društvo
Srbija
tema

Stanovanje u doba karantene

Foto: AFP / Andrej Isakovic (ilustracija)

Uz stroge mjere za suzbijanje širenja korona virusa, srpska vlada donijela je paket olakšavajućih mjera koje se odnose na stanovanje. Međutim, niz onih koji tim mjerama nisu obuhvaćeni je dug: stanovnici neformalnih naselja poput Roma, migranti, podstanari, oni koji nemaju uvjete za kućno liječenje, oni koji žive pod prijetnjom nasilja u obitelji. Mreže i organizacije za međusobnu pomoć i solidarnost su na sebe preuzele ono što je država odbila napraviti kako bi spriječila kolaps tijekom karantene.

Stanovanje je tokom Covid-19 krize došlo u fokus na način bez presedana u istoriji širom sveta. U perifernoj Srbiji stanovanje je postalo ključna infrastruktura za reprodukciju militarizovanog karantina, u uslovima urušenog zdravstvenog sistema i drugih oblika civilne zaštite. Instrukcija “ostanite kod kuće” ogolila je stambene nepravde koje su nastale kao posledica restitucije, finansijalizacije stanovanja, rezidualizacije socijalnog stanovanja, društvene nebrige za one bez krova nad glavom, kao i intenziviranja rodno zasnovanog nasilja i rasizma spram Roma i migranata. Oni koji žive u kolektivnim centrima, ali i u neformalnim, nesigurnim, nebezbednim i nezdravim uslovima našli su se hiper-izloženi rizicima ne samo od zaraze već i od daljeg osiromašenja, ali i nasilja upravljača karantinom.

Dom kao sklonište

Nakon inicijalnog podsmevanja virusu od strane zvaničnika, u Srbiji je 15. marta uvedeno vanredno stanje kao odgovor na proglašenu Covid-19 pandemiju. Vlada Srbije, na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem kao glavnim upravljačem pandemijskim karantinom, donela je i sugerisala je nekoliko selektivnih olakšavajućih mera koje su se direktno odnosile na stanovanje. Donete i sugerisane mere odnosile su se na one koji imaju formalizovani odnos sa bankama u vidu stambenih kredita i javnim izvršiteljima koji često u Srbiji dugove naplaćuju prodajom jedinog doma.

Moratorijum na zaduženja u bankama uveden je u vidu pauze na plaćanje rata u trajanju od tri meseca koje je omogućila Narodna Banka Srbije. Mera zamrzavanja rate sprovodi se automatski. Naime svi oni koji nisu obavestili banku da to ne žele automatski su pristali na odlaganje plaćanja rate. Iako se na početku činilo da zatezne kamate neće biti, ubrzo se pokazalo da ova pauza nije besplatna. Iako zatezna kamata nije pravi pojam, ona se naplaćuje ukoliko postoji kašnjenje u otplati duga, kamata postoji i nije zanemarljiva. Prema primeru računice Narodne banke Srbije onaj čija je mesečna rata 284.02 evra plaćaće uvećanu ratu od 287.84 evra. Nakon zahteva Združene akcije Krov nad glavom koji je bio upućen Komori javnih izvršitelja da tokom trajanja pandemije zaustave sva zakazana i nenajavljena iseljenja, Ministarstvo pravde je izradilo preporuku za rad javnih izvršitelja tokom pandemije. Iako uzročno-posledična veza između ova dva čina nije još uvek jasna, Komora javnih izvršitelja donela je odluku da tokom trajanja epidemija korona virusa obustavi iseljenja. Simptomatičan za ovu situaciju jeste tip dokumenta koji je Ministarstvo donelo u situaciji vanrednog stanja i neophodnosti krova nad glavom kako bi se omogućilo funkcionisanje zemlje u karantinu. U pitanju nije zahtev ili naredba, već preporuka koja odluku ostavlja profitom vođenim institucijama koje zastupa Komora.

