Nova kriza, koja prema prognozama ide ka recesiji, obnovila je na ljevici pitanje Europske unije kao prikladnog okvira za rješavanje problema i realizaciju lijevih politika. Luka Petrović je sumirao rasprave kojima smo svjedočili na tu temu u prethodnim rundama kriza – onoj eurozone i pandemijskoj – kako bi znali čime baratamo danas.
Nedavno završeni izbori u Francuskoj doneli su dašak optimizma. Melanšonu je sredinom aprila za dlaku izmakao drugi krug predsedničkih izbora, nakon čega je došlo do ukrupnjavanja na levom političkom spektru. Pred parlamentarne izbore, formiran je izborni savez levih, zelenih i socijaldemokratskih opcija Nova ekološka narodna i društvena zajednica (NUPES). Upravo se NUPES profilisao kao najjača opoziciona snaga na izborima za Narodnu skupštinu, što je, uz rast krajnje desnice, dovelo do toga da Makronova opcija više nema apsolutnu većinu u donjem domu francuskog parlamenta.
Izborni uspeh NUPES-a obnovio je i ne toliko novu raspravu na levici o odnosu prema Evropskoj uniji. Naime, stožerna opcija ove koalicije, Nepokorna Francuska, važi za aktera koji je blizak strategiji levog suverenizma – ideji da bi trebalo, bar u određenoj meri, vraćati ingerencije nacionalnim državama koje su prenesene na nadnacionalne nivo Evropske unije tokom procesa integracija.
Osnovna zamerka Evropskoj uniji iz ove perspektive tiče se tehnokratsko-liberalnog ustrojstva pojedinih ustanova EU i nemogućnosti država članica da vode samostalne politike, pre svega, u oblastima industrijske i monetarne politike. Na meti je posebno monetarna unija, odnosno Evropska centralna banka, te prilično striktna fiskalna pravila i budžetska pravila koja državama članicama izbijaju iz ruku važan instrument za vođenje ekonomske i monetarne politike u korist potlačenih. Na kritike evrozone, nadovezuje se i propitivanje demokratskog legitimiteta same EU.
Debate se na levici o ovoj temi posebno rasplamsavaju u trenucima kriza, kakve su bile finansijska kriza iz 2008. ili korona kriza koja iz marta 2020. godine, ali i u situacijama kada politički akteri bliski pozicijama levog suverenizma, kao što su Siriza, Podemos ili Nepokorna Francuska, postanu jake društvene i političke snage.
Odnos prema EU i nacionalnoj državi je na prvom mestu strateško pitanje, a dilema je šta je povoljniji okvir za, ako ne u prvom koraku socijalističke, onda makar kejnzijanske ekonomske politike. Za jedne je, jedino kroz nadnacionalno organizovanje i transformaciju EU moguće pružiti odgovor na nedaće globalnog kapitalizma, dok drugi rešenje vide u povratku suverenim demokratskim nacionalnim državama u kojima se prvenstveno pitaju građani, a ne evropske tehnokrate.
San o federalnoj Evropi – savremena utopija?
U jeku korona krize, kada se javila mogućnost temeljnog propitivanja ustrojstva ovog poretka, ponovo je na dnevni red stavljeno pitanje budućnosti Evropske unije. Pojedini politički akteri, poput DiEM25, bivšeg člana Sirize i nekadašnjeg ministra finansija Grčke Janisa Varufakisa, revitalizovali su svoje ideje o stvaranju fiskalne unije i demokratski izabrane federalne vlade EU, kako bi se izgradila pravednija, a posledično i politički jedinstvenija Evropska unija. Borba sa pandemijom prouzrokovala je enormni rast dugova država članica, i ubrzo je postalo jasno da mnoge države, posebno one na jugu EU ne mogu samostalno da se izbore sa krizom. Varufakis je korona krizu i pregovore oko paketa ekonomskog programa za postpandemijski oporavak video kao priliku za prevazilaženje međuvladinog modela odlučivanja i izgradnju federalnog poretka sa jedinstvenim fiskalnim sistemom, koji bi politički alocirao ekonomske resurse unutar svojih granica, kao što to rade nacionalne države. Slično je zagovarao je i francuski ekonomista Toma Piketi. No, evropske političke elite su rešenje pronašle u petogodišnjem fondu “Next generation”, koji će verovatno samo privremeno zakrpiti rupe u budžetima pojedinih članica, dok će problemi političkog i ekonomskoj nejedinstva unutar EU opstati.
