Premijerka Ana Brnabić je prošlog tjedna najpreciznije definirala političku dinamiku u Srbiji: “Ako ste uvek u kampanji, onda nikad niste u kampanji.” Irena Pejić nam donosi kontekst i pregled aktera i pretendenata na poslanička mjesta u ovoj epidemijskoj epizodi kampanje.
Dok se najavljuje proglašenje kraja epidemije koronavirusa (ili njenog prvog talasa), koji neobično brzo dolazi nakon višednevnih zatvaranja celokupnog stanovništva u karantin, predizborne kampanje vlasti i opozicije se “vraćaju” na dnevni red za izbore koji će biti održani 21. juna.
Ovogodišnju izbornu kampanju u Srbiji za lokalne, pokrajinske i parlamentarne izbore je zvanično prekinula i odložila epidemija koronavirusa i posledično uvedeno vanredno stanje. Zvanično odlaganje predizborne kampanje u praksi je po svemu sudeći važilo samo za nesnađenu opoziciju van institucionalnih i infrastrukturnih mogućnosti koje je sa druge strane vlast vešto i agresivno koristila u toku celokupnog trajanja vanrednog stanja.
Epidemija je, pored toga što je sve izbacila iz svih poimanja normalnosti, doprinela situaciji koja je dovela do masovnog otpuštanja i do još uvek nepoznatih razmera ekonomskih posledica po stanovništvo, ona je promenila i taman zagrejanu predizbornu atmosferu u Srbiji. No, izborna dramaturgija je ponovo na svom vrhuncu. Imamo sve: mediji su upregnuti, obilaze se gradovi i varoši, otvaraju se gradilišta, rekonstruišu bolnice, imali smo sukobe ispred Skupštine, štrajkove glađu, pokajanja. Liste potpisa za podršku opoziciji koja ipak izlazi na izbore doduše malo kasne, ali su oni najspremniji su već dobili verifikaciju od Republičke izborne komisije pa tako imamo (za sada) potvrđenih dvanaest izbornih lista za poslanike Narodne skupštine.
Opozicioni politički pubertet
Pre nego što nas je epidemija brzinski ošamarila realnošću neodrživosti sistema u kom živimo, pitali smo se da li će političke stranke i udruženja okupljenja oko opozicionog bloka Saveza za Srbiju uspeti da ujedinjeno bojkotuju izbore ili ne.
Neće. Iako je opozicija mesecima pričala o neophodnosti ujedinjenog bojkota kao načina da se na vlast izvrši pritisak kako bi izborni uslovi bili fer, malo po malo, a u periodu nakon vanrednog stanja sve brže i jasnije se iz opozicije izlazilo u javnost sa dilemama a onda i odlukama za izlazak na izbore. Po svemu sudeći jalova ideja bojkota izbora, koju je nametnuo Savez za Srbiju kroz famozni Sporazum sa narodom u kome naroda nema a ideja još manje, u toku vanrednog stanja i nakon njega je postala svojevrsna politička šiba, pa se ionako bezidejna i neorganizovana opozicija sada međusobno optužuje za plaćeništvo, a zapravo uživo raspada na prilično neozbiljan način.
I dok ideja bojkota gubi svoju inicijalnu podršku dela javnosti, koja je kakva-takva ipak postojala, jedan deo Saveza za Srbiju sada zastupa ideju “aktivnog bojkota”, druga izlazi na izbore, a treća se guši u sopstvenim procesima raspada koji istina, traju duže od ove predizborne kampanje.
Raspršivanje ideje bojkota kao bezidejne, neučinkovite i promašene političke taktike prate i posledični sukobi unutar opozicije na izdajnike i iskrene, i to na neverovatnim nivoima prostačkog seksizma i dečijih provokacija poput onih gde Vuk Jeremić, lider Narodne stranke, poručuje dojučerašnjim saborcima “ko izda – …”.
