Demokratska stranka je jedna od najznačajnijih političkih formacija srpske tranzicije. Nakon što je, zajedno sa svojim derivatima, služila kao predvodnica opozicije Miloševiću, stranka je u proteklom desetljeću dominirala svim instancama vlasti. No poslije neočekivanog poraza 2012. godine DS je u strmoglavom padu, očajnički se pokušavajući zadržati na rijetkim džepovima moći, prvo Beogradu, a sada Vojvodini. Čini se kako bivša stranka moći bez pozicije vlasti postaje žrtvom vlastitih proturječja.
Dana 30. maja je u Kragujevcu održan zajednički miting pod nazivom “Osvetli Srbiju” u organizaciji Demokratske stranke i pokreta Zajedno za Šumadiju bivšeg gradonačelnika Kragujevca Veroljuba “Verka” Stevanovića. Izgleda da je više od bilo čega što je rečeno ili učinjeno na tom mitingu bilo važno koliko je bilo prisutnih. Vladajuća Srpska napredna stranka (SNS) je, čini se, još dok je miting trajao izašla sa procenom da je mitingu prisustvovalo 900 ljudi trijumfalno zaključujući da je miting propao te da je većina učesnika dovezena autobusima iz drugih gradova. Organizatori mitinga pak tvrde da ih je bilo 10 hiljada. Mejnstrim mediji su se zadovoljili procenom agencije Beta od oko dve hiljade prisutnih. Policija kaže 1100. To je, izgleda, najjači utisak sa pomenutog skupa.
Pre samog mitinga u Kragujevcu je u toku dana održana sednica Glavnog odbora Demokratske stranke na kojoj je predsednik te stranke Bojan Pajtić ustvrdio da jedino DS može da pobedi Srpsku naprednu stranku i da će oni nastaviti sa protestima dok, kako je rekao, “ne vide leđa Nikoliću i Vučiću”. Verko, bivši gradonačelnik, na mitingu je izjavio da će na sledećim izborima, “oduvati” sadašnju vladajuću stranku. To je, otprilike, čitav plan. Ništa spektakularno. Međutim, postavlja se pitanje na čemu baziraju svoj optimizam govornici na mitingu. Pogledajmo malo kako stoje stvari.
DS vidi sebe kao najznačajniju, ako već ne i jedinu, opozicionu snagu. To što ta stranka tako vidi sebe, to je prirodno donekle, a donekle je i stvar propagande. Povremeno ih tako vidi i jedan deo javnosti, tačnije mediji koji utiču na javnost. Problem je, međutim, šta isti ti mediji povremeno objave rezultate nekakvih ispitivanja i sondaža javnog mnjenja u kojima stvari stoje poražavajuće za sve osim za članove SNS i, donekle, njihovog koalicionog partnera Socijalističke partije Srbije (SPS).
Meteoritski pad
Po rezultatima tih anketa o političkim partijama u Srbiji još uvek je Srpska napredna stranka daleko ispred ostalih, a sledi je druga vladina partija SPS na čelu sa ministrom inostranih poslova Ivicom Dačićem, sa najmanje trosktruko manjom podrškom. Iza dve vladajuće partije nalazi se Demokratska stranka sa, u zavisnoti od ankete do ankete, podrškom od svega 7 do 10 odsto ispitanih. Ispod DS-a se, kako sada stoje stvari, podvlači crta cenzusa i po tom stanju stvari ove tri partije su jedine koje ulaze u parlament. Premijer Aleksandar Vučić se, pozivajući se na ta istraživanja, osvrnuo i na “desnu opasnost” (?!) ukazujući na porast ultranacionalističkih i šovinističkih političkih grupa poput Srpske radikalne stranke (SRS) i organizacija koje bi mogle oko njih da se okupe. Pajtića i DS on, barem javno, ne pominje kao nešto što ga ugrožava i ove brojke mu daju za pravo. Sa druge strane, Pajtić kao predsednik stranke koja je do 2012. godine imala vlast kao sada SNS (dakle i predsednika države i predsednika vlade) oseća pritisak i potrebu da zaustavi meteorski pad koji je u rekordnom roku ostvarila stranka koja se smatrala jednom od najvažnijih u istoriji novijeg višepartizma ne samo u Srbiji, već i na prostoru čitave bivše Jugoslavije.
