Srbiji naredne godina predstoji nova runda izbora na različitim nivoima. Donosimo pregled situacije na opozicijskoj sceni i taktika kojima se spremaju ugroziti vladavinu “naprednjaka”.
Ostalo je manje od šest meseci do predsedničkih izbora u Srbiji i izbora za Skupštinu grada Beograda. Po sili zakona, sigurno je da će se održati izbori na ova dva nivoa – ističe petogodišnji mandat predsednika, te četvorogodišnji mandat odbornika u Skupštini glavnog grada. Gradonačelnici se ne biraju direktno, pa opozicija ima šansu da kroz dobar izborni rezultat formira vladajuću većinu u gradskoj skupštini i izabere novog gradonačelnika. Sada već sasvim izvesno, istovremeno sa beogradskim i predsedničkim izborima održaće se i vanredni parlamentarni izbori. Legitimitet aktuelnog saziva je poprilično okrnjen, s obzirom na to da u Narodnoj skupštini trenutno nema opozicionih poslanika. Usled bojkota prethodnih izbora od strane opozicije, parlament Srbije je jednostranački, pa ni samoj vladajućoj partiji nije u interesu da se ovakvu stanje zadrži.
I sam Aleksandar Vučić je ubrzo po završetku parlamentarnih izbora 2020. najavio nove izbore početkom 2022. godine. Osim toga, iz Srpske napredne stranke (SNS) znaju da im fokusiranje na lokalne teme ne ide u korist, posebno u Beogradu. Zbog toga će pokušati da kroz kampanju za parlamentarne izbore, krupnim identitetskim pitanjima, potisnu gradske teme u drugi plan.
Situacija posebno dobija na značaju zbog toga što će se, nakon dužeg vremena, održati izbori na kojima postoji mogućnost da opozicija pobedi vladajuću partiju – pre svega, beogradskim izborima. Tome u prilog ide niska izlaznost u Beogradu na parlamentarnim izborima 2020. kada je svega 35% glasača izašlo da glasa1 . Procene su da je to maksimum koji SNS može da izvuče u glavnom gradu, a da je na opoziciji zadatak da mobiliše nezadovoljne građane.
Kada je o opoziciji reč, proteklih nekoliko meseci obeležile su dve teme. Prva se ticala dileme između ponovnog bojkota ili izlaska na izbore. Suštinski ovde je reč o lažnoj dilemi. Malo ko veruje da ponovni bojkot ima smisla, i sasvim je sigurno da će najveći deo opozicije ovoga puta učestvovati na izborima. Htele to da priznaju ili ne, većina opozicionih organizacija se u proteklom periodu pripremala za izbore. Što nas vodi do drugog pitanja: kako bi opozicija trebalo da se suprotstavi vladajućoj koaliciji? Jednostavnije rečeno, pitanje je da li bi opozicija trebalo da izađe u jednoj koloni ili je pak nekoliko različitih, ideolški profilisanih kolona, prava formula za pobedu opozicije.
S obzirom na to da se očekuje i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, broj otvorenih pitanja i kombinacija raste. Moguće je izaći u jednoj koloni i na gradske i parlamentarne izbore, u više kolona na gradske, a u jednoj na parlamentarne, i naposletku u jednoj koloni i na gradske, a u više kolona na parlamentarne. Osim toga, postavlja se i pitanje da li opozicija treba da podrži jednog kandidata na predsedničkim izborima, ili bi svako trebalo da izađe sa svojim kandidatom.
Opoziciono grupisanje
Nekoliko je nivoa rasprave o kolonama, koje simptomatično, na površinu izbacuju dijametralno suprotna razumevanja politike na opozicionoj sceni. Upravo su na osnovu ovog pitanja manje ili više formirana najmanje tri bloka u okviru opozicije u Srbiji.
