Na ovim prostorima definitivno ne nedostaje bizarnih improvizacija u tumačenjima nedavne i davne historije. Unatoč zaoštrenoj konkurenciji, prošlotjedni Samit nesvrstanih u Beogradu ističe kandidaturu za sam vrh. Barem kad je u pitanju kolektivni trud prešućivanja besmislenosti samog događaja.
Povodom jubileja šezdesetogodišnjice prve Konferencije nesvrstanih zemalja u Beogradu održan je novi Samit nesvrstanih koji je od strane srpskog ministra inostranih poslova nazvan “komemorativnim”, između ostalog zato što je unapred bilo poznato da ovaj skup neće donositi nikakve političke odluke, a da je razlog za njegovo održavanje jubilejske prirode.
Protokol, po kome se odvijao ovaj skup bio je prekopiran od originalnog skupa od pre šest decenija, s tim što je ovoga puta istovremeno organizovan sajam naoružanja i vojne opreme o čemu originalni tvorci Pokreta ne bi ni razmišljali. Na skup su došle delegacije 105 zemalja, od toga, kako ovdašnji mediji izveštavaju, “oko” 50 šefova država ili vlada, te ministara inostranih poslova. Pojedini nisu propustili da primete kako je reč o najmasovnijem skupu u vreme korone. Kao specijalni gosti skupa, pojavili su se ruski i turski ministri spoljnih poslova, Lavrov i Čavušoglu.
Ta vrsta nisko postavljenih ciljeva ovog skupa samo naizgled predstavlja kontradikciju, ali što se samo Organizacije nesvrstanih zemalja tiče, od okončanja hladnog rata na liniji SAD-SSSR, ona nije uspela da nađe svoj novi značaj i smisao. Skup je trajao dva dana i ipak nije prošao bez bar jedne formalne odluke, a ona glasi da će Azarbejdžan, zvanični suorganizator ovog skupa, nastaviti da predsedava Organizacijom još jednu godinu. Ostatak programa bio je ispunjen diskusijom o distribuciji vakcina, sećanjima na događaj čija se godišnjica obeležava i, naravno, čitavim nizom bilateralnih susreta tokom kojih su predstavnici država i vlada lobirale za svoje interese.
Odluka da se pomenuti skup “bez radnog statusa”, kako bi neki formalno rekli, održi u Beogradu, iako je Srbija tek u statusu posmatrača, je možda savršeno logičan potez iz ugla većine članica Pokreta, naročito preostalih osnivačica, ali srpska vlast je ipak morala za sebe i svoju unutrašnju upotrebu morala da nađe neku vrstu opravdanja.
Srbija i nesvstani
To opravdanje bi moglo da se predstavi kao interes, a njega je Aleksandar Vučić sročio ovako: “Ovaj skup može doneti Srbiji određene političke, ekonomske, vojne i diplomatske koristi s obzirom da je PNZ najveća međunarodna institucija posle Skupštine UN, jer okuplja 120 zemalja članica sa različitim političkim, istorijskim i kulturnim odnosima.” Kao što je već rečeno, Srbija danas ima status posmatrača u Organizaciji nesvrstanih zemalja, a taj status je prosto nasledila kao pravni sukcesor ne SFRJ, kako možda deo javnosti misli, već kao onog prelaznog oblika koji je jedno vreme nosio ime Savezna republika Jugoslavija (SRJ), kako se zvala kada je godine 2001. primljena u posmatrački status, a potom i Državna zajednica Srbije i Crne Gore kako se zvala od 2003. do razlaza 2006. godine.
Period od 1992. godine kada je Jugoslavija u raspadu bila zvanično suspendovana iz članstva Organizacije do 2001. je period koji je u Srbiji obeležen nerazmišljanjem o nesvrstanima uopšte. Nesvrstani su, u zvaničnom stavu Beograda, zajedno sa samoupravljanjem i Jugoslavijom poslate na stranice nepoželjne istorije o kojima mora da se govori u određenom ključu – kao preležanoj dečjoj bolesti, zabludi i društvu nedostojnom zamišljenom statusu Srbije. Činjenica da je 2001. godina bila svojevrsni povratak među nesvrstane nije mnogo značila u to vreme, jer su takozvane evroatlanstke integracije izgledale znatno izvesnije nego danas, dvadeset godina kasnije. U tom smislu, posle izolacije iz Miloševićeve ere, taj mali korak doživljavan je, iako ne bez sporenja, kao praktičan diplomatski potez povratka u “međunarodne institucije” da se prekrati vreme ka mestu za koje se u to vreme mislilo da je logično ishodište – daleko od Trećeg sveta.
