Nova zakonska rješenja za roditelje u Srbiji najavljena su kao istodobno nacionalni i socijalni projekat, koji treba da okrene negativne demografske trendove. No, njihove posljedice će se, čini se, ograničiti na daljnju retradicionalizaciju rodnih uloga i istodobnu individualizaciju skrbi. Cijenu, kao i uvijek, plaćaju žene.
Gostujući po ko zna koji put u nekoj od fingiranih debata na režimskoj televiziji Pink, predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je: “Albanci će za 70 godina biti najbrojnija nacija u regionu, oni su u narastanju i nemaju problem sa svojim političarima koji će da kažu nemojte da rađate decu, nemojte da razmišljate o budućnosti već samo o komforu”. Tenzije unutar saveza evroatlantskog imperijalizma i srpskog nacionalizma se na (ne)očekivan način prelamaju i kroz položaj žena u Srbiji. Naime, sada kada Zapad pritiska Vučića da prizna kosovsku nezavisnost, što urušava njegov status “nacionalnog lidera”, a u kombinaciji sa posledicama katastrofalne ekonomske politike može rezultirati skorim izbornim porazom, Vučić kosovsku nezavisnost pokušava da objasni kao posledicu “nacionalne neosvešćenosti srpskog naroda” koji živi komforno.
Drugim rečima, kosovska nezavisnost je proizvod hedonističkog načina života žena koje ne rađaju, poručuje predsednik. Militarizacija diskursa o materinstvu, jer je u osnovi svakog izmišljanja ili preuveličavanja nepovoljne demografske slike projekcija etničkog sukoba između Albanaca i Srba ili želja za ponovnim uspostavljanjem srpske dominacije na Kosovu, jeste pokušaj održanja iluzije o “nacionalnoj suverenosti”. Zato ne treba da čudi poplava klerikalne i nacionalističke propagande koja je otvoreno ženomrzačka – “duhovni oci” iz Srpske pravoslavne crkve neprekidno prozivaju “hedonistkinje” i “čedomorke”, izmišljajući cifre o izvršenim prekidima trudnoće, a zbog prirode institucije čije interese zastupaju, za razliku od predsednika republike, predsednice i članova vlade, ne moraju ni da ublažavaju retoriku.
Ta retorika kao da je prepisana iz nacionalističkih pamfleta raznih “eksperata” za demografiju iz 1990-ih i mogla bi se sumirati u nekoliko nesuvislih opštih mesta: Srbi izumiru kao nacija, dok drugi narodi, što se prvenstveno odnosi na Albance, sprovode populacione politike koje dovode do povećanja nataliteta. Demografska slika odraz je i “duhovnog posrnuća” srpske nacije, što se najjasnije ogleda u odustajanju od teritorijalnih pretenzija prema drugim državama u regionu. Za sve to krive su žene koje odlažu rađanje, prekidaju trudnoće ili ne rađaju onoliko dece koliko srbijanska vladajuća klasa misli da treba. Nevladine organizacije u ovom su diskursu preuzele ulogu koja se tokom Miloševićevog režima pripisivala “antisrpskoj orijentaciji” Titove Jugoslavije, premda najekstremniji među predstavnicima SPC, poput njenog portparola Irineja Bulovića, i dalje govore o kriptotitoistima.
Ministarke miriteljke
Međutim, ono što nesumnjivo razdvaja miloševićevski i današnji kontekst jeste činjenica da obespravljivanje žena više nema isključivo nacional-šovinističko lice, već poseduje i ono liberalno-tržišno, čiji predstavnici nisu samo u opoziciji, kao za vreme Miloševića, nego se nalaze i na vlasti. Slavića Đukić Dejanović, poslanica Socijalističke partije Srbije i ministarka bez portfelja zadužena za populacionu politiku, te Zorana Mihajlović, funkcionerka Srpske napredne stranke, potpredsednica vlade i ministarka građevinarstva, predstavljaju opciju koja svojim delovanjem na polju reproduktivnih prava i rodne ravnopravnosti pokušava da pomiri i nacionalističku ideologiju i kapitalističko tržište. I jedna i druga političarka bile su, posebno tokom godine na izmaku, u fokusu medija zahvljujući raznim kvazirodno senzibilnim inicijativama koje su pokretale.
Podsećanja radi, Zorana Mihajlović često je bila na meti stranačkih kolega zbog sukoba oko prava na abortus sa zvaničnicima Srpske pravoslavne crkve, kao i zbog nastojanja da se Zakon o rodnoj ravnopravnosti što pre usvoji. Dalje, krajem prošle godine Đukić Dejanović inicirala je osnivanje demografskog saveta. Aktivnosti demografskog saveta koje su trenutno aktuelne jesu podrška projektu “Akademska beba” i nacrt Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom, čije se usvajanje očekuje do kraja godine. Uprkos nesrećno sročenom nazivu, “Akademska beba”, čiji je osnivač Studentska asocijacija Univerziteta u Novom Sadu, načelno je dobra inicijativa. Cilj tog projekta jeste da pruža podršku studentkinjama i studentima koji u toku studija dobiju decu, te problematizuje pitanja studentskog standarda i uslova studiranja za studente-roditelje.
