U nastavku dosjea o obljetnici raspada Jugoslavije vraćamo se na njen sam početak. Vuk Vuković nas vodi u neposredno poraće i tadašnje odnose Jugoslavije i Albanije s ciljem osvježavanja političke imaginacije.
Vukašin Marković, crnogorski revolucionar, komesar divizije u Crvenoj armiji i jedan od osnivača i predsednika Jugoslovenske komunističke grupe pri Ruskoj komunističkoj partiji (boljševika), koja će kasnije biti jezgro formiranja SRPJ/KPJ, vratio se u Kraljevinu SHS 1921. sa namerom da podigne ustanak i proglasi sovjetsku Crnu Goru. Politika u avgustu mesecu te godine o njegovom drskom držanju pred policijom izveštava u članku pod naslovom “Jedan manijak”. Ne miruju ni vlasti: u sumrak jednog septembarskog dana, jugoslovenski žandarmi opkoljavaju seosku kuću u kojoj se krio Marković. Na poziv da se preda, ovaj jugoslovenski Korto Malteze1 odgovorio je puščanom paljbom i uspeo da probije obruč sa još dva-tri saborca.
Naredne četiri godine, koliko provodi kao pravi odmetnik, uspeva da okupi nekoliko desetina ustanika s kojima propagira komunističke ideje, piše narodne pesme koje nailaze na topao prijem i utiče na mlađu generaciju crnogorskih komunista. Po smirivanju revolucionarnih tenzija u Kraljevini i odumiranju delatnosti komitskih četa u Crnoj Gori, Marković krajem 1923. godine beži na crnogorsko-albansku granicu, koja je u to vreme bila “ničija zemlja” jer na nju nije zalazila nikakva policija. Marković je pronašao utočiše kod albanskih porodica, “krajišnika” pod oružjem, gde je proveo čitavu zimu, da bi se na kraju pobratimio sa Bajramom Curijem, jednim od predvodnika albanskog pokreta za nezavisnost u njegovoj kasnoj fazi i, u to vreme, najtraženijim albanskim odmetnikom s obe strane granice.
Oružano bratstvo
Ova epizoda u životu jedne od najživopisnijih ličnosti jugoslovenskog komunističkog pokreta dobar je u uvod u temu koja je umnogome opredelila razvoj i sudbinu socijalističke Jugoslavije: njene odnose sa Albancima, Albanijom i (zakasnelim) pokretom za albansko nacionalno buđenje i oslobođenje. Poroznost jugoslovensko-albanske granice, očigledna u vreme Markovićevih aktivnosti, figuriraće i kasnije kao olakšavajuća okolnost u uspostavljanju zajedničkog jugoslovensko-albanskog narodnooslobodilačkog pokreta, a isprepletanost procesa nacionalnog oslobođenja na Balkanu diktiraće oblike, protivrečnosti i izazove čvršće jugoslovensko-albanske saradnje tokom i posle Drugog svetskog rata. Sa druge strane, monarhističke vlasti, koje su podjednako gonile kako Markovića i druge komunističke revolucionare, tako i albanske nacionalne prvake, rado su zaboravljale etničke razmirice i sopstvenu rasističku antialbansku propagandu u korist održanja ancien régime s obe strane Skadarskog jezera. Posle pada reakcionarnog, feudalnog režima kralja Zogua 1924. i uspostavljanja demokratske vlade pod vođstvom pravoslavnog episkopa Fana Nolija, koja je priznala SSSR, Kraljevina SHS je Zoguu pružila utočište u Beogradu i pomogla ga u naporima da se vrati na vlast u Tirani (Tako Miroslav Krleža, s njemu svojstvenom oštrinom i ironijom, u eseju “Balkanske impresije” o tome zapisuje: “I tako prisustvujemo danas prizoru punom temeljnog protuslovlja, da industrijalna i imperijalistička Italija podupire skipetarsku raju, a Beograd, centar balkanske seljačke zemlje, u svome talasu reakcionarnog ludila, stavlja se na stranu skipetarskih begova… U primorju treba podržavati feudalni sistem Ahmed-bega Zogua, da spriječi da se gorštaci ne primaknu moru i ne civiliziraju, a onda, na našoj južnoj granici, potraže li normalan odušak, treba ih pobiti mitraljezima, a mi ćemo imati slobodan izlaz za Skadar i na more!”)) . Po restauraciji Zoguovog režima, albanskom politikom i privredom sve je više dominirala fašistička Italija, što je uobličilo i neposredni kontekst dva tesno povezana procesa krajem tridesetih i početkom četrdesetih: formiranja Komunističke partije Albanije i saradnje sa jugoslovenskim komunistima.
