Talijanska multinacionalna kompanija Geox prije pet godina otvorila je pogon u Vranju, što je najavljeno kao prilika za zaposlenje i sigurnu budućnost radnika/ica. Početkom kolovoza ove godine, kompanija je obavijestila svoje zaposlenike da zatvara proizvodni pogon u Vranju i napušta Srbiju, čime je 1.200 radnica i radnika ostalo bez posla. U međuvremenu, Geox je postao sinonim nehumanih uslova rada u stranim kompanijama u Srbiji, a srpska vlada i dalje otpuštenim radnicima nema za ponuditi ništa osim obećanja o dolasku nove strane kompanije.
Početkom avgusta italijanska kompanija Geox preko likvidacionog upravnika obavestila je svoje zaposlene da zatvara proizvodni pogon u Vranju i napušta Srbiju. Ovim su potvrđene dvomesečne glasine u javnosti i strahovanja nešto više od 1.200 radnica i radnika. U saopštenju, zakucanom na oglasnoj tabli, kao glavni razlog ove odluke navela se, pored pandemije, nerentabilnost proizvodnje diktirana promenom ukusa kupaca koji, kako su utvrdili iz kompanije, sve više naginju “kupovini moderne sportske obuće koja se ne proizvodi u Srbiji”. Na istom mestu, radnice i radnici su obavešteni da nakon prestanka radnog odnosa imaju mogućnost ostvarivanja prava na novčanu nadoknadu preko nadležne filijale Nacionalne službe za zapošljavanje. I to bi bilo to! Firma je likvidirana, a više od 1.200 radnica i radnika ostalo je bez posla. Prestankom ugovora o radu završena je svaka obaveza kompanije spram zaposlenih. Geox nije bio u obavezi da radnicama i radnicima isplati otpremnine.
Od šetnje svetskim metropolama do pelena za odrasle
Dosta pompeznije je, pre nešto više od pet godina, prošlo otvaranje Geoksovog pogona u Vranju. Otvaranju je prisustvovao vlasnik lično, Mario Moreti Polegato i, kako to već biva u takvim prilikama, naglasio da je ovo samo početak pokretanja ekonomije u Srbiji, najavio ulaganja u nove tehnologije i proširivanje proizvodnje. Na otvaranju se budućim zaposlenima, pun nade, obratio i tadašnji premijer Aleksandar Vučić. On je insistirao na tom da se iz Beograda počelo misliti i na siromašni jug zemlje i da otvaranje ovako velike kompanije u Vranju konačno znači sigurno zaposlenje i izvesnu budućnost za radnice i radnike i njihove porodice. Verovatno je i bez toga otvaranje Geoksa dočekano sa izvesnim entuzijazmom u Vranju. Tih godina, nakon što su tranzicijom uništeni industrijski giganti Koštana, Simko i Yumko, prosečna primanja u ovom gradu bila su za oko 20% niža od republičkog proseka, a 2014. godine je tek trećina od 59.000 radno sposobnog stanovništva bila u radnom statusu. Budućim zaposlenicima Geoksa obećan je ugovor o radu na neodređeno, plaćen prekovremeni rad i zarada 20% veća od minimalca. Više nego što se tada u Vranju bilo gde drugo moglo dobiti, ali minimalac u Srbiji ni tada ni sada nije kategorija koja omogućava išta više od biološkog preživljavanja, pa je Vučićev zanos – da će radnice i radnici Geoksa kada budu šetali svetskim metropolama moći da gledaju izloge sa cipelama koje su oni proizveli – zvučao krajnje uvredljivo.
