Crna Gora je posljednja evropska zemlja zahvaćena koronavirusom. Nacionalno koordinaciono telo za borbu protiv zaraznih bolesti zahvaljujući tome pravovremeno je usvojilo strategiju ograničavajućih mjera, a sada je pitanje koje će posljedice epidemije biti na zemlju ovisnu o turizmu i kako će to ekonomija podnijeti.
Dok statistički podaci o dosadašnjim posledicama epidemije po javno zdravlje u Crnoj Gori ne spadaju u najdramatičnije, ekonomske prognoze ozbiljno zabrinjavaju. Kako pokazuju najnovije procene, ona će se u stanje iz januara 2020. najboljem slučaju vratiti kroz tri godine. A u tom stanju privreda je već bila zavisna od turizma i direktnih stranih investicija, temeljno korumpirana i zadužena do guše. Na granici siromaštva je između četvrtine (Monstat) i polovine stanovništva (po proceni Banke hrane), a oko stotinu hiljada građana prima neku vrstu socijalne i humanitarne pomoći. Svako deseto domaćinstvo unajmljuje stambeni prostor, svaki šesti (odnosno svaki četvrti mladi) Crnogorac je zvanično nezaposlen, dok čitave dve trećine stanovništva ne bi bilo u stanju da podnese neočekivani finansijski trošak.
Na udaru se već krajem marta našlo oko 30 hiljada zaposlenih u delatnostima u kojima je zbog koronavirusa zabranjen rad. Sledeći udar, pretpostavlja se, pada na između 30-40 hiljada zaposlenih na crno, pa na privremeno i povremeno angažovane. Turizam, koji donosi čitavu četvrtinu BDP-a, mogao bi opasti i za 90 posto u odnosu na prošlu godinu.
Ako kriza potraje do jula bez posla će ostati 15 hiljada ljudi, zahvati li i letnju sezonu – još toliko. Po crnom scenariju, ako bi recesija potrajala 12 meseci, posao bi izgubilo 44 hiljade radnika, čime bi se broj nezaposlenih popeo na vrtoglavih 80.000. Drugim rečima, zvanična stopa nezaposlenosti od 16.2 posto mogla bi se udvostručiti.
Zato su humanitarne organizacije, sindikati i aktivisti od početka krize zahtevali od Vlade hitne mere podrške građanima i malim preduzećima. Tražena je direktna finansijska pomoć za ugrožene, barem kvartalno odlaganje naplate komunalija, struje i rata kredita za građane i preduzeća, ukidanje PDV-a na osnovne prehrambene i higijenske proizvode, te moratorijum na izvršenja i deložacije.
Sume sklonjene “na stranu”
U istom dahu je predlagano da se novac za finansiranje traženih mera preusmeri iz spornih budžetskih davanja: sume “sklonjene na stranu” za revitalizaciju nacionalne avio-kompanije, novca koji se sliva u džepove povlašćenih proizvođača struje, te plata i bonusa funkcionera. Na finansiranje “ubica reka” prošle je godine otišlo čak 12 miliona evra, a za Montenegro Airlines je nedavno za revitalizaciju-pred-privatizaciju namenjeno 150 miliona. Skupština je ovaj miraz odobrila samo dan nakon donošenja Zakona o vjeroispovesti, dok su se mediji zanimali protestima. Budžet, pritom, konstantno krvari neopravdano visoke plate i bonuse za javne dužnosnike.
U aktuelnoj situaciji građane dodatno razjaruje to što se u zdravstvo decenijama nedovoljno ulagalo, dok broj birokrata konstantno raste. Za trideset godina nije izgrađena ni jedna nova bolnica, a odliv zdravstvenih radnika u bogatije zemlje je u poslednje vreme bio toliko upadljiv da su pojedini funkcioneri najavljivali populističke i neprihvatljive mere njegovog zaustavljanja, poput nametanja lekarima višegodišnje zabrane iseljavanja. Nije sporno da bi vladajuća elita mogla da se odrekne dela prijavljenih primanja makar u svrhe političkog marketinga, ako već ne i iz iskrene solidarnosti (kao što su to već učinili pojedini povlašćeni investitori): za mnoge građane CG bi u narednim mesecima ono što je savremenim velmožama višak značilo razliku između života i smrti.
Međutim, sume neophodne za stabilizaciju ekonomije su mnogo veće, i mere se stotinama miliona, pa i milijardama evra. Sva predviđanja upućuju na globalnu recesiju veću od one iz 2008. godine, dok su mehanizmi kojima je kriza tada ublažena što nedostupni, što nedostatni. Kako piše Miloš Vuković, Crna Gora neće moći da se osloni na fiskalne mehanizme koje je u međuvremenu koristila: “Tu prvenstveno mislim na mehanizam javnog duga (2006. iznosio oko 30 posto BDP-a), koji je u najvećoj mjeri apsorbovao šokove koji je kriza iz 2007. proizvela. Prema dostupnim zvaničnim makroekonomskim podacima, Crna Gora se u međuvremenu intenzivno zaduživala (javni dug sa garancijama na kraju 2019. iznosio je oko 85 posto BDP) kako bi finansirala ogromnu tekuću državnu potrošnju, ali i mahom promašene i neproduktivne investicije.” Fidelity consulting je zato već predlagao da se od poverilaca zatraže otpis i reprogram duga, čime bi se u budžetu oslobodilo oko pola milijarde evra.
