Bojkot izbora, na kojem inzistira opozicioni blok u Srbiji, prije svega je rezultat nedostatka bilo kakvih uvjerljivih i održivih političkih ideja. Također, neučinkovit je i na razini taktičkog poteza, što pokazuje, pored ostalih problema, i protupotez SNS-a sa smanjivanjem cenzusa na 3%.
Izborna groznica već neko vreme trese Srbiju. Sasvim je izgledno da ćemo za koji mesec imati redovne parlamentarne, ali i lokalne izbore. Zakon kaže da se izbori za narodne poslanike moraju organizovati najkasnije 30 dana pre isteka mandata poslanika koji se trenutno nalaze u skupštini, što bi značilo da je 3. maj poslednji termin za njihovo održavanje. Međutim, za razliku od uobičajene izborne groznice kada se zahuktava trka oko toga ko će izboriti bolji rezultat i obezbediti više glasova i mesta u skuštinskim klupama, ova je poprilično drugačija.
Bojkot izbora nametnut je kao glavno pitanje oko kojeg se treba odrediti. Nametnuo ga je deo opozicije, pa se sada kroz njega pokušavaju sameriti svi politički akteri koji nisu deo vladajuće koalicije. Pažljivo se posmatra svaki malo slobodniji korak, pa se olako lupaju etikete o “Vučićevim plaćenicima” svima koji nisu sigurni u to da je bojkot najbolje rešenje za ovo postojeće političko stanje koje je svakako daleko od idealnog.
Legitimnost diskursu o bojkotu pokušava se izvući iz famoznog “Sporazuma sa narodom“ koji su februara prošle godine sklopili lideri opozicije okupljeni u Savez za Srbiju. Ima tu neke simbolike jer je priča o bojkotu jednako šuplja koliko i taj “Sporazum” i u nju mogu da veruju samo najoptimističniji opozicionari. Ili, možda preciznije, najočajniji opozicionari, oni koji toliko ne mogu da se orijentišu u prostoru i vremenu da im je jedino preostalo da veruju u prazne priče.
Gde je narod u “Sporazumu sa narodom”?
Ostavimo po strani to što sam “Sporazum” odiše opštom prazninom i bezidejnošću. Po strani i bizarna činjenica da je ovaj dokument stvarno davan ljudima na protestu “1 od 5 miliona” da ga fizički potpišu. Kao da su samo oni narod, a i kao da nas poslednje tri decenije nisu naučile da su potpisi mnogo ozbiljnijih dokumenata neretko bili ništa drugo do malo mastila na papiru. Ono što se ne može ostaviti po strani je pitanje zašto se partije i akteri koji su potpisali ovaj dokument nisu vodili vrednostima ili politikama koje su u njemu sadržane onda kada su bili u mogućnosti da donose odluke i budu deo vlasti. Doduše floskule o “transparentnosti”, “otvorenosti za građane”, “lustraciji” i generalno “pravnoj državi” ostaju apstraktno da vise u vazduhu kao nekakve izlizane fraze koje nisu niti će u budućnosti moći, ma ko bio na čelu države, da budu prepreka daljoj eskalaciji ekonomskog nasilja i otimačine kojoj svedočimo čitavih trideset i kusur godina. Samo da se ne dira u kapitalistički konsenzus da sve ima cenu i da se svime ima trgovati i od svega ubirati profit. Privatizacija nije počela 2012. godine, kao što ni pretvaranje svega u robu, pa i najbazičnijih i za najosnovnije preživljavanje ljudi važnih servisa i dobara, nije Vučićev patent.
Zar treba, iznova i iznova, podsećati i da model ekonomskog razvoja zasnovanog na direktnim stranim investicijama koje se obilno subvencionišu javnim novcima nisu nov izum, baš kao što su i temelji za izvršiteljski zulum koji ostavlja ljude bez krova nad glavom postavljeni pre nego što je SNS došao na vlast. Ova stranka je u stvari dostojan naslednik prethodnih vlada. Na ovom mestu treba odati priznanje doslednim liberalima poput Čedomira Jovanovića koji je, iako dolazi iz nešto drugačijeg šinjela i govori da nije Vučićev istomišljenik, nesumnjivi poštovalac njegovih političkih usmerenja. Aktuelne vlasti su u stvari najefikasniji izvršitelj neoliberalnih politika koje su se polako ušunjale i prožimale društvo još od 1980-ih godina i dok god se nalazimo u njihovom vrtlogu, koji isisava svaku supstancu solidarnosti i društvenosti, nikakve floskule o “pravnoj državi” neće nas spasiti ponora u koji srljamo.
I baš u tom vakuumu, bez realnih političkih alternativa, u opozicionom bloku bojkot ostaje jedina vododelnica kojom se sameravaju oni koji su “pravi” od onih koji su “lažni”. Skorašnji primer sukoba ovo vrlo slikovito pokazuje.
Dragoljub Mićunović, nekadašnji predsednik Demokratske stranke i jedan od njenih osnivača, a danas poslanik ove partije u Narodnoj skupštini Republike Srbije, usudio se da u javnosti izrazi skepsu spram taktike bojkota. Mićunović je nedavno u intervjuu koji je objavljen u dnevnom listu Blic rekao: “Bojkot ostaje besmislen od početka do kraja. On je pasivan i ima opasnu crtu. Ako ne učestvujete na izborima, vi ste van legalnih institucija gde je ključan parlament. Ostaje i ono pitanje: šta posle tog bojkota? Ništa, videćemo…” Nije dugo trebalo da se oglase opozicioni pravednici kako bi disciplinovali vremešnog Mićuna. Među prvima i najglasnijima bio je Boško Obradović, lider radikalno desnog pokreta Dveri, koji je na tviteru opleo po Mićunoviću: “Da li je moguće: od komuniste, ’jahanja popova’ i Golog otoka, preko lažnog disidenta i dogovora sa Miloševićem, do večnog koristoljublja lažnog patrijarha demokratije i dila sa Vučićem? Najbolje da konačno sam izađe na izbore da vidimo koliku to podršku ima?!” Ubrzo se javio i idealni pomiritelj Dragan Đilas da spušta tenziju i da svojim saradnicima iz Saveza za Srbiju objašnjava kako ne treba da se glože među sobom te da je “zajednički politički protivnik i DS i Dveri i svih u opoziciji režim Aleksandra Vučića”.