Jedan blok čine centrističke partije koje su najvećim delom nastale rasparčavanjem Demokratske stranke (DS). Tu su nominalno socijaldemokratska Stranka slobode i pravde, bivšeg gradonačelnika Beograda i bivšeg predsednika DS-a Dragana Đilasa, zatim umereno desničarska Narodna stranka Vuka Jeremića, takođe bivšeg visokog funkcionera DS-a, kao i sama Demokratska stranka, koja je trenutno marginalna politička opcija. Ovom bloku pripada i liberalni Pokret slobodnih građana, uz još par minornih organizacija. Oni zagovaraju jedinstvenu opozicionu listu, pre svega u Beogradu, dok su na nacionalnom nivou, takođe, bliži jedinstvenoj listi, ali ostavljaju prostora i za nekoliko kolona2 . Smatraju i da je neophodno da opozicija ima jednog predsedničkog kandidata.
Drugi blok čine zeleno-leve opcije. Pre svega, tu su pokret Ne davimo Beograd, lokalne organizacije okupljene u Građanskom frontu, politička platforma Solidarnost i Forum Roma Srbije. Blisku saradnju ove opcije razvijaju i sa Ekološkim ustankom koji okuplja niz ekoloških pokreta širom Srbije i Zajedno za Srbiju bivšeg gradonačelnika Šapca Nebojše Zelenovića. Tu je i nekoliko samostalnih lokalnih građanskih inicijativa. Iz ove grupacije zalažu se za više programskih kolona i na gradskim i na nacionalnim izborima. Ovo, naravno, ne isključuje post-izbornu saradnju sa opozicijom radi razvlašćivanja SNS-SPS-a, uz jasno definisane principe saradnje i precizno definisane crvene linije. Iz ove grupe smatraju da bi opozicija trebalo da ima jednog zajedničkog predsedničkog kandidata, s obzirom na to da logika većinskog sistema na predsedničkim izborima ne ide u prilog većem broju kandidata.
Treći blok se polako formira na desnici. Srpski pokret Dveri Boška Obradovića je već najavio izlazak na izbore, najverovatnije nezavisno od prva dva bloka. Slično će i Dosta je bilo Saše Radulovića, pa ne bi bilo iznenađenje ukoliko ove dve opcije formiraju zajedničku listu. Na desnici, za koju se ne može sa sigurnošću reći da je nezavisna u odnosu na SNS je već formirana jedna koalicija. Demokratska stranka Srbije i Pokret obnove Kraljevine Srbije su formirali Nacionalno-demokratsku alternativu i imaju sasvim izgledne šanse da preskoče izborni prag i u Beogradu i na nacionalnom nivou. Ni ova grupacija ne podržava jedinstvenu listu na gradskom i nacionalnom nivou, ali je spremna i da ponudi svoje kandidate na predsedničkim izborima.
Politika i matematika
Iz prve grupacije ističu nekoliko argumenata za jedinstvenu listu. Navodno građani žele jedinstvenu kolonu opozicije i referendumsku atmosferu protiv SNS-a, posebno u Beogradu gde su u fokusu lokalna i navodno neideološka pitanja. Ipak, deluje da su po sredi neki drugi razlozi. Pod broj jedan, na opozicionoj sceni u Srbiji je trenutno na delu smena generacija, a političari iz tradicionalnih partija, koji smatraju da imaju tapiju na opozicioni aktivizam, vide da im prelazak društvenih pokreta iz aktivističke u političku arenu ugrožava pozicije i privilegije. Tako, njihov je plan da jedinstvenom listom “progutaju” grassroot pokrete iz druge grupacije. Osim toga, to je i način da se operu političke biografije. Koalicijom sa ljudima koji do sada nisu bili na pozicijama političke moći i koji nisu svojim političkim delovanjem ugrožavali javni dobra, legitimizovalo bi se delovanje onih koji to jesu.
Na kraju, posebno je zanimljiv argument kako su komunalna pitanja zapravo neideološka pitanja. Ovakvo, tehnokratsko-menadžersko, razumevanje politike nije strano opozicionoj sceni u Srbiji i upravo su levi i ekološki pokreti politizovali niz važnih pitanja i štetne projekte koje upravo navedene partije smatraju “neideološkim”.
