Strani investitori koji su proteklih godina dobili izdašne subvencije srpske države u pandemijskom su periodu bili “imuni” na restriktivne mjere suzbijanja pandemije, uključujući i policijske satove. Dobijali su pomoć iako su otpuštali radnike, a one koje su zadržali tjerali su na rad u krajnje riskantnim uvjetima.
Dok se mnoge zemlje širom sveta još uvek oporavljaju od posledica globalne finansijske krize izazvane finansijskim spekulacijama na američkom tržištu nekretnina pre desetak godina, svet je pogodila nova globalna recesija koja će po mnogim procenama daleko nadmašiti negativne efekte prošle krize. Na našu nesreću, ovoga puta, na naplatu su došli strukturalni problemi privrednog sektora koji najdirektnije utiče na naš biološki opstanak – naravno govorimo o zdravstvenom sektoru. Potpuno ignorisanje mogućnosti nastanka epidemije na globalnom nivou i degradacija i razaranje zdravstvenih sistema na nacionalnim nivoima doveli su do stvaranja posledica nesagledivih razmera.
Dugoročne ekonomske posledice ove krize biće velike, pogotovo za one zemlje koje se nalaze na poluperiferiji kapitalističkog sistema, u čiji evropski ogranak spada i Srbija. Osnovna zakonitost svake ekonomske krize je da ona uglavnom najviše pogađa najugroženije slojeve populacije. U koliko se Srbija nezavidnom položaju nalazi najbolje ilustruje podatak da se po stopi rizika od siromaštva, koja iznosi čak 24,3%, Srbija nalazi na samom dnu evropske lestvice.
Menadžment određenog broja stranih fabrika u Srbiji, posebno na početku pandemije, svesno je dovodio živote svojih radnika u rizik oglušavajući se o apele kriznog štaba o obustavljanju proizvodnje tamo gde ona nije apsolutno neophodna. Neki radnici danima su bili primorani da se voze u punim autobusima i rade bez odgovarajuće zaštitne opreme u fabričkim halama u smenama od više desetina ljudi. Dok su ih nadležni sa jedne strane molili da zaštite sebe i svoje porodice i ostanu kući, poslodavci su ih primoravali da rade u veoma rizičnim uslovima. Radnici u ovim društveno neodgovornim stranim fabrikama bili su prinuđeni da rade, iako im poslodavci nisu nabavili adekvatne količine zaštitnih sredstava poput maski i rukavica.
Političarima iz vladajuće stranke nije bilo teško da na svakodnevnim konferencijama za novinare primete veliki broj “neodgovornih” i “nesavesnih” građana koji šetaju gradskim parkovima i zelenim površinama “nepoštujući” njihove apele ograničavanja kontakata, dok su se sa druge strane pravili slepi na postojanje velikog broja radnika koji su na dnevnom nivou rizikovali svoje živote radeći u zatvorenim halama na pola metra jedni od drugih bez osnovne zaštitne opreme. Nažalost, za neke od ovih radnika, ovo će predstavljati tek početak njihovih novonastalih egzenstencijalnih problema.
Pare ili život
Mnogi radnici stranih firmi, koje su u ne tako dalekoj prošlosti dobijali pozamašne državne subvencije za otvaranja fabričkih pogona u Srbiji, poslati su na prinudne odmore. Ali u nekim slučajevima ni to nije moglo proći bez kršenja određenih radničkih prava. Tako je npr. u vranjskom Geoksu, kako prenose Južne vesti na početku pandemije doneta odluka da zaposlene radnice koje moraju da čuvaju decu mogu odsustvovati sa posla tri meseca, ali uz jednu malu začkoljicu – to odsustvo bi bilo neplaćeno. Podsećanja radi, italijanska firma koja se bavi proizvodnjom obuće, Geoks, dobila je državne subvencije u iznosu od 11,25 miliona evra za izgradnju pogona u Vranju 2016. godine,
Ipak, nesumnjivi pobednik u kategoriji kršenja bazičnih radnih prava je do sada već u javnosti ozloglašena korejska kompanija Jura. Korporacija Jura bavi se manuelnom proizvodnjom kablova i ona je kao projekat nekadašnjeg ministra privrede Mlađana Dinkića, otpočela svoje poslovanje u Srbiji 2010. godine, a svoje investiranje nastavila je i u vreme naprednjačke vlasti. Jura je u tom periodu izgradila 4 fabrička pogona u tri grada – Rači, Nišu i Leskovcu i za te investicije dobila subvencije u iznosu od oko 26 miliona evra, uključujući i besplatno ustupanje zemljišta u Leskovcu.
