Moj zakon, tvoj zakon, naša pravna država

Foto: Predsedništvo Republike Kosovo
Foto: Predsedništvo Republike Kosovo

Naizgled nekontroverzan, čin polaganja zakletve sudaca i tužitelja srpske nacionalnosti pred predsjednikom Kosova preobrazio se u još jedno prepucavanje između Beograda i Prištine. Ono bi u ovom slučaju moglo poslužiti i kao prognoza za budućnost Zajednice srpskih općina i pravca u kojem će djelovati Srbi na sjeveru Kosova.

Kosovskim novinarima nije bilo dozvoljeno da prate svečanu sednicu polaganja zakletve sudija i tužilaca srpske nacionalnosti pred predsednikom Hašimom Tačijem, što znači da osim samog predsednika, ministra pravde te sudija i tužilaca koji su dali zakletvu, malo ko zna šta se zapravo desilo u kabinetu predsednika. Oni koji su trebali da polože zakletvu ušli su kao sudije i tužioci koji su u većini slučajeva radili u sudovima koji su postupali po srpskim zakonima i bili su u nadležnosti srpskog ministarstva pravde, a izašli su kao sudije i tužioci koji će od tog dana postupati po kosovskom zakonu – makar su jedan i drugi zakonski okvir po mnogim tačkama u direktnom konfliktu.

Taj manjak informacija oko detalja – poput pitanja da li su dali istu zakletvu kao drugi tužioci i sudije na Kosovu ili se ipak radilo o nekoj posebnoj zakletvi – prouzrokovao je ogromnu mistifikaciju teme u kosovskim i srpskim medijima. Za one koji prate situaciju sa strane ovo je bio još jedan dokaz farse u kojoj učestvuju Srbija i Kosovo, gde i jedna i druga strana tvrde da oni zapravo upravljaju severom Kosova.

Srbijanska premijerka Ana Brnabić se prva odazvala na kritike koje su se uglavnom pojavljivale u srpskim medijma, tvrdeći da se zapravo radi o neutralnoj izjavi. “Evo da imate prave informacije” krenula je premijerka u svom obraćanju na Tviteru: “Naše sudije nisu položile nikakvu zakletvu, već su dali posebnu, statusno neutralnu, izjavu. Istina je važna.” Njena izjava nije previše pomogla u razjašnjavanju istine, osim što je pružila uvid u službeni stav srpske vlade, po kojoj se u ovom slučaju radi o “njihovim, odnosno beogradskim sudijama i tužiocima”.

Iz njene perspektive, bitno da je izjava koju su dali sudije i tužioci Srbi “statusno neutralna”, a to što će oni od sada delovati po propisima kosovskih zakona, ili, što su čak u trenutku kada su davali zakletvu na svojim krilima držali fascikle sa kosovskim državnim grbom i tu “jako neutralnu” izjavu dali ispred predsednika Kosova, ne treba nikoga da zabrinjava. Niti će Brnabić, u cilju daljeg osvetlivanja istine, objasniti srpskoj publici zašto je uopšte došlo do tog čina i kako je njen prethodnik u 2015. godini u Briselu potpisao sporazum o integraciji sudova na severu Kosova u kosovski pravosudni sistem.

Interesi Republike Srbije

Jedan ovakav pristup predstavlja obrazac sa kojim se tradicionalno u ovakvim situacijama služi ceo srpski politički vrh, i usporedbe radi vredi da se pomene reakcija gore navedenog prethodnika Brnabićeve, koji je bio sklon sličnim izjavama kada je bio premijer i to nastavlja iz sadašnje pozicije. Tako se, na primer, predsednik Vučić obratio narodu okupljenom na glavnom trgu u Severnoj Mitrovici nakon “uspeha” srpske liste na lokalnim izborima na Kosovu održanim prošlog meseca, sa jednako zbunjujućom izjavom. Na spikerfonu preko telefonskog uređaja njegovog pulena, šefa Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića, on je lokalnim Srbima čestitao pobedu na kosovskim izborima. “Hoću da vam kažem da sam ponosan na vas što štitite i branite pravo Srba da opstanu na svojim ognjištima i što branite interese Republike Srbije.”