Pomenuti miting i najavljena aktivnost na ulici je jedan od tih pokušaja. Vlada u senci je prethodni pokušaj koji skoro da je već pao u zaborav, iako formalno još uvek postoji. Međutim, najvažniji front za Pajtića, možda više nego za stranku koju vodi, je poslednji ostatak vlasti u rukama – Vojvodina. Od formiranja vlade 2012. godine SNS pokušava da, na krilima svog uspeha, izvrši smenu vlasti na svim nivoima na kojima je to moguće. Negde, kao u Kragujevcu u kome je bio miting “Osvetli Srbiju”, su u tome uspeli formirajući nove koalicije u već postojećim skupštinama opština, na nekim drugim mestima su održavani vanredni izbori i u tom procesu sve je izgledalo, i još uvek izgleda da se Demokratska stranka topi i nestaje deo po deo. Uprkos svemu, Pajtić za sada, pomalo neobjašnjivo, uspeva da održi kakvu-takvu većinu i sebe na čelu Pokrajinske vlade Vojvodine, iako je SNS nekoliko puta skoro uspela u nameri da ga smeni i uspostavi svoju većinu, a Pajtićevi koalicioni partneri ponekad otvoreno koketiraju sa naprednjacima. Taj fakat, zadržavanje vlasti na pokrajinskom nivou u Vojvodini je jedini Pajtićev uspeh i jedini uspeh njegove partije koja deluje kao da se nezadrživo raspada, a čiji uticaj je – to već nije pitanje utiska – manji iz dana u dan.
Od Pala do Oktobra
Demokratska stranka je, praktično od prvog dana svog postojanja, bila sklona podelama, čak toliko da joj je to bio i jedan od zaštitnih znakova. Oni demokratama naklonjeni su je zbog procesa neprestanog odvajanja frakcija eufemistički nazvali “inkubatorom političkih stranaka” koji “jača kroz deobe”. Zaista, teško je i nabrojati sve političke partije nastale iz DS-a, ali je potrebno da se setimo makar nekih poznatijih. Demokratska stranka je nastala 1989. godine, u kancelariji tadašnjeg sekretara Udruženja književnika Srbije. Značajna su i imena osnivača: od njih trinaestorice (svi su muškarci) u DS-u danas je još samo njen prvi predsednik Dragoljub Mićunović, koji je i sam napuštao tokom devedesetih, pa se u nju vratio. Pored njega tu su bili još i Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica, sin prvog predsednika post-jugoslovenske Makedonije Kira Gligorova, Vladimir Gligorov, Nikola Milošević, Kosta Čavoški, Gojko Đogo, Slobodan Inić, Marko Janković, Miodrag Perišić, Radoslav Stojanović, Dušan Vukajlović. Telefonski pristanak da budu među osnivačima su dali pisci Borislav Pekić i Milovan Danojlić koji su bili van zemlje u tom trenutku.
Poznavaoci političke scene u Srbiji već na osnovu ovog spiska mogu videti koliko je šarenolika ekipa osnivača koja je bila u rasponu od prozapadnih liberala do Karadžićevih senatora i branilaca njegovog lika i (ne)dela – Čavoškog i Nikole Miloševića koji su se prvi i odvojili već 1990. godine, osnovavši nacionalističku Srpsku liberalnu stranku koja nikada nije igrala ni najmanju ulogu u političkom životu. Sledeće odvajanje je ostavilo znatno više traga – formiranje Demokratske stranke Srbije (DSS) na čelu s Vojislavom Koštunicom koji je kasnije postao premijer. Linija sukoba bilo je učestvovanje u tadašnjoj koaliciji nazvanoj Demokratski pokret Srbije (DEPOS) pod vodstvom Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića, a do danas je to najznačajniji rascep unutar DS-a unatoč tome što je praksa cepanja nastavljena do današnjeg dana.