Međutim, ta uvreda se, u odnosu na ono što je kasnije usledilo mogla nazvati i suptilnom, a početni entuzijazam je ubrzo pao u vodu sa sve učestalijim prijavama brutalnog kršenja radnih prava u novootvorenom Geoksovom pogonu. Radnice i radnici su nazivani “glupim i retardiranim”, u pogonima je vladala atmosfera straha i pritiska od previsokih normi, radilo se na sumnjive ugovore na određeno, bez adekvatne zaštite na radu, ventilacije i klimatizacije. Vranjska hitna pomoć beležila je po nekoliko poziva dnevno iz Geoksa zbog mučnina i padanja u nesvest sve dok se iz menadžmenta nisu dosetili da nalože zaposlenima da sakupe novac za merač krvnog pritiska kako bi neko iz uprave mogao da odredi da li je osoba koja je pala u nesvest u dovoljno lošem stanju za pozivanje medicinske pomoći. Iz Geoksa je potekla i sad već čuvena preporuka zaposlenima da nose pelene za odrasle zbog ograničavanja mogućnosti odlaska u toalet u toku radnog vremena. O radnim uslovima u vranjskom pogonu se tokom 2016. i 2017. godine dosta pisalo po domaćim i stranim medijima, a glasovi radnica i radnika su omogućili angažovanje međunarodnih organizacija i sindikata pa su se makar privremeno neke stvari dovele u red. Međutim, Italijanski Geoks je pored južnokorejske Jure ostao sinonim nehumanih uslova rada u stranim kompanijama u Srbiji sve do samog zatvaranja.
Do isteka subvencija
Loši uslovi rada u lancima snabdevanja multinacionalnih kompanija nisu neki specifikum poslovanja u Srbiji. Brojna empirijska istraživanja pokazuju da je kršenje radnih prava imanentno modelu poslovanja baziranom na uvećanju profita kroz hipereksploataciju radne snage i beskrajno autsorsovanje na niže razine proizvodnje sve do sweatshopova i robovskog rada u zemljama jeftine radne snage. Radnice i radnici Geoksa koji su svakodnevno trpeli najbrutalnije kršenje radnih prava za mizerne nadnice su delić mozaika organizacije proizvodnje na globalnom nivou. Da je Geoks nastavio da posluje u Srbiji, trpeli bi i dalje – jer nemaju drugog izbora. Jednako tako, Vlada Republike Srbije danas nema šta drugo da ponudi otpuštenim radnicima osim obećanja o dolasku nove strane kompanije. U tom ključu je važno sagledati zašto i kako je Geoks uopšte otvorio proizvodni pogon u Srbiji.
Od samog osnivanja ove kompanije (1992.) proizvodnja se odvija gotovo isključivo kroz autsorsovanje, pa je bilans za 2015. godinu izgledao tako da je 100% proizvodnje bilo realizovano preko podugovarača i to 85% u Aziji (Kambodža, Kina, Indonezija, Mjanmar, Tajland i Vijetnam) i 15% u zemljama Istočne Evrope. Tek je nakon otvaranja pogona u Vranju na zvanični spisak od nešto više od 4.000 zaposlenih, uglavnom menadžera i prodajnog osoblja, dodato i oko 1.200 proizvodnih radnih mesta. Jasno je da je otvaranje proizvodnog pogona u direktnom vlasništvu Geoksa u Vranju presedan za samu kompaniju, a za koji je zaslužna primamljiva ponuda Vlade Srbije. Nije bilo dovoljno ponuditi jeftinu radnu snagu – nje svakako ima dovoljno – potrebno je bilo neutralisati rizike poslovanja koje u slučaju autsorsovanja nose gotovo isključivo podugovarači. Otuda obilate subvencije.
Geoks je prema ugovoru potpisanim sa Vladom Srbije 2012. godine dobio 11,25 miliona evra, odnosno 9.000 evra po radnom mestu, a kompanija je zauzvrat bila u obavezi da zaposli 1.250 radnica i radnika. Prema uvidima u finansijske izveštaje Agencije za privredne registre, subvencije su pokrile skoro 40% troškova radne snage, a Geoks je dobio duplo više novca nego što je kroz poreze uplatio u budžet. Isključivo pod navedenim uslovima Geoksu se više isplatilo otvoriti pogon u Srbiji, nego autsorsovati proizvodnju u neku od navedenih zemalja u Aziji. Ugovor je potpisan na 5 godina, a nakon isteka subvencija kompanija će ukusu kupaca odgovarati organizacijom proizvodnje na profitabilnijoj lokaciji. Istekom ugovora, naravno, prestale su i sve obaveze kompanije prema državi Srbiji.