U prilog važnosti “albanskog pitanja” za sudbinu Balkanskog poluostrva, ne samo u smislu ubrzanja raspada socijalističke Jugoslavije (o čemu je već bilo reči u okviru ovoga dosijea), govore i pokušaji tešnjeg ekonomskog povezivanja Srbije, Makedonije i Albanije – doduše na osnovici slobodne trgovine i kretanja kapitala, robâ i ljudi – prvo u obliku “mini Šengena”, a od nedavno i pod firmom “Otvorenog Balkana”. Kao i u slučaju ekonomske integracije Jugoslavije i Albanije posle 1945, a zapravo i bilo koje dve državne tvorevine, i ovde se postavlja isto pitanje: da li je u pitanju win-win scenario ili još jedan pokušaj nečije hegemonizacije? Razlika je samo u tome što je Albanija u posleratnom periodu zamalo postala sedma jugoslovenska republika. Kako je došlo do toga?
Do 1937. godine u Albaniji nije postojao organizovani komunistički pokret. Rečima Vladimira Dedijera, koji je 1949. objavio studiju “Jugoslovensko-albanski odnosi (1939-1948)”, “vladao je uski duh sektaštva, oportunizma i lokalizma”. U skladu sa uputstvima Kominterne da se u Albaniji raspuste dotadašnje komunističke grupe – ukupno ih je bilo osam – i da se formira prava partijska organizacija, sredinom 1939. godine CK KPJ zadužio je Miladina Popovića, sekretara Oblasnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju, da stupi u kontakt s albanskim grupama i pomogne im u formiranju partije, s obzirom na njegov rad na razvijanju bratstva i jedinstva između svih naroda na Kosovu. Popović neće stići u Albaniju sve do sredine 1941, kada će za njim krenuti još jedan član OK, Dušan Mugoša. Popović i Mugoša će sve do 1944. biti ključne ličnosti u formiranju Komunističke partije Albanije i razvoju tamošnjeg narodnooslobodilačkog pokreta. Tako je Konferencija za oformljavanje KP Albanije, 8. novembra 1941. godine, kao jedan od osnovnih principa buduće partije uvrstila i zadatak “da razvijamo ljubav i borbenu saradnju sa svim narodima, a pogotovu s narodima: srpskim, grčkim, crnogorskim i makedonskim”. Njih dvojica će takođe proći sito i rešeto sa albanskim komunistima tokom rata. Jednu takvu epizodu prenosi nam lično Enver Hodža u jednom članku iz 1947. godine – dakle, pre informbiroovske krize: “Godine 1942. u Tirani, gde je vladao najbesomučniji fašistički teror, našli smo se opkoljeni od milicije i fašističkih karabinijera. Bila je noć. Bili smo sami Miladin Popović i ja u jednoj radničkoj kući… Naša smrt je bila sigurna. S bombama u rukama, svakog momenta očekivali smo napad. Zagrlili smo se. Još mi u ušima zvone reči mog druga Miladina: ’Druže Envere, borili smo se i umrećemo boreći se za jednu veliku stvar, za slobodu Albanije. Srećan sam što ću dati život za albanski narod, koji volim kao i svoj narod. Neka naša krv posluži besmrtnom prijateljstvu naših naroda!’Nijednog momenta u svome životu nisam se osetio jačim nego tada, kad sam video da je tu sa mnom jedan brat, jedan jugoslovenski drug gotov da umre s toliko herojstva za moj narod…”2
