Nakon godina gotovo bezrezervne podrške vladajuća se stranka u Srbiji susrela s packama iz Bruxellesa. Premda u kritici dominiraju unutrašnji problemi Srbije, čini se da osnovni motiv proizlazi iz sve intenzivnije suradnje srpskih vlasti s Kinom. No, to ne znači da će EU tek tako odustati od Vučića.
Nedavno objavljeni izveštaj Odbora za spoljne poslove Evropskog parlamenta uzburkao je strasti na političkoj sceni Srbije. Posle dugih osam godina, upućena je prva ozbiljnija kritika Srpskoj naprednoj stranci iz Evropske unije. Do pre samo pet godina Srbija je za evropske zvaničnike bila “stub stabilnosti” u regionu, dok je krajem 2018. Vlada Srbije dobila pohvale da je lider u regionu kada su u pitanju ekonomske reforme i da je otvorena za dijalog sa predstavnicima civilnog sektora i novinarskih udruženja. Sada se ista vladajuća garnitura suočava sa kritikama po pitanju stanja demokratije, položaja pravosuđa, borbe protiv kriminala i korupcije, te slobode izražavanja i političkog pluralizma.
Kako je došlo do toga da se velikim reformatorima i garantima stabilnosti u regionu sada upućuju ozbiljne i direktne kritike? Da li su poslanici Evropskog parlamenta konačno shvatili šta se događa u Srbiji ili je SNS samo prekoračio granicu dozvoljenog? Pored nekoliko masovnih protesta građana u prethodnih par godina i bojkota poslednjih parlamentarnih izbora od strane opozicionih partija, deluje da je važnu ulogu odigralo postepeno opadanje uticaja EU u regionu i pojava ozbiljnog suparnika sa kojim je vladajuća partija spremna da sarađuje.
Borba oko sadržaja izveštaja
Nacrt izveštaja koji je prvobitno objavljen je krajem 2020. pretrpeo je značajne izmene. Izvestilac Vladimir Bilčik iz poslaničke grupe Evropske narodne partije (EPP), u kojoj Srpska napredna stranka ima status pridružene članice, je kao i prethodnik na toj funkciji David McAllister, bio je prilično blagonaklon prema aktuelnom režimu. U prvoj je tački nacrta pozdravljeno to što je članstvo EU prioritet i novoizabrane vlade, dok je u drugoj stajalo da je nakon junskih izbora stvoren pogodan trenutak za napredak ka evropskoj perspektivi. Kao da parlament Srbije nije ostao bez opozicionih partija, da opoziciono političko organizovanje u velikoj meri nije sabotirano od strane države, a da veza države i kriminalnih grupa nije očigledna.
Na nacrt izveštaja od devet strana podneseno je četiristo amandmana u Evropskom parlamentu, za šta su dobrim delom zaslužne veze organizacija civilnog društva i opozicionih partija pre svega sa Zelenima, Partijom evropskih socijalista (PES) i liberalima iz grupe Obnovimo Evropu (RE). Dobar deo amandmana je usvojen i konačna verzija je u većoj meri odgovarala stvarnom stanju. Izbori za Evropski parlament 2019. promenili su odnos snaga u odnosu na prethodni saziv, pa je i glas Zelenih i liberala nešto važniji nego ranije. No, u tekstu se našao i niz tačaka iz kojih se može naslutiti da eroparlamentarce ne brine isključivo unutrašnja situacija, već da je kritika dobrim delom proizvod promene spoljnopolitičkog kursa Srbije.
Krenimo redom. Važno mesto u izveštaju zauzelo je imenovanje spornih slučajeva i zahtev za dostavljanjem uverljivih rezultata istrage po pitanju Krušika, Jovanjice, Telekoma Srbija i rušenja u Savamali. Za ove slučajeve se sumnja da su primer neposredne veze između kriminalnih struktura i delova države, čemu svedoči i dovođenje u vezu niza imena iz vladajuće partije i kriminalnih krugova, za koje se sumnja da su umešani u ove afere. Iako se, na primer, rušenje u Savamali desilo u aprilu 2016. evropski zvaničnici su tek nedavno u nekom svom dokumentu ukazali na ovaj problem. Takođe, istaknuto je da su na junskim izborima primećeni dominacija vladajuće partije u medijima i pritisci na birače, da je zamagljena granica između državnih zvaničnika i partijske kampanje i da su vođene državno sponzorisane kampanje širenja dezinformacija. Kritikovano je i smanjenje cenzusa neposredno pre izbora kao i nepostajanje partijskog pluralizma, a navedena je potreba da se poboljša izborni proces. Ukratko, sve ono što je svima u Srbiji godinama bilo poznato, sada je navedeno i u izveštaju Evropskog parlamenta.
