitet
Kakve sve to ima veze sa stranim investitorima sa početka teksta? Pa ima. “Kapital iz sveta, osim sopstvene oplodnje, doprineo bi povećanju naše produktivnosti i efikasnosti”, uveravao nas je pre gotovo četrdeset godina upravo Slobodan Milošević. “Međutim, neosnovan i iracionalan, rekao bih, čak, i primitivan strah od ‘eksploatacije’ učinio je da smo se klonili onih oblika angažovanja inostranog kapitala koji je svojim aktivnim dejstvom mogao bitno uticati na kvalitet našeg privređivanja i visok tehnološki nivo”, nastavljao je u istom maniru.
Iz današnje vizure možemo videti je inostrani kapital zaista i uticao na kvalitet našeg privređivanja. Na koji način? “Povećanje produktivnosti i efikasnosti” preko leđa radnika i radnica koji rade i po 12 sati dnevno za plate koje nisu dovoljne ni da se skrpi kraj sa krajem. “Visok tehnološki nivo” u vidu bespuća fabrika, mahom onih za proizvodnju automobilskih kablova, koje zapošljavaju nisko kvalifikovanu radnu snagu. Biće da je od svega jedino izvesna eksploatacija.
Srbija danas ima 15 zona slobodne trgovine u kojima stranim investitorima garantuje oslobođenje od plaćanja PDV-a na energente, građevinski materijal, transport, kao i oslobađanje od carina na sirovine, opremu i građevinski materijal. Ukoliko zaposli više od 100 ljudi i uloži više od 8,5 miliona evra, investitor ne plaća porez na korporativnu dobit deset godina od trenutka kada krene da ostvaruje profit. Povlastice postoje i za plaćanje doprinosa zaposlenih. Lokalne samouprave nude besplatne priključke za struju, vodu i kanalizaciju, a ponekad i besplatno ili veoma jeftino zemljište. Povrh toga, strani investitori imaju pravo i na subvencije koje u nekim slučajevima idu i do visine od 50.000 evra po zaposlenom radniku ili radnici. Naravno, najveća subvencija ostaje izrazito niska minimalna zarada od 300 evra za puno radno vreme. Kako navodi Razvojna agencija Srbije, prednost investiranja u Srbiju su niske zarade, koje će investitorima uštedeti 79% u odnosu na prosek zarada u zemljama Evropske unije, ali i 52% niži troškovi struje i 38% niži troškovi transporta u odnosu na prosek EU. U Srbiji je, dakle, sve jeftino, uključujući i ljude.
Međutim, ni to izgleda nije dovoljno. Pa je tako Savet stranih investitora nedavno objavio novo izdanje svoje “Bele knjige” koja sadrži predloge kako “poboljšati poslovno okruženje u Srbiji”. Dobro, u Srbiji generalno treba dosta stvari poboljšati. Ako polovina ljudi zarađuje manje od 450 evra, a tek 10% stanovništva zarađuje više od 1000 evra, onda to i nije neko okruženje za podičiti se.
Ali strani investitori životni standard stanovništva ne vide kao problem. U svojoj publikaciji se čak usputno i požale kako će minimalna cena rada ponovo biti uvećana “uprkos ekonomskoj krizi koja je pogodila čitav svet”. Minimalna zarada jeste uvećana u 2022. godini za 11%, što je daleko manje od 80% za koliko je uvećan profit privatnih kompanija u Srbiji 2021. godine. Naime, privatne kompanije su tokom prošle godine, prema podacima koje je objavila Agencija za privredne registre, ostvarile čist profit u visini od gotovo 6 milijardi evra, što je više od 10% godišnjeg BDP-a Srbije.
Zaobiliaženje institucija
Iz “Bele knjige” se jasno vidi da kompanije zarade isključivo vide kao trošak, pa u dokumentu reč “zarada” stoji mahom u kontekstu poteškoća u poslovanju. Iz njihove vizure potrebno je zaštititi “poslodavca od visokog troška koji se javlja prilikom obračuna naknade zarade”. U redu, ukoliko je moguće pojednostaviti neke procedure, to bi svima išlo u korist. Međutim, u svojoj publikaciji strani investitori se ne zaustavljaju samo na tome. Oni traže smanjenje poreza i doprinosa na zarade kako bi se “podstaklo zapošljavanje”, iako su strane kompanije u ovom aspektu na neki način već povlašćene. Ipak, donekle kontradiktorno tezi o potrebi da se podstakne zapošljavanje, konstatuju i da je rezervoar raspoložive radne snage smanjen. Navode da je nedostatak radne snage uticao i na bolju pregovaračku moć radnika i radnica, a posledično i na trend rasta zarada, što se u “Beloj knjizi” ne vidi kao pozitivan trend već kao – problem.