I dok različite frakcije DS-a i omladina ove partije lome koplja oko pitanja da li ostati deo Saveza za Srbiju, zagovornici bojkota ne uspevaju da se uspostave kao hegemoni akter pa im kao kroz prste klize i druge partije kojima izlazak na izbore deluje kao bolja opcija.
Materijalnost izbora
Za opoziciju pitanje bojkota je vrlo materijalno. Jedino iole stabilno prihodovanje na koje partije danas mogu da računaju jesu “sredstva iz javnih izvora” koja se dobijaju, kako to nalaže Zakon o finansiranju političkih aktivnosti, za finansiranje redovnog rada političkih subjekata čiji su kandidati izabrani na izborima. Dok je Draganu Đilasu, kao čoveku koji poseduje pozamašno bogatstvo, relativno lako da finansira svoj politički rad i ni iz čega pokrene Stranku slobode i pravde, Demokratska stranka, koja se već dugo nalazi na nizbrdici, gubljenjem budžetskog finansiranja gubi veliki deo resursa za bazičnu reprodukciju. Možemo reći i da nas to ne zanima, da je DS naprosto svojim politikama doveo sebe u poziciju da vrlo lako bude u potpunosti zbrisan sa političke scene.
Ali, opet, ne možemo a da ne primetimo da ovde leži jedan deo opklade za kojom je posegao Vučić. Baš u jeku debate o izbornim uslovima, iz vladajućih krugova pokrenuta je priča o smanjenju cenzusa sa 5% na 3%. Tvrdokorni zagovornici bojkota su u ovome videli zamku koja je postavljena ili lakovernima ili lakomima. Ima to smisla, ali treba uzeti u obzir i činjenicu da bi smanjenje cenzusa značilo i manji broj poslaničkih mesta u parlamentu za vladajuću partiju.
Evo i kratkog primera. Na izborima 2014. godine izlaznost je bila 53%, što znači da je glasalo oko 3,5 miliona ljudi. Na poslednjim parlamentarnim izborima koji su održani 2016. godine izlaznost je bila 56% što znači da je glasalo 200.000 ljudi više nego dve godine ranije. Srpska napredna stranka se u oba slučaja zaustavila na 48% dobijenih glasova. Iako je 2016. osvojila 100.000 glasova više u finalnom skoru dobila je čak 27 poslaničkih mesta manje. Takvom ishodu doprinela je činjenica da je, za razliku od 2014. godine kada je census prešlo svega sedam izbornih lista (uključujući tri liste nacionalnih manjina), na poslednjim republičkim izborima u parlament uspelo da uđe čak petnaest izbornih lista. Više podeljenih delova istog kolača značilo je i manji zalogaj za SNS.
Dakle, ukoliko cenzus zaista bude manji to će značiti da će više partija ući u parlament i da će SNS osvojiti manji broj poslaničkih mandata nego što bi to bio slučaj ukoliko izborni prag ostane na 5%. Međutim, da li bi se SNS zaista kladio u svoje mandate samo da bi razbio blok bojkotaša? Možda je opklada na drugoj strani, pa je pre u pitanju spuštanje cenzusa za one političke aktere koji nisu direktno deo vlasti, ali jesu puleni vlasti. Srpska desnica, nova organizacija Miše Vacića, donedavnog neformalnog savetnika u vladinoj Kancelariji za Kosovo i Metohiju, jedan je od ovakvih političkih aktera. Sa desna tu su još i Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja i pokret SPAS koji predvode Aleksandar Šapić, nekadašnji vaterpolista i aktuelni predsednik opštine Novi Beograd, i Milan Stamatović, dugogodišnji predsednik opštine Čajetina. Da se malo razvodni ovaj tvrdo desni blok doprineće Liberalno-demokratska partija Čedomira Jovanovića, Liga socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka, kao i manjinske liste. Ako želimo dalje da domislimo postizbornu Srbiju, možemo lako razviti scenario u kojem Socijalistička partija Srbije više nije deo vladajuće koalicije već postaje glavna opoziciona snaga u parlamentu i eto pluralizma.
Teško će u tom šarenilu, koje je, naravno, samo privid, zagovornici bojkota moći do kraja da isteraju svoju argument o nepoštenim izborima i potpunoj uzurpaciji parlamenta od strane SNS-a. A koliko duge mogu biti četiri godine sa gore popisanim ljudima kao predstavnicima naroda u republičkom parlamentu? Dodatno, ako se, kako je najavljeno, utegnu birački spiskovi na način da zaista odgovaraju realnom stanju na terenu, što po nekim procenama znači 700.000 ljudi manje od dosada korišćenog spiska, ni procenat onih koji nisu izašli na izbore neće biti preterano ubedljiv da podrži i politički pogura opoziciju okupljenu oko Saveza za Srbiju.
“Bojkot nije cilj, bojkot je sredstvo za dolazak do fer izbora”, ponavljaju besomučno iz ovog bloka. Ispostavlja se da je u pitanju vrlo falično sredstvo.