Radnici različitih pogona Jure upravo su bili prvi koji su štrajkom upozorenja od pola sata izrazili svoje nezadovoljstvo neadekvatnim uslovima rada svega nekoliko dana nakon proglašenja vanrednog stanja. Štajk je prekinut nakon što im je menadžment podelio maske i druga neophodna sredstva zaštite. Međutim, od tada situacija tek počinje da se komplikuje. Već sutradan radnici su se ponovo obratili medijima žaleći se na nedovoljne količine zaštitnih sredstava, a Jura je sa intenziviranjem pandemije krenula da redukuje proizvodnju po nekim pogonima. Ubrzo su potvrđeni i prvi slučajevi zaraženih radnika u leskovačkom pogonu, ali uprkos tome i nakon samo nedelju dana pauze, kompanija je prvo pozivala svoje radnike iz niškog pogona da se vrate na posao, a nedugo zatim i one iz leskovačkog, iako se prethodno dogovorila da će u velikoj meri redukovati rad sa gradskim kriznim štabom u istom gradu zbog prisustva virusa među radnicima.
Cela situacija kulminirala je štrajkom radnika ispred niškog i leskovačkog pogona, koji su odbili da se vrate na svoja radna mesta. Niški pogon Jure je tek 10. aprila izdao saopštenje u kojem tvrde da će “poštovati mere epidemiologa” i da “niko neće biti u obavezi da radi ako to ne želi”. Ali zato postoji nagrada za one su spremni da igraju Jurin “ruski rulet”. Novčani bonus po radnom danu prvobitno je iznosio 500 dinara, da bi se ubrzo popeo na 1.000, a za one prave zavisnike od adrenalina koji se odluče da rade 10 dana u kontinuitetu stiže premija u iznosu od 3.000 dinara. Da vas je neko bez pružanja dodatnih informacija oko konteksta, pitao da li je realnije da se ovakav scenario desio za vreme pandemije kuge u XIV. veku ili pandemije koronavirusa 2020. godine šta biste odgovorili? Jura nam je ovakvim delovanjem pokazala samo još jedan u moru primera kapitalističke besprizorne profitonosne pohlepe u svom punom sjaju.
Međutim, ni ovde se Jurini skandali ne završavaju. Naime, 23. aprila Inspekcija rada je konačno odlučila da izvrši kontrolu ovih pogona, u okviru koje je prema pisanju Južnih vesti zatekla četiri puta veći broj radnika nego što je prema epidemiološkim merama bilo dozvoljeno. Dan kasnije, inspektori su ponovo posetili istu firmu i zatekli sličan broj radnika! Prema svedočenju zaposlenih, menadžment se ovoga puta odlučio za metod skrivanja radnika po toaletima i požarnim stepenicama gde su kasnije otkriveni od strane inspektora. Pritom, u celom tom haosu, Ministarstvo rada se zvanično oglasilo kako propusta u ovim pogonima nije bilo, dok je gradonačelnik Leskovca ( koji je inače kadar SNS-a ) sam izjavio da se mere nisu poštovale u potpunosti.
Ministarstvo rada je nekoliko dana kasnije priznalo da je propusta ipak bilo, ali da su oni u nadležnosti sanitarne inspekcije, a ne Ministarstva. Zanimljivo je da je korporacija Jura pre nekoliko godina donacijom i to kako iz kompanije tvrde “bez skrivenih namera” poklonila dva putnička automobila marke Kia baš Ministarstvu rada, u okviru čije nadležnosti se naravno nalazi i Inspektorat za rad.
Ekonomske mere i masovna otpuštanja
Zvaničnici Vlade puni su samopouzdanja i reči hvale na sopstveni račun kada već mesec dana govore o programu ekonomskih mera čija je namena ublažavanje negativnih ekonomskih posledica pandemije. Ovaj set mera pun je različitih vrsta nedostataka, ali jedan od najvećih problema je svakako postojanje velikog broja ljudi koje ove mere neće obuhvatiti. Naime, u Srbiji postoji veliki broj radnika koji rade “na crno”, koji su zaposleni na “lizing” preko agencija za zapošljavanje ili koji rade na osnovu ugovora o privremeno/povremenim poslovima i na određeno. Prema poslednjoj proceni Eurostata broj privremeno zaposlenih u Srbiji (ugovori o PP poslovima i na određeno) iznosi čak 458 hiljada ljudi, dok je prema poslednjoj urađenoj Anketi o radnoj snazi koju sprovodi RZS broj neformalno zaposlenih ljudi 518 hiljada.
Treba napomenuti da nisu svi zaposleni na određeno npr. u istoj meri ugroženi, kao što ni među onima koji su zaposleni za stalno nisu svi podjednako zaštićeni. Ipak, podatak da je u Srbiji zbir radnika koji rade na neformalnim poslovima i zaposlenih na ograničen vremenski period po prirodi ugovora skoro milion ljudi govori mnogo toga o stanju na tržištu rada i stanju domaće privrede. I pored toga, Vlada i Ministarstvo finansija nisu imali dovoljno sluha za probleme ovih ljudi, pa su najranjiviji među njima ostali van institucionalnog okvira ovih paketa mera. Ekonomski program favorizuje veće i bolje stojeće firme u odnosu na sitne preduzetnike i mala preduzeća. Da bi ste se uopšte kvalifikovali za bilo koji vid ekonomske pomoći uslov je da niste otpustili više od 10% zaposlenih od početka vanrednog stanja do datuma stupanja mera na snagu.