Zapostavljeni i zatvoreni stanari karantina

Oni čiji odnos sa državom ili profitnim institucijama, poput banaka i izvršiteljskih kancelarija, nije formalizovan, ostali su neobuhvaćeni merama, koje za cilj imaju olakšavanje života i osiguranje krova nad glavom tokom karantina. U Srbiji postoji najmanje 583 neformalna romska naselja koja su u fokus interesovanja države dolazila u prethodnih trideset godina uglavnom kada bi se našla na putu profitabilnog “razvoja” Srbije. U takvim situacijama primenom nasilja država je iseljavala takva naselja najčešće bez adekvatnog rešenja za stanare. Većina neformalnih naselja nije priključena na vodovodnu, kanalizacionu niti mrežu za snabdevanje električnom energijom. Mnogi stanari neformalnih naselja u režimu karantina nisu u mogućnosti da rade i da obezbeđuju hranu i sredstva za održavanje lične higijene za svoje porodice. U režimu karantina naši domovi postali su i učionice za našu decu. U neformalnim naseljima mnogi nisu u mogućnosti da školuju svoju decu kod kuće. Romi iz neformalnih naselja se plaše virusa, ali i da im ne padne krov, da ne umru od gladi i nemaštine i da im deca ne zaostanu u obrazovanju.

S druge strane, oni bez krova nad glavom, koji uglavnom žive od uličnog rada ili prošnje, sve manje zarađuju na taj način zbog mera fizičkog distanciranja i policijskog časa. Pored toga, mnogi nemaju mogućnost da napune svoje mobilne telefone jer su ugostiteljski objekti u kojima su to mogli da obavljaju zatvoreni. Ličnu higijenu takođe otežano obavljaju zbog skraćenog radnog vremena javnih WCa. Stanari neformalnih naselja i oni bez krova nad glavom u režimu karantina se tretiraju kao mogući prenosioci zaraze i potencijalna opasnost za zdravlje većinskog stanovništva Srbije. Za razliku od Slovačke, na primer, gde su romska naselja stavljena pod prismotru policije, u Srbiji je bezbednosni rizik procenjen kao minimalan. Kako je izjavio član kriznog štaba za borbu protiv korona virusa, epidemiolog Predrag Kon, beskućnici nisu opasnost jer svakako žive na ulici izolovani od drugih, a Romi i tako nemaju higijenske navike pa je malo verovatno da će ih promeniti tokom pandemije. Na takav način Kon je opravdao nečinjenje povodom alarmantne situacije u romskim naseljima i kritičnu situaciju među onima bez krova nad glavom. Romima dakle ne vredi ni sapun ni voda jer je prema njegovom mišljenju u pitanju nekultura a ne nemaština i sistematsko rasističko zanemarivanje. Paralelno se sirotinja u javnim narativima u Srbiji posmatra kao deo stanovništva koji tokom pandemije nema šta da izgubi osim sopstvenog života. Prema rečima u medijima veoma prisutnog doktora Branimira Nestorovića, za razliku od sirotinje koja može da izgubi samo život, bogati ljudi u Srbiji mogu da izgube novac. Ovakve izjave popularnih kreatora javnog mnjenja ukazuju da je u Srbiji život sirotinje postao apsolutno bezvredan.

Poseban problem u Srbiji predstavljaju brojni nezdravi domovi. Usled novog načina funkcionisanja zdravstvenih ustanova u režimu karantina, mnogi pacijenti se šalju na kućno lečenje. Kućno lečenje podrazumeva određeni higijenski nivo prostora u kome se boravi a koji značajan broj ljudi u Srbiji nema. Kućno lečenje za teže pacijente takođe podrazumeva i postojanje osobe koja će preuzeti negu o oboleloj osobi. Postojanje takve osobe se danas uzima zdravo za gotovo. Na ovaj problem ukazale su aktivistkinje Krova nad glavom kada su u sobičku nepodobnom za život ljudskog bića zatekle čoveka od 72 godine sa inficiranim ranama od opekotina, koji je poslat na kućno lečenje.

Pored nagomilavanja problema sa kojima se suočavaju stanari neformalnih i nezdravih domova, režim karantina nepovoljno utiče na sve one koji u svojim domovima žive pod konstantnom pretnjom nasilja od strane članova porodice. Usled zatvaranja porodica u sopstvene domove, širom sveta je zabeležen drastičan porast nasilja nad ženama i decom, kao i nasilja nad kvir i trans osobama. U Srbiji dodatno situaciju komplikuje uvođenje policijskog časa (najduža neprestana zabrana kretanja trajala je 82 sata), tokom koga žrtve nasilja nisu u mogućnosti da napuste dom i zatraže pomoć pod pretnjom ogromnih novčanih kazni. Opasnost koju donosi život u nebezbednim domovima nije bila na agendi upravljača karantinom.