Zoran Đinđić je izvršio neku vrstu unutarpartijskog udara predvodivši kampanju za izbore 1993. godine umesto formalnog predsednika Dragoljuba Mićunovića. Nakon izbora, na prvoj stranačkoj skupštini, Đinđić je i formalno smenio Mićunovića koji se zatim distancira od stranke stvarajući Demokratski centar prvo kao NGO, a onda i kao partiju koja je kasnije bila zasebna članica DOS-a, Demokratske opozicije Srbije, široke formacije koja je zajedno izašla na izbore 2000-te godine posle kojih su usledili oktobarski događaji koji dovode do smene Miloševića. Đinđić je, pak, sa predsedničkog mesta imao ozbiljne izazove od svojih stranačkih kolega koji su, posle poraza koje su doživljavali formirali svoje partije poput skoro zaboravljenog Slobodana Vuksanovića koji je formirao Narodnu demokratsku stranku, a onda je utopio u Pokret za demokratsku Srbiju bivšeg generala Momčila Perišića.
Neprestano kadrovsko vrenje
Po svedočenju upućenih Đinđić je hteo sam da se povuče u korist Miroljuba Labusa, ekonomiste, poslanika i kasnije jednog od osnivača i prvaka tehnokratske neoliberalne stranke G17plus, ali je Labus to odbio. Nakon što je relativno tesno pobedio Vuksanovića, Đinđić je posle izbora 2000. godine postavljen za predsednika Vlade. Posle atentata na Đinđića 2003. godine dolazi do novog komešanja i sukoba između Zorana Živkovića, Čedomira Jovanovića i Borisa Tadića. Tadić pobeđuje, Jovanović zatim osniva Liberalno-demokratsku partiju (LDP), za koju ekonomski program piše, između ostalih, i jedan od osnivača DS-a Vladimir Gligorov, Živković prvo zauzima poziciju nekakve pasivne partijske opozicije, zatim napušta politiku, a posle propasti u poslu sa vinogradom i vinom, za šta je dobio velike državne subvencije, osniva Novu stranku, još jedan od derivata DS-a.
Stvar je daleko od bilo kakvog zaustavljanja, naprotiv, ovaj proces kao da se ubrzava. Posle potopa na izborima 2012. godine, Tadić izlazi iz stranke i formira Socijaldemokratsku stranku. Na njeno čelo dolazi Dragan Đilas koji međutim ubrzo odatle odlazi u anonimnost svog bogatstva, a na čelo stranke dolazi Bojan Pajtić. No od poraza 2012. godine nijedna promena ne pomaže. DS se strmoglavljuje do sadašnjih sedam odsto u anketama. Treba reći da je ovo samo deo neprestanog kadrovskog vrenja koje postoji u DS-u od prvog dana i da su njeni članovi, svojevremeno, bili i Srđa Popović, jedan od osnivača i predvodnika organizacije “Canvas”, poznate po “izvozu obojenih revolucija” sa Stratforom u Ukrajini, Gruziji, Egiptu… Tu su još bili i Čedomir Antić, desničarski istoričar i monarhista, Vladan Batić, koji se otcepio od DSS-a i formirao Demohrišćansku stranku Srbije, takođe članicu DOS-a, Vuk Jeremić, bivši ministar inostranih poslova za koga se svojevremeno takođe govorilo da će formirati stranku i tako dalje.
Spisak je, svakako, teško zaključiti, naročito zbog toga što ovaj proces još uvek traje. Trenutno, u toku je ne samo vrlo moguće, već skoro izvesno novo osnivanje stranke iz DS-a. Borko Stefanović, narodni poslanik, inspirisan izbornim uspehom Sirize, pokušava da osmisli i osnuje neku srpsku Sirizu, kontaktirajući pritom vrlo različite ljude, skoro nasumično, od trockista do pasiviziranih članova različitih političkih stranaka, računajući i DS. Najnovija tabloidna bomba glasi: “Borko Stefanović razgovara o novoj partiji i sa Đilasom!” Njegov tvit koji su preneli u mejnstrim vestima ovih dana kaže, otprilike, da “ne bi uzeo DS ni da mu je neko pokloni”. Podsećam, on je još uvek poslanik te partije u parlamentu. Takođe, kao mogući protivnik Pajtiću pominje se Goran Ješić, svojevremeno jedan od perjanica Građanskog saveza Srbije i gradonačelnik Inđije. Ta je stranka (GSS) dugo bila politička predstavnica “Druge Srbije”, a nakon što se rasformirala, njezini su članovi prešli delom u LDP, a delom u DS.
