Ove se godine u Srbiji proslava Međunarodnog dana žena poklopila s objavom poražavajućeg istraživanja o položaju radnica. No podatak koji možda i najviše zabrinjava je razina nepovjerenja prema idejama emancipacije.
“Šta je nama naša borba dala?” pitanje je koje svaka žena u klinču sa patrijarhatom postavi sebi barem jedanput godišnje – za Osmi mart. Gradovima se razliju ženski marševi, zidove ukrase novi prkosni grafiti – “Neću ružu, hoću revoluciju!”, “Budućnost je ženska” – jajovodi se u domišljatoj uličnoj umetnosti izviju u srednji prst uperen ka svima koji bi da, umesto nas koje imamo matericu, odlučuju u njeno ime; koji bi da je, pred pravdom Boga i države, zastupaju – jer smo mi žene previše neuračunljive da bismo se samozastupale. Taj jedan dan, mnogi muškarci osveste postojanje svojih partnerki, majki, ćerki, sestara, baka i drugih žena (uglavnom onih s kojima su u srodničkom odnosu) toliko da im se zahvale za sve žrtve koje “muški” podnose i udele im, razume se, cvet: a ne podršku za revoluciju.
Ovaj Osmi mart na poklon borbenim ženama u Srbiji doneo je, međutim, i nešto dugotrajnije od cveta i jednodnevnog muškog priznanja “drugog pola” – prve rezultate velikog istraživanja o položaju i strategijama žena širom Srbije. Njih 1.560, stanovnica gradova i sela u Srbiji i na severu Kosova, prošle godine je učestvovalo u temeljnom poduhvatu Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu i udruženja Centar za mame. S obzirom na iscrpnost upitnika i želju da se širok opseg tema u vezi sa ženskim pitanjem što pouzdanije potkrepi, istraživanje se fokusiralo samo na žene koje su rodile – a njegovi rezultati, prvi put predstavljeni dan uoči Osmog marta, raspirili su javnu diskusiju o svemu oduzetom što je ženska borba jedared donela, i o onome za šta se tek treba izboriti.
Srećni brak patrijarhata i kapitalizma
Po prvi put posle dugo vremena, skeptici, pa i negatori postojanja patrijarhata nakratko su zaćutali. Hiljadu i petsto žena reprezentovalo je činjenicu da se srbijansko društvo još nalazi duboko zaglibljeno u patrijarhatu, a da one najmlađe među njima – među nama – zapljuskuje i talas retradicionalizacije. Bilo da kažemo “što mlađe, to konzervativnije” ili “što starije, to konzervativnije”, nećemo pogrešiti: od patrijarhalnog i tradicionalističkog generalnog preseka tek donekle odudaraju žene srednjih godina (30–45), čiji su stavovi progresivniji negoli u mlađoj (18–29) i starijoj (46–59) kategoriji.
Patrijarhat se (i) u Srbiji ogleda na svim nivoima – od porodičnog kruga do tržišta rada, od nezadovoljnog posmatranja sopstvenog odraza u ogledalu do vezanih nogu u nekom od porodilišta, od kućnih poslova do uličnih borbi. Mnogobrojna lica patrijarhata tipično se naslanjaju jedno uz drugo: tako, recimo, žene koje u manjoj meri koriste kontraceptivna sredstva u većoj meri okrivljuju druge žene za takozvanu “belu kugu” i više podržavaju zabranu abortusa. O dubini ukorenjenosti patrijarhalnih obrazaca i često nesvesnom poistovećivanju žena sa patrijarhalnim modelom svedoči podatak da među visokoobrazovanim ženama gotovo 60% ili ne koristi kontraceptivna sredstva, ili se služi visokorizičnim metodima kontracepcije, kakav je prekinut snošaj. Dakle, ako je mišljenje da i žena zaslužuje da, poput svog partnera, doživi orgazam tokom seksa u međuvremenu postalo popularnije (premda se ta praksa vrlo verovatno još nije normalizovala), to se ne može reći i za praksu stavljanja kondoma – odbijanje partnera da stavi kondom tokom seksa naknadno se racionalizuje kao čin postizanja dublje bliskosti i intime, te izgradnje poverenja u, po svemu sudeći, bogomdanu moć muškarca da se “zaustavi na vreme”.
