Kao ključno političko pitanje u Srbiji poslednjih se meseci postavlja mogući opozicijski bojkot izbora. Ali dok se oko toga lome koplja, gotovo se uopšte ne priča o tome kako nijedna od “opozicijskih strategija” ne može ugroziti kriminalni sistem na kojem počiva vlast.
Teško je pisati o srpskoj politici. Svako dublje poniranje u blato ovdašnje dnevne politike nužno prouzrokuje osećaj mučnine. Ronjenje po tom blatu koje vas vodi do karaktera, ideoloških pozicija, vrednosti i svetonazora glavnih aktera srpske političke scene nezahvalan je i prljav posao koji potpisnika redovito dovodi do apsolutnog gađenja. Ova fiziološka i psihološka stanja su nuspojava spoznaje o permanentnom reprodukovanju ovdašnje političke klase na temeljima velikosrpskog nacionalizma poniznog prema stranom i domaćem krupnom kapitalu.
U iscrtavanju začaranog kruga srpske politike koji je proizveo suštinski deindustrijalizovanu i očajno siromašnu zemlju na periferiji kapitalizma koja konstantno pokušava da igra ulogu regionalnog hegemona, učestvuju svi akteri srpske politike. Kaljugu ovdašnjeg političkog života miljama udaljenog od realnih problema srpskog društva, ovih dana okupira pitanje bojkota narednih parlamentarnih izbora od strane opozicije. Kao što je to bio slučaj prilikom svakog skorašnjeg nadgornjavanja vlasti i opozicije, i na ovom se pitanju jasno reflektuje sva beda glavnih političkih aktera duboko zapuštenog društva koje suštinski opstaje u pretpolitičkom stanju.
Nakon što serija protesta koji su se održavali svake subote od decembra 2018. godine nije ozbiljnije ugrozila vlast SNS-a, opozicione stranke okupljene oko tzv. Saveza za Srbiju (SZS) počele su sve glasnije da najavljuju bojkot predstojećih parlamentarnih izbora zbog neregularnih izbornih uslova. Podsetimo, povod za ove proteste bilo je prebijanje jednog od opozicionih lidera pred tribinu ove političke koalicije u Kruševcu. Na samom početku se činilo da su protesti produkt samoorganizovanja građana kojima je dosta ovakve političke prakse vladajuće partije.
Raspad “ujedinjene” opozicije?
U tom trenutku protesti su zaista bili masovni i ideološki heterogeni. Na njima su se mogli čuti i drugačiji, socijalni zahtevi koje je pokušao da artikuliše tzv. Levi blok – slabašna koalicija više malih levičarskih organizacija. Savezu za Srbiju koji se na samom početku držao u pozadini protesta – iako ih je od početka vodio preko vlastitih omladinskih aktivista – ovo je bio znak da mora čvršće da preuzme uzde protesta. Potiskivanje tzv. Levog bloka je osim naravi partija okupljenih u SZS-u, razobličilo i sve slabosti ovdašnje rascepkane, neorganizovane levice koja životari na marginama političkog života.
Od toga trenutka protesti su od strane lidera SZS sve više usmeravani udesno. Pokušavajući da u srbovanju nadvise bivše radikale iz vladajuće Srpske napredne stranke, lideri opozicije su počinili čitav niz neukusnih političkih gafova kojima su znatno uticali na smanjenje brojnosti protesta. Potpuno odsustvo bilo kakve strategije protesta svesno usmeravanih nacionalističkim narativom o “Vučićevoj predaji Kosova” i filistarskim zahtevom za “pristojnom Srbijom” razotkrili su svu političku impotentnost srpske opozicije. Odvojenost ovih političkih aktera od realnih, materijalnih problema ogromne većine građana i nesposobnost da se identifikuju njihovi prioriteti, čini ih nesposobnim da ozbiljnije ugroze hegemoniju SNS-a. Iz tog razloga opozicione partije okupljene u SZS nisu uspele da tokom protesta ojačaju svoju strukturu, što je prvi preduslov za ozbiljno suprotstavljanje vlastima, koja je političku dominaciju uspostavila upravo partijskom organizacijom oslonjenom na resurse države.
U ovome treba tražiti ključne razloge bojkota izbora na kom insistira većina partija okupljenih u SZS. No, većina ne znači i da su sve članice ovog saveza jedinstvene u stavu o ovom pitanju. Demokratska stranka se nakon dugog dvoumljenja izjasnila da će ipak bojkotovati naredne izbore. Iako je predsednik ove partije zagovornik bojkota, u partiji postoje još dve struje koje smatraju da se bojkotom izbora ništa ne dobija. Ovakva odluka može biti povod za nastavak beskonačnih podela unutar ove partije od kako je izgubila vlast 2012. godine.