Naravno, kao i u svim sličnim izveštajima, potcrtano je da je “normalizacija odnosa između Srbije i Kosova prioritet i preduslov za ulazak u EU obe države”, odnosno da je to ključno za stabilnost i prosperitet regiona. U izveštaju je pozdravljeno potpisivanje čuvenog sporazuma u Vašingtonu o ekonomskoj normalizaciji, ali je izraženo žaljenje zato što jedna od odredbi predviđa da Kosovo privremeno neće aplicirati za članstvo u međunarodnim organizacijama.
Posebno mesto zauzelo je pitanje kako se EU prikazuje u domaćim medijima. U pet tačaka je detaljno navedeno šta se sve zamera Srbiji vezano za predstavljanje EU u javnosti – da se ne prikazuju koristi od pristupanja EU na pravi način i da se ne ističe dovoljno “istorijsko prijateljstvo naroda Evrope i srpskog naroda”. Srbija se poziva da pojača napore u promociji koristi od partnerstva Srbije i EU, uključujući promociju projekata i reformi koji se finansiraju iz evropskih fondova, a posebno je istaknuta “disproporcionalna vidljivost koju Srbija daje trećim državama”. Tako je svoje mesto u izveštaju dobila i Kina. Evroparlamentarci su izrazili zabrinutost zbog povećenog kineskog uticaja ne samo u Srbiji, već i širom Zapadnog Balkana, a posebno su apostrofirani nedostatak procene uticaja kineskih investicija po društvo i životnu sredinu.
U korist izveštaja glasali su poslanici EPP-a, PES-a, RE-a, Zelenih i Evropskih konzervativaca i reformista. Protiv je glasalo nekoliko poslanika iz redova ekstremno desnih partija, dok je svo četvoro poslanika iz grupe Levice u ovom odboru bilo uzdržano.
Očekivano, iz vlasti su prilično burno regovali na izveštaj. Predsednika Vučića je posebno pogodilo spominjanje Jovanjice rekavši da je ovaj slučaj rešen. Evropskim zvaničnicima poručio je da ne mogu “lažima da ostvaruju politički profit pa makar bili iz Evropskog parlamenta”. Ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin je, u sličnom tonu, optužio Evropljane za licemerje i pritisak na pravosuđe.
COVID-19 i “treće zemlje”
Ipak, ako se vratimo na početno pitanje, deluje da fokusiranje isključivo na brigu EU za unutrašnja pitanja u Srbiji ne daje celovit odgovor i da se ovoliko kritički ton ipak može dovesti i u vezu sa dešavanjima tokom 2020. i upravljanja korona krizom. Ukratko: ništa ne inspiriše u politici kao postojanje političkog protivnika, posebno ako uspeva da nametne svoje interese i proširi sopstveni uticaj. Politički protivnik EU u vidu Kine je iskorisitio pandemiju da ojača svoj uticaj na Zapadnom Balkanu, posebno nakon što je postalo jasno da će Covax program doživeti debakl.
Vakcine su trenutno najvrednije dobro i nema tih donacija i projekata koji mogu da opravdaju cifru od nula vakcina koliko je Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji, Kosovu, Srbiji i Albaniji do sada raspodeljeno preko Covax-a. Ovakvo ponašanje prema ne-članicama ne čudi ako imamo vidu koliko su nesolidarne bile najmoćnije države prema perifernim državama unutar same EU.
Sa druge strane, nesumnjivo je da je kineski uticaj u regionu značajno porastao i pre izbijanja pandemije. Mediji bliski vlastima pisali su o “kineskom čudu” i investicijama koje bi navodno mogle da dostignu cifru od deset milijardi dolara, gde se posebno izdvajaju infrastrukturna ulaganja. Isto tako, očigledno je da investicije koje dolaze iz Kine nanose veliku ekološku štetu. Otkako je kompanija Zijin kupila Rudarsko-topioničarski basen Bor, u tom gradu na istoku Srbije postoje ozbiljni problemi sa zagađenjem vazduha, a ništa bolja situacija nije ni u susednom Majdanpeku. Slično važi i za smederevsku železaru, gde je kompanija Hesteel iz Kine kupila nekadašnjeg industrijskog giganta, koji sada predstavlja ozbiljan ekološki problem u tom gradu. O potencijalnoj ekološkoj šteti koju će fabrika guma Linglong, koja je ujedno i glavni sponzor fudblaske lige Srbije, je već pisano i samo je još jedan od primera da Kina izmešta prljave proizvodne pogone van svojih granica. Valja naglasiti da firme iz Kine kada dolaze u Srbiju najčešće angažuju sopstvenu radnu snagu i radove, takođe, izvode uglavnom firme iz Kine, pa je upitna korist od takvih investicija po domaću ekonomiju.
