Kako je Vučić “izabrao” kosovskog premijera

Foto: AFP / Armend Nimani
Foto: AFP / Armend Nimani

Da sažmemo: uz pomoć manjinskih glasova Srpske liste, koja se nalazi pod izravnom kontrolom Aleksandra Vučića, za kosovskog je premijera izabran čovjek čije je izručenje Srbiji, zbog sumnji u ratne zločine protiv Srba, sam Vučić zahtijevao samo koji mjesec prije izbora. A sve je krenulo od jednog nevinog bračnog putovanja.

Kada je Ramuš Haradinaj početkom godine krenuo sa suprugom na zimsko putovanje u Francusku, nije mogao ni zamisliti kako će to uzgredno putovanje uticati na budućnost njegove političke karijere. Otišao je kao druga violina opozicione koalicije koja se suprostavljala širokoj vladinoj koaliciji na čelu sa Demokratskom partijom Kosova (PDK), da bi se nakon par meseci provedenih kao zarobljenik Interpolove poternice našao na mestu mandatara koalicije koju je predvodila ista ta stranka, a još samo par meseci kasnije je doživeo da mu Vučić iz Beograda “pošalje blagoslov” za formiranje nove kosovske vlade.

Države članice Interpola, najveće policijske organizacije na svetu, su u najmanju ruku raznovrsne. Ono što ih povezuje jeste ravnopravnost, bar što se tiče raspisivanja Crvenih poternica. Dakle, jednako se tretiraju poternice, recimo, i Irana i Kanade. U slučaju da se pred graničnom policijom neke zemlje pojavi takozvani “red alert” u trenutku kada se skenira nečiji pasoš, nije bitno (kada bismo generalizirali) da li je nalog podnešen od strane fundamentalističke Islamske republike ili liberalne zapadne demokratije. U oba slučaja, policajac, koji ne mora da ima duboko razumevanje političkih okolnosti i dešavanja van njegove zemlje, mora da privede tu osobu u isčekivanju daljih pravnih koraka. Iako statut Interpola stipulira da se organizacija ne može petljati u “aktivnosti političkog, vojnog, verskog ili rasnog karaktera” – što nije uvek slučaj – oni koji primenjuju Interpolov “ustav” sigurno nisu mogli ni da pretpostave kako će post-krizni politički rusvaj na Balkanu vešto manipulisati sa potrebom međunarodne saradnje u progonu kriminala visokog profila.

Haradinaju to nije bio prvi put da bude priveden na nekom aerodromu – ista poternica mu je u junu 2015. godine onemogućila da preko Slovenije leti za Nemačku. Niti je on jedini kosovski političar za kojeg postoji aktivna srbijanska poternica – bivši premijer i ministar spoljnih poslova, trenutni predsednik Hašim Tači, doživeo je istu sudbinu kada je 2003. putovao preko Budimpešte. Ono što Haradinajev slučaj čini specifičnim jeste činjenica da su njegovo zadržavanje u Francuskoj i sporovozna francuska sudska birokratija pokrenuli mehanizam koji je na kraju doveo do čudne simbioze interesa Beograda i Prištine, iako su im ciljevi dijametralno suprotstavljeni.

When in doubt, igraj na “šiptarsku” kartu

Hapšenje Haradinaja je Vučiću – koji je često bio meta kritike od strane političkih aktera i nacionalističkih glasova u Srbiji zbog toga što pregovara i “popušta” Prištini u sklopu dijaloga u Briselu – došao kao “kec na desetku”. Ne samo da se radilo o kosovskom političaru koji je uhapšen “zahvaljujući” srbijanskoj poternici, nego je to bio i bivši komandant Oslobodilačke vojske Kosova (OVK, alb. UÇK) i bivši optuženik haškog tribunala. Haradinaj je Vučiću dao savršen povod za iživljavanje i dokazivanje, jer se radilo o osobi za koju se pretpostavlja – i nakon niza oslobađajućih presuda Haga – da je učestvovao u ratnim zločinama tokom sukoba na Kosovu, kao i o osobi koja tada još nije bila jedan od glavnih političkih aktera u Prištini, tako da je mogao da igra na nacionalističku kartu a da ne ugrozi ugled reformatora i progresivca ispred “međunarodne zajednice” i Evropske unije. “Nego šta ćemo nego da tražimo”, odgovorio je na pitanje novinara tokom konferencije za štampu dan posle Haradinajevog hapšenja, upitan da li će Srbija tražiti da im Haradinaj bude izručen.