U tom periodu, intenzivirani su kontakti jugoslovenskih i albanskih komunista mimo delatnosti vodećih kadrova. Dedijer navodi da su se oni sretali u zatvorima i logorima, te da su Jugosloveni prenosili partizanske pesme iz svoje domovine koje su odmah prevođene i dalje širene po Albaniji (jedna albanska pesma o Miladinu Popoviću može se naći ovde). Stvarani su zajednički kolektivi i ojačavane su međusobne veze. Tokom rata, po svim dostupnim izvorima, rukovodstvo KPJ, a naročito Tito, odbijalo je da otvara nacionalno pitanje, pre svega pitanje Kosova, jer je smatralo da bi to bilo preuranjeno, te da bi razjedinilo napore u borbi protiv okupacije. Složenosti ovog pitanja doprinosi to što je, s jedne strane, veliki broj Albanaca na Kosovu okupaciju dočekao kao oslobođenje od monarhističkog jarma, pa je shodno tome njihovo učešće u NOB bilo slabije nego u Albaniji. Da bi se pridobile “albanske mase”, Popović predlaže da se borba albanskog naroda na Kosovu stavi pod komandu Glavnog štaba Albanije, te da se Metohija i organizaciono priključi Albaniji posle rata. Takvih očekivanja bilo je i u rukovodstvu KPA, a Narodnooslobodilački odbor Kosova u januaru 1944. na Bujanskoj konferenciji donosi odluku da se Kosovo priključi Albaniji. S druge strane, u rukovodstvu KPJ javlja se opravdana bojazan od reakcije srpskog naroda na takve odluke. Kao jedini format u kome ovo pitanje može da se reši ispostavlja se – balkanska federacija ili neka zajednička jugoslovensko-albanska državna tvorevina.
U pismu Tempu od 9. novembra 1943. Tito je stoga jasan i jezgrovit: “Federacija balkanskih naroda postavlja se sada za nas kao agitaciona parola. Nepravilno je sada postavljati i u Metohiji priključenje Albaniji, jer to znači jašiti na repu albanske reakcije i slabiti front svih snaga Metohije u borbi protiv Hitlera kao glavnog neprijatelja na Balkanu.” Odgovor CK KPJ na odluku NOO Kosova, koji potpisuje Milovan Đilas, još je jasniji: “Danas se, drugovi, radi ne o tome da se razgraniči Albanija i Jugoslavija – obe okupirane od Nemaca – nego da se obe, oružanom borbom, oslobode od njih. Zato svako postavljanje pitanja razgraničenja, u stvari pomaže Nemcima da podstiču jedan narod protiv drugog.” Borba protiv nacionalističkih zastranjenja vođena je do samog kraja rata, pa i posle. Delegati KPJ u KPA neprestano su vršili korekcije ideološkog kursa. Tito je insistirao da se albanski partizani priključe operacijama na teritoriji Srbije i Crne Gore (uglavnom oko Prijepolja), kako bi se afirmisalo “oružano bratstvo” dva naroda, a takođe su bili uključeni u borbe protiv Skenderbeg divizije koja je vršila zločine nad nealbanskim stanovništvom. Nakon što je završio zadatak u Albaniji, Miladin Popović se vratio na Kosovo da radi na približavanju Srba i Albanaca i većem uključivanju potonjih u organe nove vlasti. Život je izgubio u martu 1945. u Prištini, kada je na njega izvršen atentat od strane dvojice pripadnika kvislinške organizacije Bali Kombetar (Nacionalni front).