Olakšavajućim merama nisu bili obuhvaćeni ni oni koji žive pod kirijom, iznajmljujući stanove na neregulisanom tržištu nekretnina za najam u Srbiji. Mnogi među njima, koji su zbog pandemije ostali bez posla, sada moraju da biraju da li će da plate kiriju ili da kupe hranu. Ovi su ljudi takođe prepušteni samima sebi i ličnim inicijativama i dogovorima sa gazdama. Koliko je njih ostalo bez doma ili koliko njih će ostati odmah nakon pandemije verovatno nikada nećemo saznati.

U najgorem položaju nalaze se migranti koji su u Srbiji prepoznati kao najveća bezbednosna pretnja po zdravlje. Prema statističkim podacima, na dan 6. aprila 2020. u smeštajnim kapacitetima kampova u Srbiji koji iznose 5.520 kreveta bilo je smešteno 8.894 ljudi. Nakon početka pandemije, policija je ispraznila sve samoorganizovane skvotove a njihov parametar danas čuva vojska i policija. Većina ljudi je odvedena u već prenaseljene smeštajne kapacitete. Upravljači karantinom iskoristili su pandemiju kako bi uveli maksimalne mere spram migranata i tražitelja azila, o kojima su mesec dana pre proglašenja pandemije već kružile glasine među migrantima i aktivistima, pretvaranjem svih smeštajnih kapaciteta u zatvore. Od 16. marta centre za azil i prihvatne centre obezbeđuju naoružani pripadnici Ministarstva odbrane radi sprečavanja korona virusa među migrantskom populacijom. Kršenje ove naredbe sa sobom povlači kažnjavanje za dva krivična dela, nepostupanje po zdravstvenim propisima i prenošenje zarazne bolesti. Vojska je takođe ovlašćena da upotrebi vatreno oružje ako to procena situacije naloži.

Solidarnost s najugroženijim stanarima

U vreme hipereksploatacije prostora doma – koji se u karantinu pretvorio u bolničku sobu, radno mesto, učionicu, ali i zatvor – sprečavanju kolapsa u karantinu, pored zdravstvenih radnika, delimično su doprinele i stare i nove mreže i organizacije za međusobnu pomoć i solidarnost. Takve mreže i organizacije su se mahom koncentrisale na distribuciju hrane i higijenskih sredstava za najugroženije ali i vršenje pritiska na upravljače karantinom da određene mere prilagodi potrebama pojedinih grupa. Paralelno sa uspostavljanjem i promenama unutar režima karantina počele su da se javljaju različite grupe na društvenim mrežama usmerene na solidarnost i međusobnu pomoć. Takve grupe su organizovane kako bi se međusobno koordinisale osobe koje nude i traže pomoć, kako bi se ta pomoć na najbezbedniji način ostvarila, ali i kako bi se članovi ovih grupa međusobno informisali o načinu preživljavanja u karantinu. Jedna od takvih grupa je Pomoć sugrađanima u karantinu Srbija. U ovoj grupi, pored navedenog, ljudi poklanjaju i lekove i garderobu, nude savete a traže se i volonterke i volonteri za deljenje humanitarne pomoći.

Združena akcija Krov nad glavom je veoma brzo nakon uspostavljanja karantina i privremenog obustavljanja izvršenja promenila fokus svog rada sa sprečavanje iseljavanja na pomoć najugroženijim i od države zaboravljenim stanarima karantina. U okviru akcije “Niko gladan, niko žedan, niko bez krova” organizacija je prikupila više od milion dinara i obezbedila hranu i sredstva za higijenu za više od 900 ljudi u Beogradu, Novom Sadu i Subotici. Ovu akciju finansirali su uglavnom sami građani ličnim donacijama. Na početku je pomoć bila dostavljana porodicama koja su ranije sarađivale sa organizacijom u odbrani svojih domova, ali su ubrzo pozivi počeli da stižu i sa drugih strana, od onih koji se bore da prežive u karantinu. U Krovu paralelno funkcioniše i tim za solidarnu pomoć onima bez krova nad glavom u vidu higijenskih sredstava i toplog obroka. Ovu akciju Združene akcije prate svakodnevni izveštaji o načinu na koji su donacije distribuirane ali i organizovani pritisci na državu da olakša život u karantinu onima koji se bore da prežive dan. Združena akcija je tako zahtevala od države i nadležnih firmi i institucija da skući sve one koji nemaju krov nad glavom, da im se obezbedi lekarska nega, kao i da uključe struju svima kojima je snabdevanje strujom uskraćeno. Organizacija je takođe formulisala zahtev za uvođenjem trećeg kriznog štaba, kriznog štaba za socijalna pitanja, pored postojeća dva štaba: za suzbijanje zarazne bolesti Covid-19 i otklanjanje nastalih i sprečavanje mogućih štetnih posledica bolesti po privredu.