Neumoljiv tok izbornog ciklusa
Ako nekome sve ovo deluje konfuzno, neka ne brine. Zamislite kako je tek sadašnjim članovima Demokratske stranke. Imajući na umu sve prethodno napisano, šta je miting u Kragujevcu zapravo trebalo da bude? Pokušaj da se definiše opozicija SNS-u koji drži sve poluge vlasti u Srbiji? Pokušaj DS-a da spreči opadanje svog uticaja ili Pajtićev pokušaj da kao predsednik te stranke predupredi novu podelu ili pobedi unutarstranačku opoziciju? Pokušaj da se održi bilo kakvo članstvo? Sve vreme govorimo o političkoj stranci koja još uvek važi za najjaču opozicionu.
Zato ne treba da čudi grčevito Pajtićevo držanje vlasti u Vojvodini kao poslednjem uporištu. Sve ovo vreme on je uspeo da odoli naprednjačkim pokušajima da promene skupštinsku većinu, bilo novim koalicijama, bilo novim izborima. Međutim, njegov mnogo ozbiljniji protivnik je vreme. Bez obzira na naprednjačke pokušaje, Skupština AP Vojvodine ušla je u takozvanu “izbornu godinu”. Sudeći po izjavama aktera, sada ulazimo u period sukoba različitih tumačenja zakona. Naime, prethodni izbori su održani 6. maja 2012. godine, te je sledstveno tome 6. maj 2015. godine označio ulazak u izbornu godinu. Sve ono što se dogodilo u prethodne tri godine ukazuje na to da će Pajtić sa strankom koju predvodi postati manjina u Skupštini Vojvodine, zato on tako očajnički kupuje vreme. Naprednjaci žele izbore do kraja godine, DS tvrdi da za tako nešto ne postoji ni osnov, ni razlog.
Bitno je napomenuti još jednu vrlo bitnu stvar: ti prethodni izbori 2012. godine bili su poslednji na kojima je DS mogla da igra na kartu straha uglavnom nacionalnih manjina u Vojvodini: Mađara, Rusina, Rumunja, Hrvata i tako dalje (ali ne samo njih) od radikalske prošlosti Nikolića i Vučića, te famoznom povratku u famozne devedesete i izolaciju zemlje od tzv. međunarodne zajednice. Prethodne tri godine su pokazale da u politici koju vode naprednjaci nema ničega čega nema u politici DS – od privatizacije, evrointegracija do nepotizma i partokratije.
Kupovanje vremena
Da se taj strah, koji je bio značajan izborni adut demokrata ne samo u Vojvodini, istopio, svedoče rezultati izbora u nizu opština u Vojvodini u kojima su, uglavnom, naprednjaci nadmoćno pobeđivali. Zato se njima žuri, jer im ističe vreme u kome mogu da se za svaku teškoću pozivaju na prethodnu Vladu, a zato Pajtić po svaku cenu kupuje vreme, jer očekuje da se naprednjacima dogodi ono što DS-u pre njih, da se razveju iluzije i da im birači kažu: zbogom. Vreme neumitno curi i jednima i drugima. Oni ga prekraćuju prebrojavanjem prisutnih na mitinzima i medijskim cirkusom.
Zato, takođe, Pajtić ne preza od stvaranja koalicija ni sa folklornim četnicima poput Verka Stevanovića i njegovom lokalnom grupom poteklom iz Draškovićevog SPO-a koji je, u međuvremenu, takođe završio na naprednjačkoj listi što im je bio jedini spas od sudbine statističke greške na izborima. Jedna stvar nikako ne bi smela da začudi nikoga: ukoliko rezultati sledećih izbora za Skupštinu AP Vojvodine budu onakvi kakve svi sada očekuju, onda je sasvim realno odvajanje bar još jedne političke grupe iz “inkubatora” zvanog DS. Iznenađenja su, naravno, moguća, ali spadaju u domen teorije. Jedino je pitanje da li će “inkubator” preživeti taj poraz na izborima. Novu podelu bi, valjda preživeli, kao i sve ove do sada.
Odbrojavanje je počelo. Sve je svima jasno, osim, makar približno, tačnog broja prisutnih na mitinzima “Osvetli Srbiju”.