Nakon što je Haradinaj oslobođen pritvora u Francuskoj, izrečena mu je mera oduzimanja putne isprave i obavezno javljanje policiji dva puta nedeljno, kako bi se branio sa slobode dok sud u Kolmaru bude razmatrao njegovu moguću ekstradiciju Srbiji. Vučić je u reakciji na to sazvao vanrednu sednicu vlade, gde je traženo “hitno i neodloženo” izručenje Haradinaja i poštivanje Interpolovih poternica od strane svih evropskih zemalja. Ovo zadnje se direktno nadovezuje na činjenicu da su mnoge zemlje članice Interpola u Evropi odlučile da ignorišu crvene poternice Srbije po pitanju kosovskih političara i građana, ocenjujući ih političkim obračunom Beograda sa Prištinom.

Reakcije u Prištini i podrška Haradinaju bile su mnogo snažnije nego kada je on bio priveden u Sloveniji. I to je bio rezultat šireg zaoštravanja odnosa između Beograda i Prištine u tom periodu – bunjenje Beograda oko nacionalizacije Trepče od strane Kosova, blokiranje pokušaja da se formira Kosovska vojska i “Voz-gate”. Sav nacionalistički bes koji je mesecima ključao pod površinom pre toga je u Haradinajevom hapšenju i reakciji Beograda našao povod za eksploziju. Građani su se okupljali u desetinama hiljada po Prištini, lansirana je i online kampanja za podršku Haradinaja i prateći slogan-hashtag “Haradinaj – Our man”.

Haradinaj izrasta u političkog faktora

Rast podrške Haradinaju na Kosovu nije ostao nezapažen od strane drugih političkih aktera. Najveća stranka u zemlji, PDK, koja je vodila sve koalicione vlade od proglašenja nezavisnosti 2008. godine, u njegovom je četvoromesečnom “boravku” u Francuskoj i rastu popularnosti kod kuće, kao i u pratećoj retorici Beograda, videla ozbiljnu pretnju njihovom daljem zadržavanju na vlasti. Do tada je “Rambo” – Haradinajev nadimak tokom rata – za njih bio politički redikul, sklon šašavim izjavama u javnosti i netipičnom ponašanju u skupštini, čija stranka nikada nije predstavljala ozbiljnu pretnju. Ali, ako bilo šta na Kosovu može garantovati široku podršku glasača, onda je to konstantna baraža Beograda na nekog od kosovskih političara i njegovo izrastanje u “žrtvu srpske politike”.

Haradinaj nije dočekao povratak na svoje poslaničko mesto. U martu ove godine, dok je još čekao konačnu odluku francuskog suda o njegovoj ekstradiciji, vladi je izglasano nepoverenje u kosovskoj skupštini. Ovoj odluci je prethodila rezolucija o prekidu svih kontakata sa Beogradom i blokadi dijaloga u Briselu dok Haradinaj ne bude oslobođen. PDK i druge stranke u njihovoj koaliciji su se plašile jake opozicije koja je raznim protestima i akcijama, poput suzavca u skupštini, uspela da pokrene bes i nezadovoljstvo građana i koja bi lako tu podršku mogla da pretvori u izbornu pobedu u predstojećim izborima u junu.

Tako je rođen “ratni front”. PDK je formirala široku koaliciju sa svim strankama izniklim iz nekadašnje OVK. U koaliciji se pored Haradinajeve AAK našla i NISMA, ili Inicijativa za Kosovo, stranka protiv čijeg se predsednika trenutno vode paralelni postupci za ratne zločine i korupciju. Vest o formiranju ove vesele koalicije, kojoj je verovatno bilo suđeno da na kraju ujedini sve one koji su se borili u ratu, naprosto je šokirala kosovsku javnost, koja je do tada bila navikla da koalicione partnere gleda kako jedni drugima sapliću noge. To je bila i kalkulacija kreatora koalicije: u PDK su računali da će jedan deo javnosti biti “pozitivno šokiran” i da će glasati za njih.

Srpska lista kao tajbrejkeri

Na kraju se ispostavilo da opklada za ovu koaliciju i njenu izbornu pobedu zbog “ratnih sentimenata” koji još dominiraju među građanima i nije bila dovoljno jak potez. Iako je koalicija predvođena PDK-om bila prva na izborima, sa oko 33% glasova, koalicija nije uspela da obezbedi parlamentarnu većinu, dok su se drugo i trećeplasirani na izborima (Samoopredeljenje i koalicija predvođena sa Demokratskim savezom Kosova – LDK) brzo i kategorički izjasnili da sa PDK koalicijom ne bi pregovarali čak ni u rukavicama. Nakon ovog, da bi Haradinaj dobio potrebnu većinu sa 61-im mestom u parlamentu, trebali su mu pre svega glasovi manjinskih stranaka, koje imaju 20 od 120 mesta u kosovskom parlamentu.

