Početkom akademske godine, u Srbiji je zaoštren konflikt vezan uz finansiranje fakulteta. Privatne obrazovne institucije nastoje osigurati deo javnih sredstava, čemu se državni fakulteti odlučno protive. Argumenti s obe strane su očekivani, ali i jedni i drugi ubedljivo promašuju suštinu problema.
Oktobar je, tradicionalno, mesec fakultetskih uzburkavanja. Iz godine u godinu, obnavljane sporne odluke nadležnog Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i pojedinačnih fakultetskih uprava, nastoje se svakog borbenog oktobra pobiti, što najčešće završava perpetuiranim odlaganjem njihovog sprovođenja do narednog osvita prvog studentskog meseca – kada se scenario studentske pobune nanovo otvara i, nažalost, uglavnom biva zatvoren privremenim, skromnim i neizvesnim “ustupcima” nadležnih instanci. Na svom evropskom putu, Srbija je sve bliža otvaranju pregovaračkog poglavlja 26, koje se tiče obrazovanja i kulture. Reforme školstva, na svim nivoima – pa tako i na nivou visokog obrazovanja – zahuktavaju se: mesijanski se najavljuju uvođenja dualnog obrazovanja u srednjoškolski sistem i sufinansiranja obrazovanja u visokoškolski. U kontekstu sve izrazitije implementacije tržišne logike u sferi obrazovanja, zaoštravanje sporova između državnih i privatnih univerziteta ovoga oktobra poprimilo je interesantne oblike.
Akteri inicijative za promenu Zakona o visokom obrazovanju nisu (bili) samo studenti i studentkinje, već i privatni univerziteti, odnosno, njihovi predstavnici. Zahtev izložen predsedavajućem Odborom za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo, Muameru Zukorliću, sastojao se u nastojanju da se državni i privatni univerziteti tretmanski izjednače; pod tim tretmanom su predstavnici privatnih univerziteta u prvom redu podrazumevali tretman studenata/tkinja, te je tako zatraženo da država obezbedi izvesna budžetska sredstva ne samo za studente/kinje u državnim, već i u privatnim obrazovnim institucijama visokog školstva. Predstavnici državnih univerziteta istog trenutka su skočili na noge, denuncirajući ovakav zahtev “privatnika” po (od)već ustaljenoj dihotomnoj shemi – državni univerziteti su odolevajući bastion kvalitetnog obrazovanja, privatni služe onima koji bi lako do diplome. Pa ipak, koliko je ta shema opravdana? Da li državni i privatni univerziteti zbilja predstavljaju suprotne krajeve kontinuuma kvalitetnog obrazovanja?
Nestale razlike
Susedski primer – situacija s upisom na državne, odnosno privatne fakultete u Republici Srpskoj ove školske godine – unosi opravdanu sumnju u ovo često ponavljano oštro razgraničenje. Naime, državni fakulteti u Republici Srpskoj suočili su se sa do sada najmanjim interesovanjem brucoša/kinja, a razlog tome je, kako se navodi, sve prisutnije opredeljivanje studenata/tkinja za privatni sektor obrazovanja. Iza ovog povećanog interesovanja – koje se može zapaziti i u Srbiji – teško da stoji uvećana materijalna moć studenata/tkinja, odnosno njihovih porodica. Pre bi se mogla zapaziti rezigniranost uslovima na državnim fakultetima kao uzročnik preusmerenja interesovanja.
S obzirom na činjenicu da školarine na pojedinim državnim fakultetima u Srbiji dostižu gotovo 2.000 evra (po godini osnovnih studija) – što, uzgred, premašuje visinu školarine na više privatnih fakulteta – cena studija kao kriterijum razlikovanja državnih i privatnih fakulteta donekle gubi na snazi; štaviše, dok su školarinom na privatnim fakultetima uglavnom pokriveni svi troškovi studiranja, to za državne uglavnom ne važi: uz kupovinu potrebne literature (pri čemu se neretko insistira na poštovanju autorskih prava profesora i profesorki koji su napisali za prosečan srbijanski džep relativno skupe knjige), tu su i nadaleko čuveni administrativni troškovi, čija visina, kao i način upotrebe još uvek predstavljaju nikom jasnu niti smislenu kategoriju (podsetnika radi, nekadašnji ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Srđan Verbić je pre dve godine izjavio kako je naplaćivanje ovih troškova od strane fakulteta protivzakonito; praksa se, pak, tvrdoglavo nastavlja, pre svega zahvaljujući autonomnom statusu koji svaki fakultet ima).
