Afera s doktoratom Siniše Malog je završila, a političkih posljedica, očekivano, nema. No, cijela afera je posljedica obrazovne politike koja javne institucije i studente izlaže tržišnim pritiscima, a protežira privatne fakultete i “obrazovne aspiracije” vladajućih elita.
Javnost je konačno, nakon pet godina, dobila odgovor na pitanje da li je ministar finansija Republike Srbije, Siniša Mali plagirao doktorat ili ne. Rešenje da doktorat sadrži plagirane delove dao je Odbor za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu prošle nedelje. Dok predsednik Republike kao kakav ljutiti otac viče da je odluka Odbora politička, akademska zajednica ipak slavi malu pobedu.
Ministri plagijatori, lažni doktori nauka, ispostavlja se ipak ostaju na svojim funkcijama. Lažni doktorat nije samo završio u rukama Siniše Malog, takvu diplomu ima još njih barem četvoro, no za svaki dokazani plagijat vrhovni komandant kaže – Ne dam! Šta nam predugačka afera lažnih doktorata i nenavedenih referenci, jedne suštinski prilično dosadne teme, može reći upravo o kvalitetu naših života i našeg društva?
Ova drama nameće pitanje kako to da je (su) dokazan(i) prevarant(i) i dalje u državnim foteljama, i dalje obavljajući javne funkcije. Možda i ne bi trebalo da nas iznenađuje, budući da su biografije srpskih državnih funkcionera bogate korupcijom, maltretiranim ženama, kršenjima zakona i ljudskih prava pa tako lažni doktorati nisu niti novost niti nešto što prouzrokuje više pažnje od usputnog zabrinutog uzdisanja i vrćenja glavom tiho neodobravajući.
A drama zaista predugo traje – već pet godina, otkako je prvi put ukazano na plagiranje doktorata tadašnjeg gradonačelnika Beograda koji je, doduše, zbog drugih krivičnih dela i neoprostivih zloupotreba moći i položaja nagrađen u međuvremenu ministarskom foteljom. Nekadašnji gradonačelnik, a današnji ministar finansija plagirao je doktorat, potvrdio je i Etički odbor. Nije Odboru bilo lako da ovu odluku donese, učinio je to štucajući i vrdajući ali je na kraju uspeo da se izmigolji. Nije ni to neobično, biografije srpskih državnih funkcionera pune su i pritisaka na institucije, pretnji i zloupotreba moći i položaja.
Mega obrazovanje
Skoro pa istovremeno sa završetkom sage oko plagiranog doktorata Siniše Malog, iako se suštinski apsolutno ništa nije desilo osim najavljenog poništavanja te diplome, sačekala nas je nova karikaturalna plejada poznatija kao – Mića Megatrend prodaje fakultet. Mića Jovanović, vlasnik privatnog Univerziteta Megatrend prošle nedelje najavio je njegovu prodaju. U međuvremenu se najava prodaje pretvorila u svakodnevnu aferu koja je okupirala medije iz dana u dan sa brojnim (neočekivanim?) obrtima. Farsična prodaja Megatrenda, sa omađijanim vlasnikom i sumnjivim kupcem bez para ukratko izgleda ovako: fakultet prodat – ipak nije.
Univerzitet Megatrend je otvoren 1989. kao d.o.o i do sada ima oko 30.000 svršenih diplomaca, a od početka je imao neakreditovane obrazovne programe menadžmenta i poslovnih studija, dok danas ima akreditaciju za dvanaest fakulteta u sklopu univerziteta. Ovu privatnu obrazovnu instituciju javnost već godinama prati zbog volšebnih reklamnih slogana “Završi Megatrend i pali“, čudnih studijskih programa, poput onih za profesionalne DJ-eve, ali i zbog produkovanja lažnih diploma za političare. Najpoznatija afera Megatrend lažnih diploma je ona koja se tiče obrazovanja današnjeg ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića. U dokumentarnom filmu “Mega diplomac“ je navedeno da je program osnovnih studija koje je ministar pohađao trajao svega devet dana u beogradskom Sava centru te da mu je diploma nostrifikovana bez provere, dok je on u međuvremenu na istom fakultetu i magistrirao ali i doktorirao, iako su završene osnovne studije u najmanju ruku upitne.