Od pretposlednjih izbora, Srpska lista, kao najveća i najbrojnija manjinska politička opcija na Kosovu, neretko je igrala prelomnu ulogu u izglasavanju zakona u duboko podeljenoj skupštini. I vrapci znaju da ovu partiju direktno kontroliše Vučić, koji igra ulogu “partijskog sveca”. To Srpska lista i ne krije. Naprotiv, to je glavna legitimacija Srpske liste pred Srbima na Kosovu. Ova lista vezu koristi za njeno etabliranje kao “najsrpskije” od svih stranaka koje su vezane za interese srpske manjine na Kosovu. Još tokom prethodnog skupštinskog mandata Srpska lista je bila sklona neprestanim bojkotima rada skupštine, mesecima za redom, posebno kada se pregovaralo o senzitivnim pitanjima. Još tada, lideri ove liste su uspostavili praksu šetanja do Beograda i konsultacije sa tamošnjim vrhom (čitaj: fotografisanje) i sa samim Vučićem.

Nakon što su bili saopšteni rezultati junskih izbora, nedeljama za redom je bilo upitno da li će Srpska lista glasati za Haradinajevu vladu, što bi ogorčilo ne samo njihovo glasačko telo nego apsolutnu većinu Srba na Kosovu, koji u njemu vide ratnog zločinca. Srpska lista je nekoliko puta izjavila da su spremni da “pregovaraju sa svima” oko formiranje nove vlade, iako je u suštini pitanje bilo samo hoće li, ili ne, glasati za Haradinaja.

Od Vučića stiže sudbonosno “da”

Vučić je veomna dobro iskoristio mučne post-izborne kalkulacije i pregovore o novoj vladajućoj koaliciji u Prištini. Cilj je bio “ponovo” dokazati da ne samo u Beogradu, već i u Prištini ništa ne može bez njega. Za sedmi septembra je bila najavljena nova sednica skupštine za formiranje vlade, i od predsedništva skupštine su stizali signali da je postignuta većina – koja je mogla biti postignuta samo uz glasove Srpske liste. Od ranog jutra tog dana, niti jedan novinar nije mogao da dobije bilo kakvu potvrdnu izjavu od nekog predstavnika stranke. Pripremali su se šabloni vesti za obe mogućnosti, iako su svi izvori unutar skupštine tvrdili da su obezbeđeni potrebni glasovi, odnosno da je Srpska lista ušla u kolo sa albanskim “ratnim krilom”.

U četiri sata posle podne nastavljena je sednica skupštine prekinuta ujutro. Srpske liste nigde nema, što znači da nema ništa ni od koalicije. Na društvenim medijima i po portalima se pojavljuju slike njihovih predstavnika kako se baš tog dana sastaju sa Vučićem u Beogradu. Istovremeno, kosovska opozicija, svesna toga da svi čekaju da Srpska lista “stigne na vreme na Kosovo”, uporno je pokušavala da pokrene glasanje za formiranje vlade, što bi u odsustvu Srpske liste značilo neuspeh Haradinaja da kao prvi mandatar formira vladu i pružanje ove mogućnosti nekom drugom mandataru, možda i nekom iz opozicionih redova. Predstavnici opozicije su ovom prilikom za skupštinskom govornicom upozoravali da ovo više nije samo još jedan pokušaj Srbije da utiče na unutrašnja dešavanja na Kosovu, već da je posredi faktorizacija Beograda u kosovskoj skupštini vladi. Ipak, Haradinajeva koalicija, koja je verovatno stalno znala gde se na putu u tom trenutku nalazi Srpska lista, uspeva da proglasi pauzu do sedam sati.

Na kraju će se ispostaviti da je vest dana kada je trebalo konstituisati skupštinu bila ona da su vozila Srpske liste stigla ispred zgrade parlamenta. Povratak Srpske liste u Prištinu bila je vest nakon koje su PDK i Haradinaj konačno odahnuli. I vratili se u skupštinsku salu. Haradinajeva vlada dobija tačno 61 glasova i on postaje novi premijer Kosova, na čelu najkrhkije vlade u novoj istoriji Kosova. Zasluge za okončanje tromesečne post-izborne krize na taj način idu na adresu Beograda i direktive Srpskoj listi da glasa za onog čije je izručenje zbog ratnih zločina taj isti Beograd na sva zvona tražio samo nekoliko meseci pre. Da se ne govori da su poslanici Srpske liste (instruisani od strane Vučiča) glasali za premijera i vladu Republike Kosovo, koju takođe isti taj Beograd ne priznaje. Pitanje na koje ovde i najneupućeniji mogu lako da nađu odgovor je: ljudi bre, ko koga ovde laže?