Kuda dalje?
Pored obećanja o hitnom pronalasku novog investitora, država je otpuštenim radnicima uplatila jednokratnu pomoć u iznosu nešto nižem od 500 evra. Oko stotinjak bivših radnika Geoksa preuzela je turska kompanija Teklas, dok ostatak u neizvesnosti krcka simboličku naknadu sa biroa i gomila kreditna i ostala dugovanja u strahu od izvršitelja. Bivše radnice i radnici Geoksa ponovo nisu u stanju da biraju – prihvatiće i nehumane uslove rada i mizerne nadnice ne bi li obezbedili kakvu takvu egzistenciju svojim porodicama. Sa druge strane, jasno je i da niske zarade nisu dovoljno veliki mamac za potencijalnog novog investitora kako u Vranju tako i bilo gde u Srbiji. To je jasno i vladinim telima zaduženim za privlačenje stranih investicija, pa se u inicijalnim brošurama kao povoljnost poslovanja u Srbiji pored 80% jeftinije radne snage od proseka Evropske unije i dalje nudi, u zavisnosti od visine investicije, desetogodišnje oslobađanje od poreza na dobit, oslobađanje od dobrog dela poreza na zarade, jeftina ili u nekim slučajevima besplatna infrastruktura i čini se sve veće subvencije. U tom kontekstu, još licemernije zvuči izjava premijerke Ane Brnabić da je Geoks otišao jer Srbija nije više zemlja jeftine radne snage.
Odlaskom Geoksa, ponovo je pokrenuta lavina kritika aktuelnog modela privlačenja stranih investicija i predlozi drugačijih pristupa i povoljnijih regulativa prilikom potpisivanja novih ugovora o subvencionisanju. Koliko god smisleni bili, čini se da većina prenebregava činjenicu da strukturu svetske proizvodnje – gde će se šta proizvoditi i pod kojim uslovima – ne određuje država Srbija niti ijedna ekonomski zavisna država, nego je gotovo u potpunosti određuju multinacionalne kompanije. Siromašne i osiromašene države mogu jedino da stanu u red spuštajući zarade i srozavajući radno zakonodavstvo ne bi li se ispostavile isplativijim od onih drugih i uključile kao trenutno profitabilna karika u neki od globalnih lanaca snabdevanja. U tom kontekstu servilnost države stranom kapitalu kroz brutalno srozavanje standarda radnica i radnika pre svega oslikava odnose moći na globalnom nivou nego nameran izbor loše ekonomske politike.
U situaciji u kojoj mali broj kompanija drži monopol nad svetskim tržištem dobara i usluga, a uvećanje profita se istiskuje iz sve intenzivnije hipereksploatacije ili državnih budžeta, nejednakosti na globalnom nivou se mogu samo produbljivati. Brutalnu eksploataciju radne snage prati i neracionalna eksploatacija prirodnih resursa, pa je jasno da je postojeća organizacija privrede na globalnom nivou neodrživa. Nada možda leži u činjenici da se pojavljuje sve više inicijativa za uspostavljanje međunarodnih regulativa koje bi ograničile moć multinacionalnih kompanija. Na najvišim institucionalnim nivoima Evropske unije trenutno se lobira za izgled zakona koji bi uveo obaveznu detaljnu analizu zaštite životne sredine i ljudskih prava u okviru globalnih lanaca snabdevanja za sve multinacionalne kompanije. Nismo u situaciji da previše očekujemo, jer kako će ovi propisi izgledati u prvoj varijanti zavisi od trenutnih odnosa moći između sveta rada i sveta kapitala na globalnom nivou. Dobra stvar je što će ova legislativa u ma kakvoj meri usvojena zahtevati odgovornost multinacionalnih kompanija za uslove rada duž celog lanaca snabdevanja, što za prvi korak otvara mogućnost za nadnacionalno povezivanje radništva nasuprot iste kompanije. U perspektivi bi valjalo razmišljati o tom kako koristiti postojeće globalne sindikalne strukture i jačati međunarodnu saradnju radništva ne bi li reformske promene otvorile pukotinu u budućnosti i za one suštinske.