Raskid odnosa
Pa ipak, rad na približavanju nove Albanije i Jugoslavije nastavljen je. Krajem februara 1945. Jugoslavija i Albanija su potpisale Ugovor o uzajamnoj pomoći, a 28. aprila iste godine jugoslovenska vlada priznala je vladu Albanije. U tom periodu granica između Jugoslavije i Albanije skoro da nije postojala. Strana štampa brujala je na sve strane kako će “Tito dominirati Balkanom”, da je “Jugoslavija progutala Albaniju”, te da je novi ugovor pretnja Ujedinjenim nacijama. Jugoslavija se krajem 1945. založila za prijem Albanije u OUN, ali i za njeno pravo na ratne reparacije. S obzirom da je Albaniji odobrena minimalna kvota, Jugoslavija je ponudila da se u njenu korist odrekne svog dela. Zahvaljujući jugoslovenskoj inicijativi Albanija je dobila pravo na ratne reparacije, a FNRJ je preuzela na sebe sve tehničke i transportne poslove otpreme reparacija iz Nemačke u Albaniju. Inače je Jugoslavija u 16 zemalja sveta zastupala Albaniju, tamo gde ova nije imala svoja diplomatska predstavništva.
Saradnja je još više uznapredovala 1946. godine, tokom i nakon Hodžine posete Beogradu, kada je zaključeno oko dvadesetak ugovora i sporazuma o ekonomskoj saradnji, a ubrzo je zaključena i carinska unija, uz valutno izjednačavanje između dinara i leka, kao i odbrambeni sporazum. U prve tri posleratne godine, kada je putnički automobil iznosio otprilike oko 20 hiljada tadašnjih dinara, ukupna jugoslovenska pomoć Albaniji iznosila je oko 700 miliona dinara. Jugoslovenski stručnjaci poslati su u Albaniju da pomažu izgradnju, a formirana su i mešovita privredna društva u ključnim industrijskim sektorima. Podjednako važna bila je i odluka o usklađivanju petogodišnjih privrednih planova obe zemlje. Na kulturnom planu, u Jugoslaviji su otvorene škole na albanskom jeziku, dok su u Albaniji umesto italijanskog u srednje škole uvedeni srpskohrvatski i ruski kao obavezni jezici. Albanski đaci su pohađali srednje stručne škole (Čačak, Beograd, Niš i Bor), a upisivali su i univerzitete u Zagrebu i Ljubljani. To je ujedno bio i vrhunac jugoslovensko-albanskih odnosa, kada se moglo reći da je Albanija bila na korak od postajanja sedmom jugoslovenskom republikom.
Definitivni raskid jugoslovensko-albanskog saveza nastupio je kada je Peti kongres KPJ odbacio rezoluciju Informbiroa 1948. godine, odnosno kada se Albanija svrstala u blok “narodnih demokratija” koje su isključile Jugoslaviju iz socijalističkog tabora. Dan nakon rezolucije IB-a raskinuti su svi ugovori, a u KPA je ubrzo likvidirana “projugoslovenska frakcija” pod vođstvom Koči Džodžea. Međutim, trzavice su postojale i pre toga, a u njima je ključnu ulogu imao Staljinov Sovjetski savez. Na osnovu raspoložive građe, teško je utvrditi jasnu liniju SSSR-a po pitanju balkanske federacije: u jednom trenutku je takav projekat imao podršku, u drugom se SSSR nije želeo mešati u takva pitanja, a u trećem je bio protiv. Istina je verovatno da su i Tito i Staljin imali svoju verziju toga kako treba da izgleda balkansko “ukrupnjavanje”. Iako ta tema prevazilazi okvire ovog teksta, važno je skrenuti pažnju da je SSSR rado iskorišćavao sve nejasnoće i tenzije proizašle iz novog savezništva Jugoslavije i Albanije, najverovatnije kako bi, prvo, oslabio Titov položaj na Balkanu i, drugo, uskladio dešavanja na Balkanu sa sopstvenim spoljnopolitičkim planovima spram dojučerašnjih saveznika (npr. prekid podrške partizanima u Grčkoj). To je dobro “leglo” na opravdanu bojazan Envera Hodže da bi u jednoj takvoj federaciji – bilo balkanskoj bilo avnojevskoj – on bio samo jedan republički rukovodilac, izvesno podređen Titu kao vođi najaktivnijeg i najuspešnijeg pokreta otpora na Balkanu.