Degradirano znanje
Dakle, sa slabljenjem kvantitativnog aspekta studiranja kao kriterijuma razlikovanja državnih i privatnih fakulteta, preostaje još samo insistiranje na onom kvalitativnom. Bilo bi, naravno, neosnovano u celosti osporiti kritike koje se upućuju kvalitetu obrazovanja na privatnim univerzitetima – statistički podaci govore u prilog tvrdnji da se na privatnim fakultetima zvanja stiču lakše i brže no na državnim. Ipak, daleko od toga da su državni fakulteti nosioci luče “pravog znanja” – ne samo da se kvalitet znanja koje se studiranjem na njima stiče objektivno degradira evropeizacijskim reformama kroz koje prolazi (parcijalizacija znanja po uvođenju bolonjskog sistema je sa svakim narednim akreditovanim programom sve vidljivija; potržišnjavanje visokoobrazovne sfere bi, u dugoročnijoj perspektivi, moglo da rezultira i potpunim ukidanjem manje profitabilnih obrazovnih grana – visokokapitalistički Japan koji je došao do zaključka da mu društveno-humanističke nauke više nisu potrebne i predstavljaju nepotreban izdatak alarmantan je primer), već su i subjektivni utisci studenata i studentkinja sumorni: poznata parola da “studenti/kinje nisu tu zbog nastavnog kadra, već je obratno” u praksi se, po komentarima sudeći, više oseća na privatnim fakultetima negoli na državnim.
Zbog svega toga se ovog oktobra žalbe privatnih fakulteta čuju glasnije nego inače. Navodi se da su u neravnopravnom položaju u odnosu na državne i kada je dobijanje akreditacije za studijske programe posredi – u Komisiji za akreditaciju i proveru kvaliteta, koja broji šesnaest članova, tek je jedan s privatnog univerziteta, čime se, kažu predstavnici privatnog sektora obrazovanja, odluke ne donose nepristrasno. Zahtev za finansijskim olakšicama studentima/kinjama koji/e se odluče za privatni fakultet, u svetlu aktuelnih zbivanja – najavljenog sufinansiranja studiranja na državnim fakultetima, čime budžetski student faktički postaje stvar prošlosti – te goreopisanog stanja, odjednom ne deluje tako nerazumnim.
Sistemska greška
Ono što, pak, jeste nerazumno je opravdavanje okretanja privatnom sektoru obrazovanja kao alternativi nezavidnom postojećem stanju unutar državnog; preciznije rečeno: činjenica da u konkretnoj situaciji možemo razviti razumevanje za zahtev koji su izneli predstavnici privatnih fakulteta svedoči o temeljitoj sistemskoj grešci. Ne samo da državno finansirano obrazovanje time (dodatno) gubi svaki svoj smisao – posebno imajući u vidu da ni u sadašnjem trenutku, u kom takav zahtev privatnih univerziteta (još) nije uvažen, finansije koje državni sektor obrazovanja poseduje ne omogućavaju veću dostupnost visokog školovanja najširim društvenim slojevima, dakle, i onim socijalno najdepriviranijim (a kakva bi tek situacija bila s povećanjem konkurencije?) – nego i obrazovanje biva potpuno osporeno kao ono što bi trebalo da bude: javna stvar. Umesto da napori budu usmereni ka poboljšanju kvaliteta obrazovanja za što veći kvantitet, što veći broj ljudi, paralelno se unižavaju i njegov kvalitet, i brojnost onih kojima put do visokog obrazovanja nije zaprečen.
Stoga nastojanja moraju biti upravljena ka sistemskoj promeni. U okrilju koje svim sredstvima potencira konkurentnost, nesolidarnost, razjedinjenje, koje uigrano produbljuje društvene nejednakosti istovremeno proklamujući baš suprotne ciljeve, moramo se solidarno i sjedinjeno boriti za svaki “krupan zalogaj” – nekada, uzgred, dostupan svakom paru usana – koji nam postupno klizi iz ruku, dok snage iscrpljujemo boreći se i za one sitnije – za mamce koje nam iz godine u godinu varljivo njišu pred očima. Obrazovanje ne treba i ne sme da bude ekskluzivno pravo, privilegija malobrojnih; obrazovanje treba biti svestrano, svima dostupno i svačije. Objavimo ga!