Naravno, ovde nije reč o toliko novom projektu izgradnje pravedne EU. Raspad Istočnog bloka i globalizacija svetske ekonomije naveli su mnoge autore na široko shvaćenoj levici da zagovaraju nadnacionalna rešenja za nadnacionalne probleme. Vera u nadnacionalna rešenja posebno je dobila na zamahu krajem devedestih i početkom dvehiljaditih.
Na primer, Jirgen Habermas u jednom svom eseju iz 1998. isitče da “pod uslovom globalizovane privrede, više ne funkcioniše ‘kejnzijanizam u jednoj zemlji'”, dodavši da “funkcije socijalne države u dosadašnjim razmerama mogu se ispuniti očigledno još jedino ukoliko se od nacionalne države pređe na političke jedinice koje u određenoj meri sustižu transnacionalizovanu privredu”. U tom smislu “kejnzijanizam u jednoj državi” teško može izdržati spoljašni pritisak globalizovane privrede – počev od kontrole vrednosti valute, do poreske i drugih politika na koje kapital može odgovoriti selidbom u susednu državu koja nudi bolji “poslovni ambijent”. Ovde je ideja da se na nivou Evropske unije, nepravedni ishodi, u vidu ekonomskih nejednakosti među državama do kojih dovodi jedinstveno tržište, ublaže izgradnjom jedinstvenog fiskalnog sistema i nešto ozbiljnije preraspodele na nivou EU, te da sve države članice nude relativno slične uslove za poslovanje, kako bi se izbegla “trka do dna”.
Naravno, to otvara problem izgradnje evropskog demosa i osećaja solidarnosti među potencijalnim građanima takve EU. Isti autor je zajedno sa Žakom Deridom demonstracije iz 2003. protiv vojne intervencije u Iraku video kao početak stvaranje evropske javne sfere neophodne za konstituisanje evropskog građanstva. Ipak, skorašnja istorija pokazuje da građani centralnih i severnih država EU često nisu raspoloženi da prihvate i daleko skromnije modele kojima se pravednije raspodeljuje bogatstvo unutar EU.
Ako se još malo vratimo u prošlost, videćemo da je i tokom ratnog i posleratnog perioda postojala slična ideja. Ovde vredi spomenuti Manifest iz Ventotenea iz 1941. u kojem se italijanski socijalista i evrofederalista Spineli zalagao se za stvaranje federalne i socijalističke Evrope, istakavši da “evropska revolucija mora biti socijalistička i kao svoj cilj mora imati emancipaciju radničke klase”.
Ukratko među zastupnicima transformacije EU postoji uverenje da je moguće preuzeti i transformisati postojeće evropske institucije u korist potlačenih društvenih slojeva. Za to je, naravno, potrebna koordinacija svih levih aktera na nivou EU i jačanje društvene moći sindikata i društvenih pokreta – što imajući u vidu sadašnji odnos snaga deluje kao savremena utopija.
Levi suverenizam, povratak demokratiji i mač sa dve oštrice
Za razliku od pro-federalističkih pozicija, deo evropskih levih partija je u najmanju ruku skeptičan prema mogućnosti transformacije sadašnje Evropske unije. Iz ove perspektive, EU je politička zajednica sa upitnim demokratskim legitimitetom, čije su institucije dizajnirane u korist krupnog biznisa i političkih i ekonomskih elita najmoćnijih država EU. Najviše se odmaklo, i to ne slučajno, u integraciji ekonomskog prostora i stvaranju jedinstvenog tržišta. Uvođenje zajedničke valute i osnivanje ECB je onemogućilo je vođenje progresivnih monetarnih politika u državama članicama, a teret krize se nužno prebacuje na radničku klasu kroz smanjenje nadnica.
