Dok je na Svjetskom ekonomskom forumu u Davosu srpski predsjednik Aleksandar Vučić predstavljao svoju alternativnu realnost, kod kuće je “sve cvalo” od medijskih, političkih, demokratskih i drugih sloboda. Ne čudi stoga što su mediji vlasnički povezani s njegovom strankom otprilike u isto vrijeme dobili naputke kojim se temama imaju baviti u narednom periodu.
Ako su fejk njuz i post-istina samo pojmovna antitela koje je liberalni etablišment proizveo kao teorijski štit od odgovornosti za decenije nemara prema voljenoj istini i reprezentaciji obespravljenih, moramo priznati da se isti taj poredak aktivno trudi da kreiranje tih pojmova dobrano i opravda. Naime, činjenica da je “glavni urednik” srpskih medija učestvovao na panel-diskusiji “Medijske slobode u uslovima krize” na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, naizgled ne predstavlja nikakvo čudo. Učešće najvećeg medijskog urednika iz zemlje koja, prema rečima Reportera bez granica, uskoro može postati medijska “crna rupa”, pokazatelj je zrelosti svetske elite koja nije zaboravila Balkan i koja i dalje verno bdije nad “liberalnim vrednostima”.
Na prvu loptu sve je tako – kad se forma i sadržaj udrobe u čorbi sveopšte relativizacije – samo što, naprosto, nije. Iako je činjenica da o medijskim slobodama u uslovima krize zna praktično sve, gostovanje srpskog predsednika Aleksandra Vučića na panelu opravdano je izazvalo kosternaciju stručne javnosti u Srbiji. Rečima direktora programa N1 za Srbiju Jugoslava Ćosića, Vučićevo učešće na takvom skupu je – “epski cinizam”. Dok u zemlji iz koje dolazi državni zvaničnici svakodnevno proizvode lažne vesti, kuće novinara gore ko najlepša sela, a televizije dobijaju hitne dopise vlasti o metodama satanizacije opozicije, predsednik Vučić je u alpskom gradiću Davosu hladnokrvno secirao medijske probleme u svom standardnom tehnokratskom maniru.
“Godinama unazad ne dobijamo dobre ocene od Reportera bez granica i Fridom hausa. Razgovarao sam sa Reporterima, pozvao ih u Srbiju da povedu svoje stručnjake i da zajedno poboljšamo situaciju, koja bi za godinu, najviše dve, trebalo da u oblasti medija da rezultate poput onih koje smo postigli u ekonomskim reformama”, istakao je Vučić tokom panela, s pozom skrušenog đaka kog učitelji kritikuju za nedovoljno dobro obavljenu domaću zadaću. Ipak, medijski ljudožder vegetarijanac kakav jeste, Vučić je brzo prešao u suptilni kontranapad, naglašavajući da je on još dobar kakvih ima, takoreći liberalna avangarda u sve netolerantnijoj Evropi. U Srbiji lažne vesti nisu kriminalizovane, kao u Nemačkoj, jer kada bi uradili isto kritikovali bi nas da ograničavamo slobode, žalio se on. Nakon toga, podsetio je na seriju ubistava novinara u EU, i to ni manje ni više nego nadovezujući se na govor sina ubijene malteške novinarke Dafne Galicije, Metjua.
“To se (u Srbiji) nije dogodilo. Desilo se u pet zemalja EU, kao i pucnjava na novinara u Crnoj Gori. Ali, nisam tu da napadam Metjua. U Srbiji nije ubijen nijedan novinar. Zapaljena je garaža i prvi sprat kuće novinara koji se bavio temama na lokalu. Uhapsili smo napadače, uskoro ćemo i nalogodavce. Znamo ko stoji iza napada”, rekao je Vučić komentarišući slučaj novinara Milana Jovanovića koji je zaledio krv u žilama srpskih novinara. No, da bi (medijska) predstava bila potpuna, Vučić se iznenadno ranije vratio iz Davosa i, uz isceniranu mističnost, u večernjem terminu na konferenciji saopštio da je nalogodavac pokušaja ubistva novinara Jovanovića uhapšen – i to ni manje ni više nego predsednik opštine Grocka i član SNS-a Dragoljub Simonović. Evropski zvaničnici i međunarodna medijska udruženja zapljeskali su predsedniku Srbije koji je slavodobitno likovao da “partijska knjižica nikoga neće zaštititi od odgovornosti”.