Flaster na otvorenu ranu
Uz kreditore sa “Zapada”, sudbina Crne Gore u tom će pogledu najviše zavisiti od dobre volje Kine. Pored Džibutija, Maldiva, Laosa, Mongolije, Tadžikistana, Kirgistana i Pakistana, Crna Gora naime, spada u osam zemalja najizloženijih negativnim posledicama kreditnih sporazuma sa Kinom. Godine 2014. ona je sklopila ugovor vredan milijardu dolara (odnosno 20 posto BDP-a) za izgradnju deonice auto-puta koja bi spojila luku Bar sa Srbijom, a u okviru kineskog strateškog projekta Pojas i put.
Nevladine organizacije ukazuju na to da su odredbe ugovora netransparente, da je nedopustivo to što je za ugovor nadležan kineski arbitražni sud, te da nije poznato šta bi sve kineski partneri – državna Exim banka i državna korporacija China Road and Bridge Corporation – mogli da dobiju na upravu kao kolateral u slučaju nemogućnosti Crne Gore, kao neravnopravnog partnera, da ispoštuje svoje ugovorne obaveze. Domaći i strani stručnjaci tvrde i da će auto-put biti nerentabilan, da su studije na osnovu kojih je odobren štelovane i da je CG već uhvaćena u kreditnu zamku zbog koje joj preti bankrot.
Unija je zasad Crnoj Gori obećala 53 miliona evra iz fonda za hitnu pomoć zemljama Zapadnog Balkana. No, dalja strategija EU, razjedinjene različitim strategijama i interesima u suočavanju sa aktuelnom krizom, ostaje neizvesna. Situacija se, pritom, menja iz časa u čas – MMF je tokom zaključivanja ovog teksta promenio procenu projektovanog pada BDP Crne Gore sa dojučerašnjih 2.5 na 9 posto. To u efektu znači da će ekonomija Crne Gore u 2020. prihodovati 430 miliona evra manje od očekivanog: onih pola milijarde evra koji bi se mogli spasti otpisivanjem javnog duga, odnosno nešto više od sume od 300 miliona u koju je Fidelity consulting uklopio svoj predlog hitnih ekonomskih mera.
Vlada je u međuvremenu objavila dva znatno manja, zvanična paketa ekonomskih mera, koje su na društvenim mrežama nazvane “flasterom na otvorenu ranu“. Ni ocene nezavisnih analitičara nisu prema njima bile mnogo blaže. Prvi paket mera, odnosno kreditna linija IRF-a, je najviše novca namenio preduzećima angažovanim na kapitalnim projektima. Fidelity consulting je zato velike kompanije nazvao “najvećim dobitnicima” mera, koji će “‘usisati’ ogromna, višemilionska sredstva koje je bilo neophodno rasporediti na mikro, mala i srednja preduzeća“. Drugim paketom država je na sebe preuzela da pokrije 70 posto minimalne zarade onih koji izgube posao, licima u karantinu, novim zaposlenima, i zaposlenima u zabranjenim i ugroženim delatnostima u aprilu i maju, pritom ne pomenuvši mart. Određena je i jednokratna novčanu pomoć za formalno nezaposlene, u iznosu od zanemarljivih 50€. Najsiromašniji, najugroženiji i najmanja preduzeća (kojih je najviše) su u oba paketa propali kroz rupe u ad-hoc ispletenoj zaštitnoj mreži. Plaćanje kredita je samo privremeno odloženo, izvršenja nisu u potpunosti stopirana.
Nepovjerenje u vladu
U međuvremenu narasta nepoverenje u institucije, a treniranje strogoće se zaoštrava. Uveden je policijski čas; u javnom prostoru se, iako nije vanredno stanje, smete naći isključivo sami, a zabranjene su i rekreativne aktivnosti. Privedeno je nekoliko stotina građana. Nepoverenju i ozlojeđenosti doprinosi to što su od početka epidemije u javnost nekoliko puta “cureli” zvanični spiskovi ljudi u izolaciji i zaraženih lica, a vlast čak i podsticala stanovništvo da špijunira i nadležnima prijavljuje nedisciplinovane komšije. Ovih dana se spekuliše o pravom značenju najnovijeg gafa: zvaničnici su, naime, medicinsku opremu nedavno pristiglu iz Kine najpre predstavili kao donaciju, da bi se maske iz kontingenta našle u prodaji. Sumnjičava javnost se sada pita da li vlasti profitiraju na donaciji, ili su se zaleteli da kineskog partnera pošto-poto predstave kao prijateljski nastrojenog.
Ovako, u okolnostima kada ljudi već gladuju, strah se uvlači u kosti, a država ne nudi konkretna i brza rešenja, aktuelne stroge mere mnogima deluju kao više od nužne medicinske preventive. Tom dojmu doprinosi i činjenica da je izbijanje epidemije koronavirusa u Crnoj Gori prekinulo višemesečne antivladine proteste. Protestne litije u organizaciji Mitropolije crnogorsko-primorske delom su odražavale sukob kompradorskih elita, ali su istovremeno bile i izraz (ili barem ventil) proključalog očajanja velikog procenta stanovništva, od simboličke do materijalne sfere, i obrnuto. (Tumačiti ih kao isključivi odraz delovanja svedenog broja aktera – bilo lokalnih, regionalnih, ili međunarodnih – a oduzeti im kontingentnost i ne uvažiti podlogu od autentičnog bunta bilo je u najmanju ruku nezahvalno.)
Svima je jasno da je u periodu dok su lične aspiracije mahom svedene na izbegavanje asistirane respiracije referentni sistem najpodložniji promenama. Nepodnošljivo nezadovoljstvo, siromaštvo i nepoverenje će u Crnoj Gori, kao i drugde, samo rasti. Pitanje svih pitanja je da li će neodrživost dojučerašnjih ekonomsko-političkih konfiguracija dovesti do njihove korenite promene, ili do njihove transformacije ka otvorenim autokratijama.