U protekle dve decenije Srbija je definisala svoju spoljnu politiku kao četiri stuba, okrenuta svim silama kojima je to danas moguće – Americi, Evropi, Rusiji i Kini. Ovaj stav je opet opravdan “interesima”, jer interes je u kapitalizmu ključna reč. Što se tiče strateškog opredeljenja, Srbija je u zvaničnom procesu pridruživanja, iako i evropska, a još više srpska javnost sve realnije sagledava potpunu stagnaciju tog procesa, kao i te ideje. Sve ovo treba uzeti u obzir jer ukazuje da Srbija zapravo, kako sada stvari stoje, nema nameru da traži formalno punopravno članstvo u Organizaciji nesvrstanih.
Interes pre svega ili suočavanje
Na veb-sajtu Ministarstva spoljih poslova Srbije odnos prema Nesvrstanima definisan je kao komplementaran evropskim integracijama, koji Srbija pokušava da iskoristi za ostvarenje “vitalnih državnih i nacionalnih interesa”. Naravno, svedoci smo da bilo kakvi, a naročito vitalni interesi nisu zauvek dati i unapred poznati, pa se u ovoj situaciji to odnosi na ostvarivanje ekonomskih i spoljnopolitičkih interesa gde je to moguće i to bi bilo to. Na osnovu svega što je dospelo do medija, na skupu “bez radnog statusa”, isto to je ideja većine, ako već ne i svih prisutnih – lobiranje za svoje interese i pitanja. Govorilo se o “vakcionalnom nacionalizmu”, a kako kaže ona narodna izreka – svako se češao tamo gde ga je svrbelo.
Nije, dakle bilo ni visoko postavljenih ciljeva, samim tim ni velikih uspeha ili neuspeha bilo koga. Srbija je u okviru svog programa stipendiranja, nastavila sa praksom da stipendira stotinu studenata iz nesvrstanih zemalja. Sam događaj je dobio određenu pozornost beogradskih medija, ipak je tu bilo visokih zvanica, što je, naravno, zahtevalo i određeni osvrt na značaj svega toga, odnosno jedno javno razmišljanje na temu šta su nesvrstani Srbiji, a šta Srbija nesvrstanima, koje je moralo da se provuče između spekulacija o turističkim, ekonomskim ili političkim benefitima ne za svet, što bi bilo u duhu nesvrstanih, već pojedinačne zemlje, što je u duhu današnje politike.
Uz bezbrojne varijacije na temu eventualnih koristi, najnezgodniji trenutak jeste suočavanje sa najstrašnijim delom i najnepoželjnijim delom jugoslovenskog nasleđa, a to je činjenica da je ugled Jugoslavije u svetu bio na nivou koji je za još duga vremena nedostižan za sada formalno nezavisne njene republike. Naravno, takav zaključak se ne izriče javno, kao ni onaj da je za učesnike ovogodišnjeg skupa Beograd ipak bitniji kao glavni grad Jugoslavije. Još jedna od stvari o kojoj se u javnosti jako malo govorilo jeste osnovni princip politike nesvrstavanja koji je bio formulisan kao “aktivna miroljubiva koegzistencija”.
Bilo bi zanimljivo sprovesti ispitivanje među političarima, analitičarima i novinarima koji su se u danima oko Samita bavili ovim događajem koje bi nam pokazalo kako se danas razume ovaj princip i kako je on uklopiv sa doktrinom o četiri stuba spoljne politike. Takođe, pitanje i oblik Dodikovog učešća može da se propusti kroz isto filter “aktivne miroljubive koegzistencije” dao bi, verujemo, zanimljive rezultate.
Dobro došli kući
U Vučićevom govoru koji je potom objavljen i na njegovim društvenim mrežama, predstavnicima nesvrstanih zemalja upućena je dobrodošlica kući. Tako je naslovljen njegov govor i pod tim naslovom je prenesen u medijima. Taj stav, naravno, treba da nam ukaže na zvanično poslovičnu otvorenost i gostoprimstvo koje je postalo reklamni slogan i ništa više od toga. Što se svega ostalog tiče, za Beograd nasleđe perioda nesvrstavanja spada u bujni a ne previše poželjni deo prošlosti na čijem prevrednavanju se radi već decenijama.
Pokret nesvrstanosti je doživeo svoju kataklizmu sa prestankom Hladnog rata, a Jugoslavija je kao država uništena u nacionalističkoj mržnji sveopštoj tranzicionoj pljački. Zato je zanimljivo razmisliti koliko je povratak organizacije koja je stara 60 godina, a drugih 30 traga za novim smislom u grad koji je centar zemlje koja taj period doživljava kao delimično neprijateljski – povtatak kući. U konačnici, Samit je zaboravljen već po završetku. Malu satisfakciju ovdašnjoj javnosti donele su reakcije iz neposredne okoline; tu se računaju Stipe Mesić i Vjosa Osmani, kao i deo bosansko-hercegovačke političke scene.
Komemoracija je završena. Učesnici se razišli. Sećanja na 1961. godinu ostaju, što se ne bi moglo reći za tekuću 2021.