Krizni PR spolja i jačanje pritiska unutra
Ipak, i Davoški igrokaz i prinošenje partijske žrtve na oltaru medijskih sloboda, samo su reakcije na politički problem u kome se našao Vučić i, samim tim, njegovi ino-poslodavci koji su mu i “završili” učešće na panelu o slobodi medija. Bez obzira na vešti PR Vučićevi nervozni očnjaci sve više izbijaju na videlo. Politička situacija u Srbiji se komplikuje, protesti koji traju već devet nedelja zaredom politizovali su stanovništvo oko jed(i)ne teme – autoritarne vlasti, a njegova medijska strategija sveprisutnog vladara koji se žrtvuje za dobrobit čitave nacije polako slabi. Zbog toga potezima koje pravi u poslednjih nekoliko meseci Vučić praktično učvršćuje svoju impresivnu medijsku tvrđavu, a za šta traži podršku svojih “prijatelja” iz inozemstva.
Pokušaj ubistva novinara Jovanovića kome su tri osobe bacile molotove koktele na kuću a zatim pucale kako iz nje ne bi (živ) izašao, samo je najdrastičniji primer atmosfere netrpeljivosti prema bilo kakvoj kritici vlasti u Srbiji. Tokom Vučićevog boravka u Davosu, niški portal Južne vesti objavio je mejlove koji su stigli na adrese više lokalnih medija u Srbiji, i u kojim se pod oznakom “urgentno” uredništvo tih medija obaveštava da u naredna tri dana u udarnim terminima jedine teme budu Dragan Đilas, šef Saveza za Srbiju, glavne opozicione skupine, i glumac Sergej Trifunović, oštri kritičar vlasti i odnedavno predsednik Poketa slobodnih građana. Sve to, naravno, uz specijalni naci-začin.
“ĐILAS, HITLER I SERGEJ – TO SU TRI TEME, KOJE TREBA DA NAM ZAUZMU PROSTOR U INFORMATIVI!”, navodi se u mejlu. Činjenica da je vlasnik svih ovih medija Radoica Milosavljević, bliski prijatelj Bratislava Gašića, direktora Bezbednosno-informativne agencije i potpredsednika SNS-a, koji je nakon poslednjeg talasa privatizacije, pokupovao nekolicinu lokalnih medija, još jednom je razgolitila promašenu liberalnu tezu o slobodi medija van državne kontrole. Nevidljiva ruka vladajuće partije i s njom povezanih interesnih grupa proteže se duboko u privatni sektor, a to su pokazala i poslednja prekomponovanja na medijskoj sceni. Prvo je državna firma Telekom Srbija kupila za čak 195 miliona evra slabo uticajnog kablovskog operatera “Kopernikus Technology” čiji je jedan od vlasnika Srđan Milovanović, brat Povernika SNS-a za Niš Zvezdana Milovanovića. Samo mesec dana kasnije, Srđan je iskoristio dobijeni novac i brže-bolje od grčke Antena grupe za 180 miliona evra kupio, između ostalog, dve televizije sa nacionalnom frekvencijom – “O2 TV”, nekadašnji “B92”, i “Prvu TV”. Na taj način je praktično javnim parama finansirana privatna akvizicija čoveka vladajuće većine. Sam Vučić, iako je negirao bilo kakvu vezu sa ovom rokadom kojom je osigurao potpunu kontrolu nad medijskim nebom Srbije, praktično je indirektno priznao svoje motive, odnosno strahove.
“Vi ste doveli tog Grka i sve ste imali na tim televizijama. Što vam je Grk sada prodao te televizije? Sada ja treba da budem kriv što je prodavao. Da ga nije neko naterao? Da li je trebalo da zabranim nekom Srbinu da kupi te televizije i da ih kupi neko od Šolakovih i Ðilasovih ljudi spolja”, rekao je on gostujući u jutarnjem program svog voljenog Pinka.
Dva Dragana – opoziciona osovina zla
Dva Dragana, Đilas i Šolak, postali su antijunaci u lovu na izdajnike koje SNS gura kroz sva raspoloživa sredstva javnog dezinformisanja. Đilas, bivši predsednik DS-a i gradonačelnik Beograda, multimilioner i čovek koji je pre Vučića tek nešto suptilnije upražnjavao kontrolu nad medijskim prostorom, pre godinu i po dana vratio se na političku scenu i veoma brzo nametnuo kao najjači opozicioni igrač osvojivši 19 odsto glasova na prošlogodišnjim beogradskim izborima.
Dragan Šolak, švajcarski državljanin sa firmama na Malti koji poslove obavlja preko mreže of-šor kompanija, drugi je deo ove opozicione “osovine zla” koja navodno hoće da sruši miljenika naroda Aleksandra Vučića. Misteriozni medijski magnat do skoro je bio većinski vlasnik United Group, vodećeg kablovskog internet operatera u bivšoj Jugoslaviji. Ovu firmu nakon ne potpuno transparentnih transakcija preuzeli su investicioni fondovi KKR, vlasnik N1, i od skora BC partner. Međutim, prema pisanju medija, i nakon prodaje Šolak je ostao glavni menadžer i jedan od akcionara u United Group.