O Srbiji kao društvu polne jednakosti i rodne ravnopravnosti, po svim pokazateljima sudeći, još uvek ne može biti govora. Nešto više od 60% anketiranih žena zarađuje ispod republičkog proseka (koji za 2017. godinu iznosi oko 400 evra), a u posebno nepovoljnom položaju su mlade žene (18–29 godina), kao starosna kategorija među kojom je najveći broj nezaposlenih i žena na prekarnim poslovima, i gde su razlike između primanja muškaraca i žena najizrazitije. Život u razvijenom kapitalizmu, pak, praktično zahteva da oba partnera/supružnika budu zaposleni kako bi mogli da ekonomski opstanu; rad koji ostaje neprepoznat i nevrednovan – kućni rad – još uvek se opravdano može nazvati ženskim kućnim radom, budući da za šporetom, daskom za peglanje i svim prašnjavim ili uprljanim delovima kuće i dalje dominantno (u 70–80% slučajeva) stoje žene. S obzirom na njihova generalno niža primanja u odnosu na muškarce, žene u Srbiji nalaze se u tamnom vilajetu: ako je nužno napraviti izbor između tržišta rada i brige o kući i deci, muškarcu će, kao tržišno “cenjenijem”, pripasti prva, javna sfera, a ženi ona koja joj “po prirodi” – tj. po činjenici da može da rađa – pripada: privatna sfera; ako je, s druge strane, nužno (a najčešće jeste) da oboje budu na tržištu rada, žena ne postaje rasterećenija od “tradicionalnih ženskih poslova”, već samo višestruko opterećena – nalik “supermamama” koje promovišu TV reklame: u poslovnim odelima, besprekornog izgleda i nepokolebljivog “ženskog osmeha”, s mobilnim telefonom na uhu, detetom u jednoj a cegerom s namirnicama za porodični ručak u drugoj ruci.
Materica u službi države i nacije
Strategije ekonomskog opstanka još su urgentnije za samohrane roditelje i roditeljke. Razvodeći se od svojih supružnica, muškarci se u alarmantnom procentu razvode i od njihove dece: tek petina anketiranih žena prima alimentaciju od bivših supružnika, i to neredovno; ostatak je uglavnom ili ne prima, ili je morao da pokrene sudsku parnicu da bi bivši muževi počeli da plaćaju alimentaciju. Mere koje Vlada Srbije predlaže i sprovodi u odgovoru kako na pritiske javnosti da se položaj žena poboljša (a kojima ovo istraživanje daje dodatni, naučno potkrepljeni zamajac), tako i na nacionalističku paranoju o “izumiranju Srba”, svode, pak, poboljšanje sveukupnog društvenog položaja na arbitrarne ekonomske parametre. Već nekoliko godina država pompezno promoviše svoju populacionu politiku, koja bi u punom sjaju trebalo da zablista konačnim uvođenjem Saveta za populacionu politiku. Istina, zvaničnom predstavljanju mera koje će početi da se primenjuju delom od 1. jula, a delom od naredne godine prethodilo je ništa manje blistavo “zagrevanje” za natalitet: od nespretne izjave ministarske bez portfelja zadužene za demografiju i populacionu politiku, Slavice Đukić Dejanović, o “fokusiranju [podsticajnih mera za rađanje] na studentsku populaciju”, do odabira najinspirativnijih pronatalitetnih slogana (simbolično, baš oko Dana zaljubljenih) od strane Ministarstva kulture i informisanja.
I taman kada smo pomislili da država neće otići dalje od nagrađivanja imperativnih “Rađaj, ne odgađaj” i “Dosta reči, nek zakmeči” slogana, prvi čovek Srbije je bez uvijanja predočio nacionalistički program podsticaja rađanju. Konferencija za novinare sazvana je 17. marta, na dan kada je, 2004. godine, otpočelo proterivanje nekoliko hiljada Srba s Kosova. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić detaljno je povlačio paralele između gradova na Kosovu i u Srbiji, odnosno nataliteta albanskog i srpskog stanovništva; podvukao je da je rešenje kosovskog pitanja od ključnog značaja za opstanak srpske nacije, utoliko što će ljudi – srpske nacionalnosti – zasnivati porodice na tlu Srbije tek ako budu uvereni u mirnu i sigurnu budućnost. No, nakon živopisnih izjava predsednikovog generalnog sekretara Nikole Selakovića da je “na svakodnevnom nivou nas [Srba] za jedan avion manje, a Albanaca za skoro jedan autobus više”, te najave ministra odbrane Aleksandra Vulina da će se i Vojska Srbije uključiti u borbu za povećanje nataliteta, pre bi se reklo da se pred žene stavlja zadatak da svoje materice stave u službu otadžine i podare naraštaje za rat za Kosovo nego da su u fokusu “mir i sigurnost”.