Problem je, kažu strani investitori, i to što poslodavcima nije omogućeno “više fleksibilnosti u odlučivanju o uvođenju prekovremenog rada i načinu kompenzovanja prekovremenog rada”. Ovde treba podsetiti na slučaj kompanije Aptiv koja je primoravala svoje zaposlene da potpisuju izjavu kojom se odriču prava na ograničeno radno vreme, dok su sindikalni aktivisti iznosili informacije da su radnice i radnici u leskovačkom postrojenju Aptiva radili i po 72 sata nedeljno, čime je daleko prevaziđeno zakonom garantovano pravo na maksimalnih 48 sati rada u toku jedne nedelje. Aptiv je od države dobio barem 15 miliona evra subvencija, dok je država uložila veliki novac i u izgradnju same fabrike.
U predgovoru “Beloj knjizi”, Majk Mišel, predsednik Saveta stranih investitora, piše da sama knjiga treba “da bude platforma za aktivan dijalog sa svim relevantnim donosiocima odluka”. Međutim, postavlja se pitanje i zašto strani investitori nisu uključeni u rad Socijalno-ekonomskog saveta (SES), ako im je već stalo do dijaloga. Doduše, jasno je da SES ima ograničeni prostor za istinski dijalog, imajući u vidu činjenicu da su sindikati praktično uvek nadglasani od strane predstavnika vlasti i Unije poslodavaca koja okuplja samo domaće kompanije. Ali opet, izostanak stranih investitora i iz takvog SES-a nesumnjivo pokazuje da je njihova pregovaračka moć negde drugo i da dijalog za njih ostaje puka fraza. O tome slikovito govori i činjenica da se u “Beloj knjizi” reč sindikat nalazi na svega dva mesta i to sa zahtevom da se fleksibilnije regulišu uslovi i procedure prestanka radnog odnosa, odnosno, da se preciznije definiše da li je poslodavac u obavezi da se obrati reprezentativnom sindikatu u preduzeću u slučaju da poželi da otpušta radnike i radnice “usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena”.
Dodatno, Savet stranih investitora navodi da su “izmene radno-pravnih propisa, započete 2014. godine, dovele do značajnog pomaka u unapređenju radnopravne regulative” te da je u datom periodu usvojeno “preko 65% preporuka iz prethodnih izdanja Bele knjige”. Tim pre postaje jasno da su pregovaračka pozicija stranih kompanija i njihov pritisak na vlast takve prirode da im formalne institucije društvenog pregovaranja i dogovaranja nisu ni potrebne. Dok su se sindikati i progresivni društveni akteri aktivno protivili i kritikovali sve promene u radnopravnoj sferi koje su nametane prethodnih desetak godina, strane kompanije su zadovoljno trljale ruke zadatim pravcem delovanja vlasti. Uostalom, i sama predsednica Vlade Republike Srbije, Ana Brnabić, izjavila je da ima istu viziju toga gde treba da idemo kao i strani investitori te da „samo treba da nastavimo tim putem“.
Verovatno ne treba da čudi i to što je autor “Bele knjige” Miroljub Labus. Njegovo učešće u političkom životu ovog društva proteže se na gotovo četiri decenije. Četiri ključne decenije tokom kojih je aktivno rađeno na urušavanju domaćih proizvodnih kapaciteta. Isprva je bio savetnik u Vladi koju je predvodio Ante Marković. Devedesetih je bio poslanik Demokratske stranke, ali je radio i u Narodnoj banci Srbije. Posle 5. oktobra 2000. godine bio je potpredsednik vlade i ministar za ekonomske odnose s inostranstvom. Bio je član famozne G-17 plus.
Od Miloševića, preko Labusa, do Brnabić, direktne strane investicije predstavljane su kao lek za sve naše probleme. I Srbija se tim pravcem neumoljivo kretala. Rezultat je taj da živimo u osiromašenom i zavisnom društvu bez sopstvene privredne baze. Rezultat se ogleda i u tome da je broj stanovnika u prethodnim decenijama smanjen za ceo milion. Procenjuje se da će rezultati ovogodišnjeg popisa pokazati demografski pad od oko 10% u odnosu na 2011. godinu, odnosno, smanjenje broja stanovnika od celih 700.000. Mnogo faktora utiče na ovaj demografski trend, ali jedan je sasvim izvstan – ako ljudi ne mogu da promene nešto u društvu u kojem žive oni jednostavno menjaju samo društvo, odlaze negde drugo u potrazi za boljim životom. U tom ključu, čini se, treba čitati i višedecenijsku praksu udovoljavanja interesima direktnih stranih investitora.