Punih pet godina otkako se pitamo da li je ministar policije falsifikovao fakultetsku i svaku narednu diplomu, on i dalje sedi u funkcionerskoj fotelji i za to vreme negira možda najveću aferu do sada – Krušik, a Megatrend i dalje uspeva da roditeljima zabrinutim za odnos truda i isplativosti diploma državnih fakulteta uzima pare. Treba napomenuti da i sam vlasnik i doskorašnji rektor Megatrenda, Mića Jovanović, ima falsifikovanu doktorsku diplomu, a svojevremeno se u medijima pojavljivala i informacija da se za lakši završetak osnovnih studija pravio da je – slep.
Megatrend je prototip “političkih” fakulteta koji predstavljaju mesto na kom se profesionalno-menadžerska klasa produkuje i reprodukuje, i na kom se doktorati štancuju godinama bez akreditovanih magistarskih studija. Ovaj je problem rešen u starom dobrom maniru srpske burazerske politike koja sve zakone i javne interese zaobiđe donošenjem jednostavnih lex specialisa, pa su tako sumnjive doktorske diplome onim iz 2018. naknadno proglašene validnim.
Ko je ukrao (visoko) obrazovanje
Srpsko visoko obrazovanje prati globalni trend komodifikacije javnog obrazovanja i guranja u konkurentnost sa privatnim fakultetima. Rezovi, ukidanje budžetskih mesta, uvođenje nastavnih reformi koje obrazovanje treba da učine “efikasnijim” i profitabilnijim samo urušavaju nastavne procese.
Dok se na državne fakultete svake godine upisuje sve manje brucoša, a taj trend je godinama vidljiv i na tradicionalno izuzetno traženim fakultetima, skoro svaka godina počinje novim studentskim protestima i zahtevima za manje troškove studiranja i svima dostupno javno obrazovanje, koje ne bi reprodukovalo sadašnje društvene nejednakosti, jer je u konačnom zbiru preskupo i pored postojanja budžetskih mesta. Na te zahteve država i ministarstvo ne reaguju dok, istovremeno, privatni fakulteti sve lakše dobijaju akreditacije svojih programa pa privlače studente black friday popustima, brzinskim završavanjem studija i ugovorenim saradnjama sa žutim sindikatima. Takav slučaj je upravo Megatrend, koji je, valjda kao kontra uslugu, dobio potpisivanje Ugovora o saradnji sa policijskim sindikatom bliskom svom najpoznatijem doktoru sa specijalnim uslovima studiranja za članove sindikata i njihovu porodicu.
Javno finansirano visoko obrazovanje se već decenijama u Srbiji sistemski uništava i prilagođava privatizacijskim i profitnim poslovnim modelima po kojima se sve manje podržavaju nauke neprilagođene autoritetu profitabilnosti, a sa smanjenjem prostora za razvoj takvih disciplina smanjuje se i prostor za kritičko promišljanje društva. Tako država dodatno zloupotrebljava i ciljeve obrazovanja, instrumentalizujući fakultete za puko sticanje društvenog statusa doktorskim diplomama, umesto znanja. Paralelno se i autonomija univerziteta svakodnevno neprimetno narušava – donošenjem strategija, preduzetničkih politika u obrazovanju i njegovim štelovanjem prema neoliberalnim merilima po kojima se smatra odgovornošću studenata i studentkinja da prate tržišna kretanja i u skladu sa njima biraju studijske programe. U suprotnom, čeka ih rad na poslovima na kojima će biti potplaćeni i prekvalifikovani.