A koje to interese Republike Srbije štite kosovski Srbi? Je li interes Republike Srbije da “samoproglašena, privremena Republika Kosovo” postane funkcionalna tako što će Srbi učestvovati na njenim izborima, ili je interes Srbije pesmica koja se često intonuje u nacionalističkom ključu, po kojem je Kosovo “srpsko, i uvek će biti srpsko”? Ako Srbi na Kosovu učestvuju na izborima koje organizuje glavni grad Republike Kosovo ili se integrišu u sudove pod nadležnošću Prištine, zar nije to “veleizdaja” interesa Republike Srbije, čiji ustav svojata Kosovo kao pokrajinu i ne priznaje njene institucije? Ili se zapravo radi o tome da će vlast u Srbiji tvrditi, čak i u trenutku kada to postane smešno, da je sve u interesu Republike Srbije pod uslovom da Srbi na Kosovu budu radili ono što Beograd od njih traži. Pa makar to značilo da se na zidu Gazimestanskog spomenika ugravira ogromna zastava Republike Kosova, pored čuvene Kosovske zakletve.

Sa kosovskim Srbima se neće razumno i direktno komunicirati o tome šta je Beograd potpisao u Briselu u sklopu dijaloga za normalizaciju odnosa izmedju njih i Prištine koji traje od 2013. godine, i koju ulogu u tome igraju Srbi na Kosovu. Niti će im se pružiti prilika da oni o tome odlučuju kako treba da se sprovedu ti sporazumi – tekst sporazuma o pravosuđu, koji je doveo do dekretiranja sudija i tužilaca, čak nije dostupan javnosti. Nikad nije protokoliran ili objavljen, nego se od naroda očekuje da slepo prate direktive i narative iz Beograda na osnovu toga što je dogovoreno iza zatvorenih vrata u Briselu.

Labavi zakonski okviri

Sa kosovske strane, pitanje davanja zakletve srpskih sudija i tužilaca nije prošlo sa manjom dozom uzbune i kritike. Sama činjenica da je polaganje zakletve bilo zatvoreno za medije nije kosovskoj publici ulila poverenje da se radi o “čistim poslovima”, a nacionalističkim glasovima u politici i medijima ovo je dalo povod za kritike i ocene da se radi “o još jednoj izdaji kosovskih interesa”.

Dnevni list Koha Ditore je prošlog vikenda objavio tekst gde se navodi da je razlog zbog kojeg je davanje zakletve odloženo za nedelju dana – nije se desilo 17. oktobra nego nedelju dana kasnije – to da je u međuvremenu potpisan sporazum između Tačija i Vučića koji sve odluke koje su donešene u “srpskim sudovima”, ili sudovima koji su funkcionisali i donosili odluke od 1999. do 2013. u okviru ustava i zakona Republike Srbije ali na teritoriji Kosova, proglašava važećim i prihvaćenim od strane Prištine.

Ovi sudovi, kao i većina institucija na severu Kosova, su od 1999. pa sve do skoro radili kao da je sever de facto deo Srbije. Koristili su se dokumenti Republike Srbije, pečati. Odluke su se donosile u skladu sa zakonima i u ime naroda Srbije, i tako dalje. Priština je to proglasila “ilegalnim” delovanjem na svojoj teritoriji, ali se nije previše angažovala da to promeni. Sve se to menja u trenutku kada se od strane Brisela pokreće dijalog na visokom političkom nivou između Beograda i Prištine 2013., koji za obe strane učešće u dijalogu postavlja kao uslov za veću integraciju sa Evropskom unijom. Priština u tom trenutku shvata da mora da se pozabavi sa svojim “divljim severom” i da jednom i za svagda reši pitanje delovanja institucija Republike Srbije u opštinama sa srpskom većinom na kosovskoj teritoriji.

Ali vreme se ne računa od trenutka kada je počeo dijalog u Briselu – naprotiv, na severu je vreme teklo, i decenijama su se donosile odluke u sudovima koji su tamo funkcionisali. Šta sa tim odlukama? Politički vrh na Kosovu, predvođenim već nekoliko godina unazad od strane Demokratske partije Kosova (PDK) – koji nije pokazao neku sklonost prema transparentnosti – navodno je potpisao sporazum, opet iza zatvorenih vrata, koji “ilegalne” sudske odluke proglašava legalnim, malo pre nego što će doći do dekretiranja srpskih sudija i tužilaca, koji su do tog dana “kršili” kosovski zakon i donosili “ilegalne” odluke, i njihovo uvođenje u kosovski sistem, gde se očekuje da će od tog dana poštivati i “braniti” Kosovske zakone i Ustav – iako su dali “neutralnu izjavu”.