Drugi pravoverni opozicionari i ljuti zagovornici bojkota, poput lidera Dveri Boška Obradovića, koji još od protesta 1 od 5 miliona pokušava da se nametne kao opozicioni lider i budući vođa nacije po svaku cenu, pre nego što je potpuno nepromišljeno seo na skupštinske stepenice i zaštrajkovao glađu, prošao je kroz svojevrsni politički ringišpil. Najpre je organizovao sačekuše poslanicima ispred Skupštine i na tacni vlasti pružio novi status žrtveništva, a onda je započeo svojevrsnu epopeju samopročišćenja, valjda političkog. Štrajk glađu je trajao svega jedanaest dana, zahtevi su bili opšta mesta o nezavisnom radu tužilaštva i sudova i slobodi medija, ali i nerealni poput onog o očuvanju Kosova u sastavu Srbije. Kako na zahteve niko nije reagovao, Obradović je štrajk prekinuo jer je samoproklamovano “ispunio svoj cilj i ukazao na nedemokratsko stanje u Srbiji”. Vrlo brzo je Obradović štrajk zamenio terminom “strogi post” a nepromišjenost istog “prilikom za samopreispitivanje i pokajanje”.
Tako sada Obradović poziva na hrišćansko pomirenje i pružanje ljudskih i demokratskih ruku kako bi se očuvale demokratske vrednosti koje sam u desničarskim politikama koje zastupa njegova stranka u ogromnoj meri negira. Sve u svemu, ideja o nefer izbornim uslovima pada u vodu jer su u njoj do guše brojne političke stranke, udruženja građana i zajedničke liste koje jurcaju da skupe potpise, a zahtev dela opozicije da se izbori odlože do jeseni, što možda i bi uticalo da dođe do promene političke situacije, zapravo je doslovno pozivanje na kršenje Ustava koji tvrde da žele da zaštite.
Predizborna kampanja bez kraja
Sa one druge, mračnije i jače strane, kampanja kao da nije ni prestajala. Crta je još početkom aprila, u sred vanrednog stanja, pozvala političare, a naročito predsednika Republike Aleksandra Vučića i ostale državne funkcionere da se tokom vanrednog stanja uzdrže od postupaka koje su po mnogo čemu ostavljale utisak kao da su i dalje u predizbornoj kampanji, te da se situacija u društvu ne koristi za ubiranje političke koristi. Ta politička korist se, između ostalog, ogleda i u brzoj metamorfozi Vučića od mučenika s početka epidemije do spasitelja nacije koji nabavlja respiratore, maske i rukavice ispod tezge, trči na sve strane da tu istu medicinsku opremu distribuira po bolnicama širom države gde ujedno stigne da lekarima objasni i kako se ona koristi.
Ovih dana, otkako je predizborna kampanja “ponovo” u toku, premijerka Ana Brnabić, deo ministara/ki i predsednik Aleksandar Vučić imaju pune ruke posla: posećuju se firme, bolnice, sudovi, skoro pa svaki dan pola Vlade postavlja po neki kamen temeljac, otvaraju se gradilišta, najavljuju se planovi izgradnje pruga i puteva, potpisuju se ugovori i memorandumi o izgradnji i ulaganju, razgovara sa građanima i radnicima.
Ipak, javnost i civilno društvo najviše državne predstavnike i predstavnice optužuje za vođenje funkcionerske kampanje, koja je uzgred zakonski nedefinisana, a iz Agencije za borbu protiv korupcije koja je nadležna za pitanje zloupotreba javnih funkcija tvrde da nisu primetili kršenje zakona, ali i da je teško utvrditi prekršaj funkcionera.
Navode da je u funkcionerskoj kampanji, za šta je dobila i prijavu od Agencije za borbu protiv korupcije, predsednica Vlade Ana Brnabić negira činjenicom da u kampanji učestvuje vikendom i da je finansira svojim novcem, odnosno da ne zloupotrebljava javne resurse zarad političke samopromocije. Međutim, Brnabić je dodala i ključni temelj politike vodeće stranke u Srbiji: “Ako ste uvek u kampanji, onda nikad niste u kampanji.”