Međutim, ministarka Đukić Dejanović je svoju posetu Studentskoj asocijaciji iskoristila da pošalje poruku da je cilj države “da bude što više roditelja među studentima”, a zatim demantovala da je reč o planskom projektu države da se studentkinje podstiču na rađanje, te pojasnila da se radi o podršci (očigledno isključivo moralne prirode) studentkinjama koje su već u drugom stanju – da donesu “ispravnu demografsku odluku”. Ministarkine nastupe u javnosti i inače karakterišu ovakvi diskurzivni manevri – ona, na primer, uzgredno tvrdi da je pravo na abortus neotuđivo pravo žene, a zatim, koristeći svoj profesionalni autoritet profesorke Medicinskog fakulteta, naširoko raspreda o štetnosti abortusa po zdravlje i progresivnom “starenju nacije”.
Mizerni dodaci
Što se pak Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom tiče, reč je o površnim izmenama koje ne predstavljaju sistemsku podršku roditeljstvu, već, štaviše, posredno doprinose još većoj individualizaciji brige o deci, uspešno spajajući nacionalističku i tržišnu logiku. Suština zakonskih izmena odnosi se na povećanje roditeljskih i dečijih dodataka. Roditeljski dodatak predstavlja jednokratnu pomoć države za prvo, drugo, treće i četvrto dete, dok se dečiji dodatak odobrava materijalno ugroženim porodicama. Iako se novim zakonom predviđa povećanje ovih davanja i preko 100%, i dalje je reč o mizernom iznosu – dečiji dodatak ionako iznosi nekoliko desetina eura mesečno. Budući da nema reči o sistemskom odgovoru na nezaposlenost, nedostatak socijalne i zdravstvene zaštite i za roditelje i za decu, ovaj zakon, paradoksalno, produbljuje neoliberalnu paradigmu povlačenja države iz javnih servisa.
Štaviše, ako imamo u vidu da neoliberalizam, kako je argumentovala Ana Vilenica, predstavlja “specifičnu politiku širenja tržišnih vrednosti kroz različite prakse i institucije u svim sferama svakodnevnog života”, Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom zapravo je neka vrsta tržišnog dogovora između pojedinaca i države. Za “donošenje ispravne demografske odluke”, država obezbeđuje određenu finansijsku nagradu. Važna novina u ovom zakonu jeste i navodno izjednačavanje prava žena zaposlenih na određeno i socijalno osiguranih žena sa sela sa pravima žena koje su zaposlene na neodređeno. Još krajem prošle godine Ministarstvo rada izašlo je u javnost sa ovim predlogom, ali do danas nije utvrđeno na koji način bi se porodiljska naknada obračunavala ženama koje nemaju mesečne prihode, bilo da su zaposlene na imanju, da su vlasnice gazdinstva ili da imaju ugovor o delu.
No, prema postojećem Zakonu kazne za neisplaćivanje porodiljskih naknada su simbolične, a država, uključujući i ministarku Đukić Dejanović, otpuštanje žena na trudničkom i porodiljskom bolovanju ne prepoznaje kao politički problem. Stoga je vrlo verovatno reč o pokušaju da se ovim zakonom u sledećoj predizbornoj kampanji ponudi neki socijalni sadržaj, a da se ne odgovori na pitanje kojim će se konkretnim sredstvima sprečiti diskriminacija žena na tržištu rada. Svaka dosadašnja demografska strategija, čak i ona sa samog početka dvehiljaditih, koja nije imala tako snažan etnički predznak, prećutno je podržavala udaljavanje žena koje rađaju sa tržišta rada, te je počivala na ideologiji “intenzivnog majčinstva” tj. na uverenjima da je majka nezamenljiva kao negovateljica (i dece i nacije), pa je shodno tome uloga majke za žene važnija od plaćenog rada.
Prevelika cena za žene
I za Zoranu Mihajlović, predlagačicu Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji se zasniva na mehaničkoj primeni sistema kvota, i za Slavicu Đukić Dejanović podrazumeva se da svaka žena želi i treba da rađa, pri čemu bi “državotvorni interes” tu trebalo da bude nezanemarljiva motivacija. Ili rečima Đukić Dejanović – “Pozivam sve mlade da se vole za Srbiju”. Pored toga što simuliraju zainteresovanost režima ne samo za nacionalna nego i za socijalna pitanja, obe ministarke imaju značajnu ulogu u ostvarivanju naizgled kontradiktornog zahteva za istovremenom neoliberalnom modernizacijom i retradicionalizacijom društva. Reč je prosto o podeli uloga “dobrog i lošeg policajca” u strategiji repatrijarhalizacije.
Dok Zorana Mihajlović, ograđujući se od feminizma, promoviše Zakon o rodnoj ravnopravnosti, koji predviđa upotrebu rodno nediskriminativnog jezika, akademska zajednica ga bučno ismeva. Dok Đukić Dejanović u svojim demografskim projekcijama donekle računa sa određenim nivoom reproduktivnih sloboda, neprekidno smo izloženi strašnoj stigmatizaciji abortusa i okrivljavanju žena za pad nataliteta. Sličnu funkciju imaće i Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom.
Iskustvo žena u Crnoj Gori koje su se odrekle penzija i prava na rad da bi po osnovu materinstva ostvarile doživotne prihode pokazuje da žene plaćaju previsoku cenu neoliberalnih eksperimenata sa nacionalističkom populacionom politikom – nakon izbora, pod izgovorom da je to neophodno zarad fiskalne konsolidacije, naknade majkama su smanjene. Predlog novog Zakona o finansijskoj pomoći može završiti na sličan način. No, čak i da ostane u predviđenim iznosima, sa novim rezovima u javnom sektoru i sa novim talasom privatizacija i otpuštanja, jednokratna novčana pomoć neće mnogo značiti roditeljima i novorođenoj deci, ali atmosfera i diskurs kojim se legitimiše njegovo donošenje već sada normalizuje mizoginiju u javnom prostoru i utire put novim napadima na ženska prava.