Poslodavci i režimski ekonomisti u Srbiji opet galame: nema prostora za povećanje minimalca! Međutim, rast produktivnosti i stagnacija plaća upućuju na neke sasvim druge odgovore.
Kao i svake godine u avgustu, pored letnjih vrućina, dodatno se temperatura podigne usled najave sindikata o povećanju minimalne plate u Srbiji. Zakon o radu nalaže da se do 15. septembra utvrdi cena najmanje zarade za iduću kalendarsku godinu, kao ishod dogovora poslodavaca i predstavnika radnika na Socijalno-ekonomskom savetu. Ovog puta sindikati su bili smeliji, lansirajući zahtev da minimalni dohodak zaposlenih mora pratiti potrošačku korpu tročlane porodice u Srbiji, a pravu plimu osporavanja izazvao je Duško Vuković, potpredsednik Samostalnog sindikata Srbije, pominjući povišicu od 11 hiljada dinara odnosno da bi cena radnog sata trebalo da bude 209 dinara.
Kao što se već ustalio običaj, predstavnici poslodavaca, praćeni četom protržišnih ekonomista i usputnim izjavama političara, negiraju da je tako nešto moguće, redovno se pozivajući na nedovoljan rast produktivnosti rada u Srbiji i slab bruto društveni proizvod (BDP), koji još nije dostigao nivo iz 1989. godine. Posebno briljira Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije, svojim izjavama da “mi ne da više nismo u socijalizmu, nego ovakvi predlozi liče na komunizam”.
Stagnacija zarada
Međutim, prost pregled ekonomskih parametara nefinansijskog sektora, a posebno mikro, malih, i srednjih preduzeća (MSPP) pokazuje jednu veoma interesantnu situaciju da se od postkrizne 2014. godine bruto dodata vrednost1 oporavila, čak i porasla sa smanjenim brojem radnika. Naime, usled izbijanja svetske recesije 2009. godine, u privatnim preduzećima je otpušteno 140 hiljada radnika i nikada se zaposlenost nije oporavila na prethodni nivo. To upućuje da je produktivnost naglo skočila o čemu svedoče donji grafikoni.
Zapravo, iznenađuje činjenica da je prerađivačka industrija povećala produktivnost rada za čak 23 %, a celokupni nefinansijski sektor 14 %. S obzirom da se u Srbiji gaji poseban mit o neophodnosti malih i srednjih preduzeća za razvoj privrede i koji obuhvataju 837.532 radnika, što je 65,7 % od ukupne zaposlenosti u privatnom sektoru, treba istaći da je uspeh postignut i kod njih sa rastom od 8 %. Međutim, kada se pogleda kretanje prosečnih realnih zarada videće se relativno vodoravni smer, a što upečatljivo pokazuje donji grafikon.2
Sve intenzivnija eksploatacija
Pošto privreda Srbije pati od hroničnog nedostatka tehnoloških inovacija, a s druge strane neto investicije, koje jedine mogu da obezbede modernizaciju opreme i postrojenja, dramatično su opadale sa 4.5 % udela u BDP-u 2012. godine na svega 1,9 % u 2016. godini, rast produktivnosti može se tumačiti jedino povećanom intenzifikacijom proizvodnje manjeg broja radnika, što je svedočanstvo povećane eksploatacije rada.
Analize socijalnog statusa građana pokazuju strahovit učinak dugotrajne deindustrijalizacije, masovnog otpuštanja radnika, a posebno od svetske ekonomske krize 2008. godine, a što se ogleda u nepodnošljivo visokoj stopi nezaposlenosti, najvećoj dohodovnoj nejednakosti na tlu Evrope, zabrinjavajućem siromaštvu i masovnim bekstvu ljudi u inostranstvo radi zaposlenja. Uprkos manipulacijama državnih organa3 čak i kada bi se prihvatili zvanični podaci, vlada Ane Brnabić za poslednjih godinu dana beleži porast nezaposlenosti sa 12,8 % na 14,8 %.
Posebno je intrigrantna analiza Maje Krek, na osnovu Eurostat podataka, pokazavši da polovina odraslog stanovništva Srbije ima u 2016. prihode manje od 213 evra, a 80 % ljudi do 344 evra, što je manje za tridesetak evra od zvanično proklamovane prosečne mesečne zarade za tu godinu. Trenutno minimalna neto plata iznosi 24.822 dinara ili 210 evra, a sudeći po Numbeovim podacima, za dnevnu ishranu od 2.400 kalorija za 31 dan po osobi mora se izdvojiti 10,505.31 dinara. Dakle, četvoročlana porodica mora da potroši 37 hiljada dinara4 mesečno samo za pravilnu ishranu. Jasno je da ako oba roditelja primaju minimalac, a o samohranim majkama ili očevima da i ne govorimo, ne mogu da izmire račune za stan, komunalne usluge i komunikacije.