Veza Đilasa i Šolaka je (in)direktna i tiče se Đilasove nekadašnje marketinške kompanije Direct media. Ovu kompaniju koja je do dolaska SNS-a na vlast praktično kontrolisala tržište oglašavanja u Srbiji, Đilas je 2013. prodao bugarskom biznismenu Krasimiru Gergovu, koji je u svojoj zemlji već imao reklamnu agenciju i manjinsko vlasništvo nad bugarskom nacionalnom televizijom BTV. Međutim, mnogi su sumnjali u ovu transakciju s obzirom da se Gergov nije zvanično vodio kao vlasnik, dok je na čelu kompanije i nakon prodaje ostao Jovan Stojanović, jedan od Đilasovih saradnika. S obzirom na vrzino kolo of šor kompanija koje sežu preko Holandije, Luksemburga, Britanskih Devičanskih ostrva, Samoe, Hongkonga, sve do Francuske, tačno vlasništvo gotovo je nemoguće utvrditi. Bilo kako bilo, tu i takvu Direct media kupila je Šolakova United group sredinom prošle godine, a tada i počinje praktično svakodnevna režimska hajka na njih dvojicu. N1 više nije toliko “američka televizija” koliko je “Đilasova i Šolakova televizija”.
Kosovski čvor i izbori za novog srpskog stečajnog upravnika
Da li je zaverenička veza između dva Dragana realna ili ne, nije toliko bitno koliko činjenica da je Vučić precizno locirao njegove jedine prave oponente u državi. Ljude koji su dovoljno bogati, ino-povezani i medijski uticajni da mogu da ugroze njegovu vlast ili finansiraju njeno obaranje. Ili, da budemo precizniji, to su ljudi koji mogu da ga zamene na čelu povereništva globalnog kapitala u Srbiji.
Tokom ove godine očekuje se konačno rešenje pitanja Kosova, a Vučić zna da nakon toga, njegova differencia specifica polako počinje da se briše. Isluženi autoritarni lider, bivši nacionalista kompromitovan mnogobrojnim aferama zbog koje je društvo duboko polarizovano, u svakom trenutku može biti zamenjen starom-novom građanskom opozicijom. Time bi se tranzicioni krug zatvorio, a nove vlasti – potencijalno predvođene Đilasom – morale bi da “otplate” to što su avanzovali. Ipak, pored pitanja Kosova Vučićev adut u zadržavanju svoje pozicije jeste to što ima totalitarnu vlast, a time i potpunu kontrolu nad uređenjem “poslovog ambijenta”. Tokom skoro sedmogodišnje vladavine Vućić se ustoličio kao prvak neoliberalnog upodobljavanja domaćeg zakonodavstva i rasprodaje resursa bez diskriminacije.
“…to je nešto od velike važnosti za EU, jer Srbija je privukla preko 60 odsto direktnih stranih investicija na Balkanu. Imamo veoma fleksibilan Zakon o radu, subvencije, privući ćemo 75 odsto stranih direktnih investicija na Zapadnom Balkanu, ako bismo mogli da se hvalimo dobrim rezultatima u ovim oblastima”, izneo je svoje reference predsednik Srbije upravo na panelu o medijima u Davosu. I zaista, on je i dalje kandidat sa najboljim CV-jem. Zbog toga je i imao privilegiju da bude jedini državnik na panelu o medijima gde je imao priliku da izloži svoju odbranu odnosno, na momente čak i besramnu, “alternativnu realnost”.
“Ako pitate ljude u mojoj zemlji, iako imate sve brojke koje sam predstavio, oni će reći da se osećaju da su siromašni, da nisu zadovoljni. To znači da činjenice nisu u modi, emocije su nešto što se prodaje, a uvek je lakše prodati negativnu emociju nego pozitivnu emociju”, izjavio je bez imalo blama predsednik države u kojoj je nejednakost zvanično najveća u Evropi, plate na samom dnu liste, a četvrtina stanovništa u riziku od siromaštva.
Pitanje kako je Vučić uopšte dobio priliku da, po ko zna koji put, demonstrira cinizam poniznog parohijskog kardinala u zavejanoj katedrali globalnog kapitala, čini se bespredmetnim. Uostalom, Vučić i nije bio glavna kontroverzna zvezda u Davosu. Saudijska delegacija dominirala je kada je reč o poslovnim sastancima visokog profila, a pitanje šta je sa slučajem Kašogi zakopano je duboko u pustinji. U svakom slučaju, čini se da odgovor, kao i obično, leži u starom istraživačkom pravilu – da treba pratiti trag novca.