Tokom pandemije je u Beogradu počela da radi i Solidarna kuhinja, koja je nastala spontano od grupe prijatelja, nakon što su saznali da mnogi u gradu sebi ne mogu da obezbede osnovne životne namirnice. Najpre su počeli da hranu distribuiraju samohranim majkama sa beogradske periferije, koje nisu bile u mogućnosti da zbog novonastale situacije napuštaju svoje domove, a kasnije su hranu počeli da distribuiraju i korisnicima socijalne pomoći. Pomoć najsiromašnijima distribuirale su i pojedine organizacije poput A11 Inicijative za ekonomska i socijalna prava, koja je nakon neuspešnih pokušaja da sa upraviteljima karantina dogovori hitno preduzimanje mera za zaštitu najugroženijih stanara neformalnih naselja taj zadatak preuzela na sebe. Paralelno, A11 je izdejstvovala pokretanje postupka Evropskog suda za ljudska prava za izricanje privremene mere Srbiji zbog opasnosti od povrede prava na život i zabrane nečovečnog i ponižavajućeg postupanja prema Romima koji žive u neformalnom naselju Čukarička šuma u Beogradu. 18. aprila 2020. nekoliko ženskih udruženja licenciranih za pružanje SOS usluge podnelo je predlog dopune Uredbe o zabrani kretanja za vreme policijskog časa u kome se traži da se žene, devojke i deca sa iskustvom porodično/partnerskog nasilja izuzmu iz ove mere i da se ova mera zvaničnim kanalima komunikacije prenese žrtvama.

Izlazak iz karantina

Karantin je na nezapamćen način razotkrio tragični neuspeh neoliberalnih stambenih politika, koje su potpuno skrajnule ideju o stanovanju kao pravu za sve i uvele profitne prakse neosetljive na klasne, rasne i rodne razlike. U karantinu postojeće stambeno-socijalne nejednakosti ukazale su se u svoj svojoj nepravednosti, a uvedenim merama su dodatno produbljene, čime su ugroženi životi mnogih i otvoren je put za njihovu dalju prekarizaciju i osiromašenje. Kao odgovor na ovu situaciju, mnogi su se samoorganizovali kako bi se međusobno povezali i redistribuirali ono što imaju u cilju sprečavanja katastrofe u karantinu. Rezultat ovih akcija je razotkrivanje neuspeha države da se sa socijalnim problemima nosi na adekvatan način u vreme pandemije. Solidarna mobilizacija u vreme krize učinila je makar na kratko da siromaštvo postane zajednički problem možda ne svih nas, ali jednog značajnog dela stanovništva koji su delili sa drugima i ono malo što imaju. Paralelno, kriza je pokazala veoma jasno i da je borba za stanovanje u direktnoj vezi sa borbom protiv rodno zasnovanog nasilja, patrijarhata i rasizma. Pitanje koje ostaje jeste kako da sve ovo što smo naučili ponesemo sa sobom kada budemo napuštali karantin. Sa druge strane karantina čekaće nas recesija. Mnogi će iz karantina izaći sa povećanim dugovima, potrošenim ušteđevinama i novim mikro kreditima kojima će pokušati da kupe sigurnost, a koje neće moći da plate. Nakon karantina privatno-javni izvršitelji će sve veći broj dugovanja naplaćivati prodajom jedinog doma ako im ne stanemo na put. Iza vrata karantina čeka nas nova stambena kriza koja će se odraziti na sve. A vrlo je mali broj onih koji će od nje profitirati.