I nije nas slagala, vladanje stalnim predizbornim kampanjama manir je SNS-a otkako su i došli na vlast. Već je postalo nepisano pravilo da se na svake dve godine održavaju po neki (da li redovni, da li vanredni) izbori koje prati specifična scenografija puna međustranačkog prepucavanja, afera, oštre retorike i ad hominem-a uz stalno podizanje tenzije u do krajnjih granica instrumentalizovanim medijima, i održavanju utiska konstantnog vanrednog stanja. Ponajmanje se državnici bave rešavanjem realnih političkih i društvenih problema s kojima se opljačkano i obespravljeno stanovništvo svakodnevno suočava.
Desni stubovi buduće vlasti
Održavanje izbora neće poremetiti neizlazak onih koji su u aktivnom bojkotu. Skoro da više iko veruje da se ovogodišnji izbori bojkotuju (kao da je u nekom momentu iko u to i verovao), a vlast svakako računa na ulazak u lokalne i republički parlament svih onih političkih opcija koje je sama odnegovala i za koje je cenzus spustila na 3%.
Te opcije, bilo da su došle sa pozicija ekstremne desnice koju zauzima Miša Vacić sa svojom Srpskom desnicom ili Levijatana, bilo sa proevropske građanske opcije okupljene oko grupe Srbija 21, koju čine bivši poslanici i poslanice Demokratske stranke i LDPa čiji se kredibilitet uveliko dovodi u pitanje a koji izlaze na listi UDS, SNS se nažalost ponovo pokazuje kao najozbiljnija opcija.
Istina, to postižu načinom vladanja, zloupotrebom infrastrukture i stalnim manipulacijama, a ne realnom političkom ozbiljnošću i dobrim (po građane) političkim programom, no to je u ovom momentu nejedanko raspoređenih snaga manje važna stvar.
Politička ekonomija izbornog procesa
Pitanje izlaska ili neizlaska na izbore je, naravno, i ekonomsko pitanje koje se tiče opstanka političkih partija. Da bi se finansirale iz javnih izvora, odnosno iz republičkog budžeta, stranke moraju imati predstavnike/ce koji su izabrani na izborima. Otuda ne čudi kolebanje nekih stranaka i/ili njihovih poslanika i poslanica da li je bojkot najbolje moguće rešenje, jer će neke od njih sasvim izvesno nakon ovih izbora ostati u političkoj prošlosti jer će im najveći izvori finansiranja biti zakonski oduzeti. Tako se stvaraju hibridne liste koje sačinjavaju bivši kadrovi političkih stranaka koje su do juče vodile državu.
Sa druge strane, one stranke koje će sastavljati buduću Vladu i koje će shodno time svoj rad u velikoj meri i dalje finansirati od javnih para, trenutno imaju dodatnu priliku da koriste javna sredstva za kampanju – džabe. Kako se već nalaze na javnim funkcijama i pozicijama donosioca odluka, pa imaju svu moć ovog sveta da na lokalu ali i generalno biraju koju će zgradu da rekonstruišu, koju fasadu da srede, koju infrastrukturnu mrežu da poprave, simptomatično na najvidljivijim mestima (prostorno i simbolički – tako se na lokalu npr popravljaju centralni trgovi, a simbolički rekonstruišu bolnice jer su zbog koronavirusa sada najvidljiviji sektor). Tako nam je država u ovoj predizbornoj kampanji prepuna skela i potplaćenih radnika koji rade na crno, a javne radove koje vladajuća stranka svojata kao nekakav nadljudski trud i podvodi pod svoju predizbornu kampanju, plaćaju upravo stanovnici/e Srbije. Oni grade a mi navijamo, ko će brže, bolje i naprednije da nas opljačka dok nas ne stigne recesija, a posle zna se- vanredni izbori.