Da obrazovanje u potpunosti kreiraju političke i ekonomske elite u Srbiji je potpuno jasno od uvođenja Bolonjske reforme studiranja, koja u potpunosti primenjuje ideju komercijalizacije obrazovanja. Visoko obrazovanje tako godinama prati reforme načina studiranja ali i promene kurikuluma. No i pored urušavanja visokog obrazovanja, postdiplomci i doktorandi nakon višegodišnje izolacije, mukotrpnog rada, propitivanja svog znanja, finansijskih i mentalnih granica, završavaju doktorate i ukoliko imaju sreće ostaju da rade na fakultetima i naučnim institutima u nesigurnim uslovima, na projektima sa nesigurnim i kratkoročnim finansiranjem, jer kako država kreira politike obrazovanja, tako tretira i nauku – samo ako je profitabilna.
“Kao Mali učen sam”
Iako postoje brojne sumnjive diplome u srpskom parlamentu, slučaj Siniše Malog je značajan iz više razloga. Sa jedne strane, njegov plagirani doktorat je odbranjen na državnom fakultetu, gde se veruje da su zloupotrebe ređe jer ih je zbog i dalje postojećeg sistema teže sakriti. Sa druge strane, u tom slučaju se videla jačina političke mašinerije i njenog pritiska na institucije koje bi morale biti nezavisne. Donošenje odluke o plagijatu je bilo neophodno ne samo da bi se političkom moćniku oduzela lažna diploma već i zbog neophodne odbrane izuzetno ugrožene autonomije Univerziteta. Punih pet godina vlast štiti Sinišu Malog odugovlačeći proces provere doktorata, ali i drugih sumnjivih radnji i afera u čijem se centru nalazio. Dok sve institucije stoje u mestu zbog političkih pritisaka koje trpe, neuki ministar “radi svoj posao” i jača svoj politički status. Na primeru Siniše Malog, ali i Nebojše Stefanovića, se vidi na koji način funkcioniše srpska vlast i društvo – ukoliko ste politički podobni, nema te odgovornosti koju treba da snosite za svoje postupke.
Zloupotrebe visokog obrazovanja su dostigle vrhunac trgovinom fakultetskih diploma za akreditaciju studijskih programa. To je vidljivo na primeru Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta studijskih programa koja je po svom nastanku 2006. godine bila nezavisno telo koje su činili univerzitetski profesori i profesorke. Nakon nekoliko slučajeva pritisaka i prebijanja članova komisije, članove i članice ovog tela danas bira Vlada Republike Srbije što telo čini apsolutno zavisnim od volje vladajuće stranke, pa se imena članova komisije za akreditaciju pojavljuju i na komisijama na odbranama sumnjivih doktorata visokih partijskih funkcionera.
I dok privatni fakulteti, poput Megatrenda štancuju diplome za političare i njima bliske ljude, privatni fakulteti se sve češće koriste za pranje sumnjivih diploma. Kolika je razmera lažnih diploma govori i izjava Miće Jovanovića da Megatrend kadar čini 50% članova Glavnog odbora vladajuće Srpske napredne stranke, ali isto toliko i njegovog koalicionog partnera Socijalističke partije Srbije, pod čijim patronatom je Megatrend i nastao. Ova klijentelistička mreža partijskih ortaka koji zauzimaju mesta po javnim preduzećima, upravnim odborima, predavačkim pozicijama na fakultetima i ostalim visoko plaćenim funkcijama čije zauzimanje pravdaju nekakvim ekspertskim i visokim obrazovanjem se na ovaj način održava, a fakulteti ostaju njihov politički plen.
Vladajuća vrhuška svoj legitimitet i pored toga što su u njoj ključni igrači dokazani prevaranti, svoj legitimitet gradi na poštenju. Svako objašnjenje krađa i malverzacija pravdaju postojanjem tuđih, a posebno onih prethodnih. Da ne bude zabune, prevare i kod prethodnih postoje, postoje i zloupotrebe i malverzacije. Primer plagiranih doktorata i upitnih fakultetskih diploma ogoljava arogantnu čvrstinu sadašnjeg sistema. Ipak, odbranom Univerziteta i obrazovanja kao javnog interesa branimo i naše pravo da političku moć oduzimamo onima koji je neprestano zloupotrebljavaju.