Otklon od tehnokratske logike EU podrazumavao bi povratak suverenosti, odnosno vraćanje naroda i demokratije na scenu. Na primer, Kostas Lapavicas pravi pojmovnu distinkciju između državnog i narodnog suvereniteta, kako bi izbegao rizik skliznuća na teren desničarskog populizma. “Značaj narodnog suvereniteta je u tom smislu jasan – zaobilažanje demokratije znači da se ljudima oduzima moć, oni gube suverenitet. Demokratija je za levicu moć običnih ljudi. Narodni suverenitet podrazumeva mogućnost da utičete na to šta se dešava na poslu, mestu gde živite, na politike koje država sprovodi. (…) To će, takođe, pozitivno uticati na državni suverenitet. Zato što je bez narodnog suvereniteta državni suverenitet samo nacionalizam, otrovna ideja suprotstavljanja drugim nacijama i drugim ljudima.” Ne slučajno, Lapavicas je svoju poziciju razvio u kontekstu sukoba Sirize i Trojke oko grčkog duga, zagovaravši napuštanje evrozone.
U sličnom tonu Šantal Muf, upravo analizirajući Melanšonovu strategiju, pravi razliku između desnog i levog populizma, zavisno od toga kako se konstruiše “mi” identitet. Desni populizam je za nju autoritarnog tipa i demokratiju ograničava na etnički definisane građane, dok levi “teži da proširi i radikalizuje demokratiju”. Stoga, levica bi trebalo da se vrati politici sukoba, umesto da ostane “zarobljenik konsenzualne vizije politike”. Populizam, dakle, nije ružna reč i nuđenje nerealnih političkih programa, već demokratski odgovor na tehnokratski liberalizam koji je prečesto ključna politička pitanje izbijao iz narodnih ruku proglašavajući ih rezervisanim domenom za eksperte i “naučnike”.
Naravno, važno je ko je pobednik u političkoj borbi prilikom konstruisanja “mi” identiteta – ko je narod nije unapred upisano, a rezultat zavisi od društvene i političke snage samih aktera. Da li će reč “narod” označavati bele, hrišćanske Francuze, ili pak deprivilegovane društvene grupe (radnici/ce, migranti, sve manjine) koji sa svim svojim razlikama čine jedan lanac ekvivalencije, a koji omogućava zajedničku borbu protiv političkih i ekonomskih elita, zavisi od rezultata borbe za hegemoniju u konkretnom društvu. Čini se da je vrednost Melanšonovog projekta upravo u tome što je uspeo da izazove status quo ovakvom politikom, pri tom, istisnuvši Nacionalno okupljanje sa mesta glavnog izazivača Makronove opcije.
Suprotan primer je Brexit. Izlazak iz EU koji predvode desne frakcije britanskih konzervativaca trebalo bi da posluži za neometano sklapanje međunarodnih trgovinskih sporazuma koji ne bi bili ograničeni ekološkim regulativama i zaštitom radničkih prava. UK bi bila suverena u svojim nastojanjima da postane poslovni i poreski raj za svetske oligarhe, a nedavna najava britanske vlade o usvajanju zakona kojim bi se britanskim sudovima omogućilo da zaobilaze Evropsku povelju o ljudskim pravima i odluke Evropskog suda za ljudska prava, a sve radi „potvrđivanja suvereniteta“, jasno ilustruje da je suverenistička strategija mač sa dve oštrice.
Problem periferije
Za aktere u državama koje nisu članice EU dileme i problemi se multiplikuju. Ove države, koje nisu ni deo EU, a nisu ni suverene, jer suštinski ekonomski zavise od inostranih investicija, kao da su osuđene da budu nemi posmatrači globalnih političkih zbivanja. Manevarski prostor gotovo da ne postoji, a tema EU uokvirena je kroz lažne dihotomije Zapad/Istok, moderno/tradicionalno, civilizacija/zaostalost.
Rat u Ukrajini cementirao je pitanja članstva kao geopolitičko pitanje svrstavanja, a gotovo je izvesno da će sve posledice (ne)svrstavanja (političke, ekonomske i energetske) pasti na leđa građana tih država. U ovakoj konstelaciji snaga, progresivnim akterima u tim državama je u značajnoj meri otežana izgradnja narativa o EU koja bi prevazišla navedene lažne dihotomije. Sreća u nesreći je to što članstvo nije ni na vidiku, pa dileme sa kojima se suočavaju akteri u EU neće bližoj budućnosti biti na dnevnom redu u državama periferije.