Kako istraživanje Instituta za sociološka istraživanja i Centra za mame pokazuje, žene sebe dominantno ne doživljavaju kao političke subjekte, već kao članice društva čija je dužnost da rađaju, a za koje država iskazuje brigu svojim merama populacione politike. Kontradiktorno – ali sasvim u skladu sa sukobom između konzervativnih i emancipatorskih sadržaja s kojima se žene u Srbiji suočavaju – one su vrlo nezadovoljne nesigurnom realnošću u kojoj žive: onom realnošću u kojoj svaku petu ženu poslodavac pri intervjuu za posao pita namerava li da zasnuje porodicu, a svaku desetu otpusti tokom porodiljskog odsustva ili neposredno po povratku na posao, nakon porođaja; realnošću u kojoj žene koje zadrže posao i nakon iznesene trudnoće bivaju premeštene na niža radna mesta u hijerarhiji; realnošću u kojoj se roditeljima/kama ne izlazi u susret fleksibilnim radnim vremenom, realnošću nerešenog stambenog pitanja, nepodsticajnih politika zapošljavanja, nedostupne i skupe robe za decu. Premda jeste došlo do pozitivnih kretanja u zakonodavnoj sferi, mehanizmi dosledne primene tih zakona još nisu jasno uspostavljeni; najavljeni podsticaji za poslodavce koji bi poštovali zakon i omogućavali ženama koje su već zasnovale ili nameravaju da zasnuju porodicu da rade, mogli bi biti jedan od načina efektivnije kontrole sprovođenja zakona (svakako efektivniji od prvobitne pozicije da bi, rečima Slavice Đukić Dejanović, poslodavci trebalo da budu savesni pa da ne otpuštaju trudnice i majke).
Objekat porođaja
Žena, međutim, ostaje u značajnoj meri kontrolisana mekim (i onim nešto tvrđim) imperativima kapitalističke države-nacije i usađenog patrijarhalnog okruženja. Porođajna iskustva plastično pokazuju negiranje ženskog subjektiviteta i autonomije.
Budući da su istraživanjem bile obuhvaćene samo žene koje su rodile, čitava zasebna grupa pitanja bila je posvećena porođajnom iskustvu. Pored učestalosti i načina primene različitih praksi u porodilištima, detaljno je ispitivano i kako su se žene osećale tokom i nakon porođaja. Ironično, iako su državi puna usta rađanja i kritike žena koje se ne povedu za svojim “majčinskim instinktom”, uslovi u porodilištima vrlo su nezadovoljavajući.
Iako je reč o događaju u koji bi žena trebalo da bude maksimalno moguće uključena – događaju koji se najdirektnije tiče njenog tela – ona se tretira manje-više kao stvar. Premda više od polovine anketiranih žena jeste bilo obavešteno o procedurama kojima će biti podvrgnute, saglasnost od njih nije tražena u, takođe, više od polovine slučajeva. Najdublji problem leži u činjenici da je porođaj normalizovan kao relativno traumatično iskustvo – medicinsko osoblje dominantno ga tretira kao hladnu i neutralnu medicinsku proceduru, a žene ne dovode u pitanje vrlo prisutne invazivne metode kojima bivaju podvrgnute, budući da “lekari najbolje znaju” i to, verovatno, “tako mora”.
Alarmantan je podatak da trećina anketiranih žena nije imala mogućnost da dobije epiduralnu anesteziju usled tehničke neopremljenosti porodilišta. Svega je 14% njih dobilo epidural. S druge strane, praksa indukcije – davanja hormona kako bi se izazvale kontrakcije – prisutna je u gotovo dve trećine slučajeva, a sprovodi se rutinski, neretko i onda kada nema medicinski opravdanih razloga da žena dobije indukciju. Psihološke posledice koje indukcija povlači za sobom jesu veća preplavljenost žena celokupnim porođajnim iskustvom, osećaj da ne mogu da utiču na njegov tok i da su zanemarene od strane osoblja. Generalno uzev, bliskiji i podržavajuć odnos osoblja prema porodiljama ima status dodatne usluge – ali ni činjenica da je polovina žena koje su učestvovale u istraživanju imala “vezu” u porodilištu nije uvek značila da će im porođaj proći “glatko” i da će tokom njega biti tretirane kao glavne akterke, a ne statistkinje u uigranom i višestruko repriziranom, strogo medicinskom serijalu.