Čvrsta hijerarhija SNS-a
Čini se da je deo Demokrata koji su protiv bojkota izbora zabrinut da bi se njime doveo u pitanje materijalni opstanak ove organizacije koji u mnogome zavisi od participacije u parlamentu. Ova bojazan čini se opravdanom s obzirom na ogromne dugove koje ima ova partija. Osim toga, bojkotom bi opozicija izgubila i jedine preostale opštine u kojima je trenutno na vlasti. Tu se misli pre svega na Šabac kao najveći od tih gradova.
Bez obzira na upitnu strategiju – ili odsustvo racionalne strategije – koja prati ideju bojkota izbora, argumenti opozicije o narušenom izbornom procesu pod vlašću SNS-a su apsolutno tačni. Iako u ideološkom smislu SNS sadrži elemente više političkih ideja koje koristi prema potrebama i okolnostima, u organizacionom smislu ova partija je najbliža modelu tradicionalnih fašističkih partija. Čvrsto hijerarhijski ustrojena, ova organizacija svoju strukturnu moć zasniva na privatnim interesima njenih članova. Na ideološkom polju se kroz retoriku njenog predsednika prelama narodnjačka propaganda o borbi protiv “lopova i tajkuna” najjasnije izražena u njegovom nedavnom pamfletu Elita i plebs, u kom su sadržani svi elementi socijalne demagogije koje je nakon 2000. godine koristila njegova prethodna, Srpska radikalna stranka, a potom i SNS.
Dok se Vučić predstavlja kao zaštitnik siromašnih i obespravljenih, u njegovom najbližem okruženju se koncentriše velika finansijska moć nastala prvenstveno “ceđenjem” tercijarnog sektora ekonomije. Pod ovim mislimo na kontrolu koje ova grupacija ima nad lancima sportskih kladionica, autoprevozničkim preduzećima i sličnim poslovima iz uslužnih delatnosti koje su postale jedini izvor kapitala nakon što je ozbiljniji industrijski kapital pometen zajedno sa industrijom u dva talasa privatizacione pljačke društvene imovine nakon 1991. i 2000. godine. Upravo ova struktura iz najbližeg Vučićevog okruženja predstavlja najjaču organizacionu polugu SNS-a. Isprepletena sa kriminalnim strukturama, ona je sačinila dobro organizovanu stranačku vojsku čija se borbena gotovost održava čestim izborima na svim nivoima. Metodi kojima se ova struktura SNS-a služi u osvajanju političke moći pokrivaju sve aspekte političkog banditizma – od potkupljivanja i ucenjivanja, do pretnji i ogoljenog nasilja.
Polovinu ne zastupa niko
Sa ovim na umu, opravdano je postaviti pitanje šta je strategija opozicije nakon bojkota izbora? Ukoliko parlamentarnu borbu proglašavate besmislenom, a još uvek ispoljavate želju za političkom borbom, logično se nameće zaključak da ste se opredelili za vanparlamentarne oblike političke borbe. Ova vrsta politike po pravilu smera na vanparlamentarno svrgavanje postojeće vlasti, što obično završava u nasilju. No, postojeća opozicija nema snage ni za obračun sa stranačkom vojskom SNS, a kamoli sa regularnim policijskim formacijama. Tako će se vrlo izvesni bojkot izbora od strane SZS-a pokazati kao još jedan izraz nemoći ovog bloka da se suprotstavi Vučićevoj političkoj hegemoniji.
Ono što niko ne spominje u svim lamentima o ovom političkom pitanju, jeste činjenica da od 2012. godine izbore na svim nivoima po pravilu bojkotuje gotovo polovina građana Srbije sa pravom glasa. Tome je tako jer bi dublja analiza ovog statističkog podatka pokazala da interese blizu polovine građana ne zastupa niko. Ova vrsta refleksnog političkog bojkota jeste stvarni problem države Srbije. Ona je prvenstveno posledica političke prakse jedne društvene klase koja od nacionalističke kontrarevolucije u poslednjoj deceniji 20. veka permanentno uništava vlastito društvo pljačkajući sve njegove resurse.
Paradoksalno, upravo je ovakva politička praksa sredstvo reprodukcije navedene društvene klase. Uzrok tome je što srpsko društvo već trideset godina ne uspeva da iznedri nikakvu alternativu toj politici. Kako ta alternativa svakako nije trenutna opozicija, njoj ostaje da pokuša da još malo proširi ovaj dubinski društveni bojkot izbornog procesa nadajući se da će time uzdrmati legitimitet Vučićeve vlasti. Time, međutim, neće biti rešen nijedan od temeljnih problema srpskog društva.