Tako dolazimo do situacije prema kojoj bi se neki frizeri ili automehaničari koji imaju do devet zaposlenih otpuštanjem samo jednog radnika automatski diskvalifikovali iz paketa pomoći, dok bi velika firma sa nešto više od hiljadu radnika otpuštanjem sto radnika i dalje imala pravo da se prijavi za iste mere. Samo nekoliko dana nakon prezentovanja mera Vlade, nemačka kompanija u Subotici, Norma Grupa, otpustila je 100 radnika koji su imali ugovore na određeno. Da se prilikom donošenja odluke o otkazima verovatno vodilo računa o brojevima i granici od 10% govori nam podatak da je ova fabrika 2018. godina zaposlila svog jubilarnog hiljaditog zaposlenog.
Ali, daleko od toga da je ova nemačka firma usamljena na listi stranih firmi koji su masovno otpuštali radnike za vreme pandemije. Hačinson, francuska fabrika koja se bavi proizvodnjom creva za vodu i benzin, otpustila je između 80 i 300 radnika (broj zavisi od toga da li pitate radnike Hačinsona ili gradonačelnika Rume). Ova fabrika primila je državne subvencije za izgradnju prvog od dva proizvodna pogona, a imala je koristi i od izgradnje infrastrukture koju su finansirale država i lokalna samouprava u vrednosti od preko milion evra.
Fabrika kablova za automobilsku industriju, PKC iz Smedereva, u dva talasa otpustila je oko 350 radnika. U prvom talasu otkaze su dobili 150 radnika na određeno, da bi posle toga još 200 radnika na neodređeno bilo otpušteno. Dobar deo ovih radnika u PKC-u je zaposleno preko agencije Trenkvalder, što znači da se oni u zvaničnoj evidenciji ne vode kao direktni zaposleni od strane PKC-a. Zbog toga, čak i da je hipotetički otpustio 10% na ovaj način, PKC bi se i dalje mogao kvalifikovati za ekonomske mere pomoći Vlade. Inače, PKC je do sada dobio skoro 14 miliona evra kroz program subvencionisanja države.
Kao rezultat procesa likvidacije čak tri kooperantske firme koje rade za italijansku kompaniju Olimpias u Nišu, koja je inače ekskluzivni dobavljač čuvene italijanske kompanije Beneton, između 500 i 700 radnika preko noći je ostalo bez posla. Ova multionacionalna italijanska kompanija takođe spada u red onih stranih firmi koji su dobile izdašne državne subvencije. U slučaju Benetona, do 2015. godine ova kompanija dobila je 10,5 miliona evra subvencija na ime svog dolaska u Srbiju.
Trka do dna
Ovakvo katastrofalno stanje na tržištu rada u Srbiji posledica je decenijskog derogiranja i degradacije radničkih prava pre svega kroz “fleksibilizaciju” Zakona o radu, ali i dominantne ekonomske politike privlačenja stranih direktnih investicija maltene po svaku cenu. Trenutna situacija razlikuje se samo po tome što su ovi problemi sada nešto vidiljiviji nego obično kao posledica ekonomske krize koja po pravilu dugogodišnje strukturne probleme privrede gura u prvi plan.
Potpuno ignorisanje vesti o katastrofalnim radnim uslovima u Juri ili o masovnim otpuštanjima širom zemlje od strane mejnstrim medija, kao i vlasti uopšte ne čudi. Zapravo, ćutanje vlasti u kontekstu ovih problema predstavlja važan šraf u politici privlačenja stranih investicija. Na ovaj način, vlasti u Srbiji šalju poruku svim ostalim potencijalnim investitorima da dođu u Srbiju jer eto i u uslovima pandemije nisu poklekli u svojoj religioznoj servilnosti prema stranom krupnom kapitalu. Ako ni u ovim uslovima nije došlo do potpune zaštite osnovnih radničkih prava koje su garantovani već dovoljno derogiranim zakonima, šta se tek može očekivati u normalnim okolnostima?
Prethodnih nedelja imali smo prilike da vidimo urnebesne, ali istovremeno i jako tužne protestne parole u SAD-u prema kojima se mere socijalnog distanciranja izjednačavaju sa socijalizmom. Odgovarajući na pitanja novinara o protestima radnika Jure zbog neadekvatnih uslova rada i izloženosti virusu u fabrikama koje su već imale potvrđene pozitivne slučaje zaraze na koronavirus, predsednik Srbije Aleksandar Vučić podsetio je da je reč o privatnoj kompaniji i rekao je da “Oni koji misle da će socijalizam da se vrati to se neće dogoditi nikada i ja da ih lažem neću”. Ima tu neke simbolične sličnosti između pomenutih parola u SAD-u i politike predsednika Srbije. Kao što su za radikalne desničare u Americi mere socijalnog distanciranja nekakva socijalistička revolucija, tako je i sve više od minimalne zarade i svakodnevnog rada u prekarnim uslovima opasnim po život odnosno koncept nekakvih radničkih prava za vladajuću političku garnituru u Srbiji – neka vrsta socijalizma.