Zato nije teško zaključiti da je milion i po vakcina iz Kine, koliko je do sada stiglo u Srbiju, dobrim delom plaćeno žmurenjem na kršenje ekoloških standarda. Ipak, ostaje činjenica da su Kinezi imali najjačeg aduta tokom pandemije – vakcinu spremnu da prodaju i drugim zemljama, što se teško može reći za države Evropske unije.
Predsednik Srbije je iskoristio trenutak da poveća svoj uticaj u regionu donirajući vakcine Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Bosni i Hercegovini, koje su se najvećim delom oslonile na Covax. Uz kritiku evropske solidarnosti, nije izostala ni zahvalnost “bratu Siju” na donacijama tokom početne faze pandemije. Izjave ljubavi iz Srbije prenosile su i kineske televizije, na šta su građani Kine odgovorili snimanjem video poruka podrške. Otuda ne treba da čudi “zabrinutost” evropskih zvaničnika za stanje u Srbiji, ali ostaje otvoreno koliko dugo će Vučić biti “loš momak na Balkanu”. Možda već kada se ponovo bude poteglo pitanje pregovora sa Prištinom dođe do promene.
Dobri i loši momci
Deo izveštaja posvećen je normalizaciji odnosa sa Kosovom i ponovo je naznačeno da je to jedan od preduslova za ulazak Srbije u EU. No, ulazak u EU nije toliko blizu i reči Branka Milanovića da je “iluzija da će Srbiju primiti EU” zvuče više nego uverljivo. Evropskoj uniji je od proširivanja važniji nastavak pregovora Beograda i Prištine. U izveštaju je primećeno da je potpisan sporazum u Vašingtonu, pozdravljen je obnovljeni angažman Sjedinjenih Država u regionu i podvučeno da je neophodno jačanje partnerstva SAD i EU na Zapadnom Balkanu. Kako je navedeno “transatlantska saradnja je važan faktor za stabilnost u regionu”. Iako zvaničnici evropskih zemalja nisu bili oduševljeni kada je u martu prošle na direktnu intervenciju SAD oborena vlada Albina Kurtija, kako bi se početkom septembra potpisao sporazum u Vašingtonu, deluje da bi reakcija bila mnogo burnija da je neka “treća strana” izvela ovakvu akciju.
Slučaj rušenja Kurtijeve vlade važan je ne samo radi ilustracije koliko je stanje demokratije trenutno važno u igrama velikih sila u regionu, već i pokazuje da podrška transatlantskih partnera često nije vezana za demokratske ideale.
Kurtiju se može štošta prebaciti, uključujući ponekad i preteranu dozu nacionalizma, ali mu se sigurno mora odati priznanje za političku hrabrost. Partije koje su učestvovale u rušenju vlade tokom pandemije, na februarskim izborima su kažnjene i Samoopredeljenje je osvojilo skoro polovinu poslaničkih mandata u kosovskoj skupštini. Pri tom su iz ovog pokreta jasno stavili do znanja tokom kampanje da im pregovori oko statusa nisu prioritet i da postoje važniji problemi od od rešavanja statusnog pitanja koje nije ni na vidiku.
U jednom intervjuu Kurti je izjavio da su prioritetna pitanja zapošljavanja, pravde i pandemije korona virusa, a da je odnos sa Srbijom tek na četvrtom mestu. Zbog toga je Samoopredeljenje bilo poslednja opcija koju su iz EU i SAD želele da vide na čelu Kosova. Kurti važi za “lošeg momka” koji ne želi da pregovara iako ima neosporan demokratski legitimitet. Sigurno veći od onih “saradljivijih” po pitanju pregovora i na Kosovu i u Srbiji.
Utoliko postoji mogućnost da Srbija ubrzo ponovo postane faktor stabilnosti. Uostalom, ne bi bilo prvi put, a posebno ne na Balkanu, da autokrate preko noći postaju “reformatori” i obratno.