Neprijatelji ženskog oslobođenja
Žene se, dakle, nedovoljno pitaju o pitanjima koja se najneposrednije tiču njih samih. Iako Srbija po pitanju abortusa zvanično nije krenula reakcionarnom putanjom koja se aktuelno pomalja – pa i utabava – u nizu evropskih zemalja, nema garancija da neće krenuti tom putanjom. Predsednik Srbije je tokom pomenute konferencije za novinare o populacionoj politici više puta naglasio da je žena ta koja se pita – po svemu sudeći, da bi ublažio efekat koji je izjava “Neka prvo čuje otkucaje srca i vidi ultrazvuk u 4D, pa onda odluči želi li da rodi ili ne” ostavila na slušateljke kojima se, eto, ništa zapravo ne nameće. No, čak je i njegova tirada o vezi nataliteta i kosovskog pitanja suptilnija od zvaničnih stavova Srpske pravoslavne crkve, koja predstavlja značajan oslonac konzervativnog režima i jakog aktera “iz senke”.
SPC o abortusu otvoreno propoveda kao o ubistvu i glavnog krivca za pretpostavljeno “izumiranje nacije” nalazi u ženama koje izvrše abortus. Njene intervencije u žensku telesnost išle su toliko daleko da je predložila uvođenje konsultacija sa sveštenicima za žene koje se odluče na prekid trudnoće. Očekivano, Crkva je u više navrata javno podržala zabranu abortusa i nesumnjivo će predstavljati snažnog saveznika desnice ukoliko se i u Srbiji pravo žene na abortus formalno dovede u pitanje.
Ono što će, međutim, za dalju borbu žena za sopstveno oslobođenje biti najvažnije jeste da se međusobno prepoznaju kao saveznice, kako bi čvrsto stale iza svojih zajedničkih interesa. Još uvek dominantni patrijarhalni kulturni obrasci i poistovećivanje značajnog broja žena u Srbiji sa njima svakako predstavljaju veliki – premda ne i nesavladiv – kamen spoticanja na tom putu. Indikativno je da većina žena koje su učestvovale u istraživanju ima neutralan odnos spram feminizma, ili ga vidi kao elitističku politiku – mali broj njih se izjasnio feministkinjama, i to su uglavnom visokoobrazovane žene višeg materijalnog statusa. Istovremeno, čak i među visokoobrazovanim ženama u značajnoj meri vlada homofobija, premda su manje homofobične od žena nižeg stepena obrazovanja – sveukupno gledano, preko 60% žena protivi se istopolnim brakovima, a preko 70% davanju prava homoseksualnim parovima da usvoje dete.
Bauk feminizma
Iako država “na papiru” podržava progresivne politike u praksi često odstupa od onoga za šta se deklarativno zalaže. Činjenica da se parade ponosa nekoliko godina unazad održavaju bez incidenata – ali i dalje uz snažno policijsko obezbeđenje – ili da se na mestu premijerke nalazi žena koja se javno deklariše kao lezbejka pre su identitetske perjanice suštinski konzervativnog režima nego odraz dubljih društvenih promena. Zauzeti kurs, od kog se ne odstupa, jeste kurs razvoja neoliberalnog kapitalizma – a politika “štednje”, smanjivanja (pa i ukidanja) državnih izdataka za tržišno neprimamljive i neprofitabilne sektore, širenja nestabilnih poslova koji radnicima/ama ne pružaju adekvatnu (ponekad ni ikakvu) zaštitu, i posledično sve veći pritisak da se u takvom sistemu preživi, na ženama ostavljaju samo još više udaraca i još tamnije modrice. Kapitalizam očuvava patrijarhalnu društvenu strukturu, potvrđujući nevidljivi ženski rad na reprodukciji svakodnevice i podstičući sukobe po drugim osnovima – seksualnom, nacionalnom, rasnom, religijskom – kako temeljna klasna suprotnost ne bi bila dovedena u pitanje. Žensko oslobođenje, u punom smislu reči, može nastupiti jedino s oslobođenjem od bremena kapitalizma.
Čak 85% anketiranih žena složilo se da bi majke s troje i više dece “samo” na osnovu obavljanja te, majčinske uloge trebalo da imaju beneficirani radni staž, a više od 60% njih stalo je iza stava da bi nezaposlene majke i domaćice trebalo da za svoj rad u domaćinstvu primaju platu i penziju. To nam govori da nema neslaganja sa onim što su premise feminističke borbe, ali da se feminizam još uvek ne vidi kao sredstvo političke artikulacije zahteva za poboljšanjem društvenog položaja žena. Uprkos reakcionarnim predstavama u čijem obnavljanju i sam režim aktivno sudeluje, cilj feminizma nije da zatre muški rod, zabrani ženama da budu (i) majke ili da ih sve na silu ugura u tržišnu utakmicu – cilj feminizma je da se žena aktivno i ravnopravno bori za odlučivanje o sopstvenom životu i za društvenu jednakost kao pretpostavku istinskog oslobođenja.