Na primer, Dragan Đilas je kao gradonačelnik Beograda uveo štetno javno-privatno partnerstvo, kojim je naplata karata u gradskom prevozu prebačena na privatnu firmu. Nakon što je usledio pad naplate, uvedena je komunalna policija koja se prevashodno starala o tome često, i fizičkom silom, da natera putnike da plate kartu. Na kraju, spomenimo i nasilno iseljavanja 250 romskih porodica, koji su živeli nadomak elitnog naselja “Belville” zbog čega je svojevremeno reagovao i Amnesty International. Kada se sve navedeno ima u vidu, jasno je da su komunalna pitanja itekako ideološka i da je sasvim opravdana potreba zeleno-levog bloka da napravi otklon od koalicije okupljene oko bivšeg gradonačelnika.
U međuvremenu su se pojavila i istraživanja koja navodno dokazuju uspešnost jedinstvene liste, a koja su kasnije navodno objektivni i nezavisni mediji3 koristili kao vid pritiska na one koji se protive jedinstvenoj listi. Pa tako, na osnovu uzorka od 271 anketirane osobe u Beogradu, prema različitim medijima i “analitičarima“, “dokazano” je da jedna lista u Beogradu donosi opoziciji pobedu. Naravno, ko je samo bacio pogled na dato istraživanje, može videti da nema govora o navedenom zaključku, već da je reč o spinu koji su plasirali mediji i analitičari bliski prvoj grupaciji
Sva je prilika da se insistiranje na vraćanju uloge programa u politički život i matematička formula za rušenje SNS-a ovoga puta preklapaju. Iskustvo Saveza za Srbiju i Ujedinjene opozicije Srbiji pokazuju da je građanima preko glave neprincipijelnih saveza koji okupljaju “teškaše” srpske politike. Veliki broj ljudi jednostavno ne vidi alternativu u bledoj i bezidejnoj opoziciji koju čine ostaci Demokratske stranke, a koja ne nudi alternativnu politiku u odnosu na vlast. Malo stručnijim rečnikom rečeno ukrupnjavanje opozicije u Srbiji ne donosi sinergijski efekat. Dakle, efikasnije je izaći u programski definisanim kolonama gde će se jasno pozicionirati zelena levica, liberalni centar i konzervativna desnica4 . Veštačkim spajanjem ovih opcija, dobar deo birača iz sva tri politička kampa ne bi izašao na izbore. Dodatno, time se ideologija i programi (konačno) vraćaju na političku scenu i otvara se niz pitanja koja su do sada percipirana kao nepolitička.
Jedino kome ovakav scenario ne odgovara jesu političke elite koje čine liberalno centristički kamp. Zašto? Zato što će se onda verovatno videti da dugogodišnji lideri više ne uživaju toliku podršku među građanima i da je vreme za smenu generacija.
- S obzirom na to da je SNS uspeo 2020. da izvede na glasanje svega 35% birača, pretpostavka je da, osim apstinenata, većinu birača koje nisu izašli čine pristalice opozicije. [↩]
- Ovde se pozicije Narodne stranke sa jedne strane, te DS-a i SSP-a delom razlikuju. Prema narodnjacima potrebno je formirati jednu listu i na lokalnom i na nacionalnom nivou, dok su DS i SSP otvoreni za više kolona na nacionalnom nivou. Prema njihovoj argumentaciji, na lokalu ideološke razlike nisu važne, dok na nacionalnom nivou jesu, pa je zato potrebno više kolona. Na ovom primeru se jasno vidi koliko je politička imaginacija mejnstrim opozicije u Srbiji sužena – jedino teme kao što su odnos sa EU/Rusijom, NATO-om ili status Kosova su za njih ideološka i politička pitanja. [↩]
- Posebno je uočljiva promena u uredničkoj politici N1, nakon što je Jugoslav Ćosić napustio mesto urednika, te u uredničkoj politici Danasa, nakon što je ovaj medij kupljen od strane United Media-e Dragana Šolaka. [↩]
- Iskustvo Crne Gore sa rušenjem DPS-a je najbliže onome što se trenutno dešava u Srbiji. [↩]