Istorija je tako htela da dve susedne zemlje, najtešnje povezane u borbi protiv okupacije, narednih pola veka provedu maltene kao neznanci. Premda je položaj Albanaca na Kosovu unekoliko popravljen u SFRJ, oni su i dalje ostali “strani element” koji se nije mogao uklopiti u prevashodno južnoslovensku federaciju. Iako je Koča Popović imao pravo kada je potkraj raspada SFRJ rekao da se Albanci još i nekako mogu samorazumevati kao Jugosloveni, ali nikako kao Srbi, i njemu je izmicala već poodmakla stvarnost: tekući proces konsolidacije albanske nacije čije je socijalizam bio samo jedno sredstvo. Pa ipak, za trenutak se mogao nazreti jedan drugačiji horizont: horizont u kome su Jugoslavija i Albanija, uz mogući dodatak Bugarske, mogli sačinjavati jednu državnu tvorevinu. U njoj bi se, s jedne strane, u najmanju ruku otvorio prostor da se sva današnja goruća pitanja spram ove dve države (Kosovo i Makedonija) postepeno reše, a sa druge, nedovršeni procesi nacionalnog oslobođenja mogli bi se rastočiti u jednom državnom obliku u kome ne bi bilo važno da li je Kosovo deo Srbije ili Albanije, ukoliko su obe deo iste nadnacionalne tvorevine.3 Takva formacija bila bi jača i spram vodećih svetskih sila, pa bi mogla lakše i odoleti njihovom pritisku koji je takođe igrao ključnu ulogu u raspadu zajedničke države. Verovatno je zato vršen pritisak sa obe strane Atlantika da do nje ne dođe.
Naposletku, nije stvar u tome da se o ovakvom horizontu nanovo samo fantazira u suočenju s prljavom stvarnošću trenutnih međunacionalnih odnosa. Jedinstveni period od 1939-1948, a još više 1945-1948, veliki je izvor ideja, problema i tema za neko buduće približavanje balkanskih naroda, a naročito izazova u zbližavanju društava na različitim nivoima razvoja, različitim odnosima prema svetskim zbivanjima i različitim, neretko i sukobljenim istorijskim putanjama. I on je, još više od toga, opomena da nema predaje istorijskom defetizmu: da, tačno je da ljudi ne biraju okolnosti u kojima stvaraju istoriju, ali istoriju ipak stvaraju – ljudi, a ne okolnosti.
- O sebi je rekao sledeće, kako je zapisao Petar Požar u svojoj studiji o Jugoslovenima koji su pali u staljinističkim čistkama: “Moja porodica je proletarijat cijeloga svijeta, nemam ni kašike ni mačke. Moja nacionalnost je čovječanstvo. Govorim francuski, engleski, nemački, italijanski, bugarski. Po profesiji predavač, agitator, dr medicine, lekar-veterine, dobio obrazovanje u Rusiji. U vojnoj službi osam godina, učestvovao u mnogim bitkama. U Ruskoj komunističkoj partiji od samog početka. Ranije aktivnost u Rusiji, na Balkanu, u Evropi, Aziji i Americi. Podvrgavan represalijama mnogo puta u toku proteklih 25 godina. U Crvenoj armiji bio i učestvovao na raznim frontovima: Istočnom, Jugoistočnom, Južnom, Severnom, Zapadnom, Jugozapadnom…” [↩]
- Zanimljivo je da je Hodža, čak i znatno posle 1948. (npr. u knjizi “Titoisti” iz 1982. godine), ostao pri pozitivnim, pa čak i sentimentalnim ocenama rada i zasluga Miladina Popovića, dok je na račun drugih jugoslovenskih drugova iznosio brojne kritike i primedbe. [↩]
- Naravno, ukoliko bi Srbija i Albanija u takvoj zajednici bile republike, kao što je i bio slučaj sa jugoslovenskim republikama, itekako bi bilo važno kojoj od republika pripada jedna takva pokrajina – ali možda bi potencijalna razornost tog spora diktirala drugačiju organizaciju nadnacionalne države koja ne bi dozvolila i promovisala “federiranje federacije”. [↩]