Ovo ističemo kako bi pokazali koliko je ogromna eksploatacija rada u Srbiji, sudeći po Marksovoj šemi da vrednost radne snage određuje vrednost roba, odnosno korpa dobara, koja služi za prostu reprodukciju stanovništva sudeći po standardima jedne epohe. Očigledno je akumulacija kapitala ušla u ćorsokak, ako ni pod ovako niskim troškovima radne snage nije sposobna za iole značajnije investicije u proširenje proizvodnje i tako rapidno smanji nezaposlenost, a platama da uzlazni smer.
Uteg visokih kamata
Postavlja se pitanje gde odlazi golemi višak vrednosti koji ostvari srpska privreda? Odgovor leži u zaprepašćujuće velikoj otplati kamata i kredita nagomilanog spoljnog duga, koji uprkos valutnim trikovima vladinih službi, nikako ne pada ispod 23 milijardi evra.5 Zapravo, ako uporedimo samo neto prirast BDP-a u 2015. i 2016. godini od 496 miliona evra i 621 milion sa otplaćenim kamatama od 1.076 miliona evra i 1.069 miliona za isti period6 izlazi na videlo da je politika štednje Aleksandra Vučiča doživela fijasko. Zapravo, smanjivši plate u javnom sektoru i penzije za 10% kategorijama iznad minimalnih, ali i povećanjem poreskih stopa privredi, suzila je prostor širenju poslovanja i akumulacije kapitala mnogobrojnim preduzećima.
Na ovo treba dodati repatrijaciju profita i dividendi inostranih firmi (u Srbiji ih ima 2.440 i obuhvataju 40% tržišta) kojima su sve vlade unazad 15 godina isplaćivale basnoslovne subvencije da bi se investiralo u Srbiji. Pri tom se strane kompanije služe nerealnim transfernim cenama u poslovanju sa svojim matičnim filijalama, uključujući razne oblike autsorsinga7 , a značajan problem predstavlja i privredni kriminal koji iznosi devize iz zemlje stečenih u sivoj ekonomiji.
Bez razvojne politike
Sa ukupnom zaduženošću privatnog sektora prema spoljnim poveriocima od 12,2 milijarde evra (uključujući banke koje su dominantno u stranom vlasništvu), na ime čega se u 2015. isplatilo 600 miliona evra kamate i niskim stopama neto investicija, ne treba se onda čuditi što nema značajnog rasta tehnološke produktivnosti rada kao jedinog zdravog privrednog rasta bez povećane eksploatacije radnika, a to posebno važi za mala i srednja preduzeća koja imaju nekonkurentna sredstva za proizvodnju i bave se delatnostima sa niskim nivoom prerade. Od 340.112 registrovanih MMSP-a njih 62,5 % posluje u radno i resursno intezivnim granama, a kada se njima dodaju velike firme sličnog profila onda 60,7 % izvoza prerađivačke industrije u 2016. godini otpada na robe i usluge sa slabom dodatom vrednošću.
Političke elite snose odgovornost za ovakvo stanje nemilosrdnim sprovođenjem neoliberalne agende pustošećih privatizacija u protekle dve decenije, bez ikakve razvojne ekonomske politike, koja bi otklonila visoku nezaposlenost koja obara tržišne nadnice na minimum. Pri tom ništa značajno nije urađeno da se privreda podupre ulaganjem u mrežu istraživačkih instituta i fakulteta za inovacijsku trku na svetskom tržištu.
Iako se radnici i radnice u Srbiji iz petnih žila trude da ostvare kvalitetan i obiman učinak na poslu trpeći raznorazne oblike mobinga, uskraćivanja pravedne nadoknade za prekovremeni rad, izbegavanje poslodavaca da uplaćuju socijalne doprinose i sve to skopčano sa sabotiranjem sindikata, dostignuta produktivnost im se neće isplatiti većim platama od inflacionih podešavanja jer kapital luta u lavirintima otplate kamata i loših preduzetničkih poduhvata. Recimo jasno, ne treba štimovati minimalac već raštimovati besramni kapitalizam.
- Bruto dodata vrednost je razlika između vrednosti roba u baznim cenama i međufazne potrošnje u kupovnim cenama – vrednost svih proizvoda u određenom obračunskom periodu utrošenih u proces proizvodnje [↩]
- Pad u 2009. godini za 10% posledica je promenjene metodologije proračuna realne zarade i nema veze s krizom. [↩]
- U Srbiji se od skora primenjuje metodologija Ankete o radnoj snazi koja uvodi kriterijum jednog sata rada u prethodnoj nedelji kao dovoljan uslov da se osoba svrsta u zaposlene bila plaćena ili ne. Videti šire o posledicama statističkih redefinisanja i manipulacija u radu Sarite Bradaš. [↩]
- Uračunali smo manje potrebe za kalorijama kod dece do 12 godina [↩]
- Ekonomista Nebojša Katić dao je temeljnu analizu tvrdnji režimskih zvaničnika da je udeo spoljnog duga pao sa 71,5% na 65,5% BDP-a u 2017. godini. [↩]
- Udeo kamata u BDP-u se povećao 0,6% u 2008. godini na 3,6% u 2016. godini. [↩]
- O vrlo lošem uticaju stranog kapitala na odliv deviza iz zemlje videti studiju Ivana Radenkovića [↩]