Niko ne radi, a kafići puni

Foto: AFP / Olivier Morin
Foto: AFP / Olivier Morin

Neprestano smo bombardirani različitim savjetima i uputama kako što efikasnije organizirati životne planove i tempirati očekivanja. Također, nismo lišeni ni prijekora ako te savjete i upute ne slijedimo i prepuštamo se nedostojnim životnim praksama. Ono što u cijelom tom razgranatom žanru savjeta, uputa i prijekora tvrdoglavo izostaje jest činjenica da su planovi i očekivanja presudno određeni klasnim položajem.

Pre nekoliko meseci jedan australijski milioner poručio je svojim mlađim sunarodnicima (“milenijalcima”) da je razlog zašto ne mogu da kupe kuću ili stan to što previše troše na tost sa avokadom. Osim što je osiono i sasvim nadrealno, pa i što podseća na onu našu verziju tog prigovora – “niko ne radi, a kafići puni” – i beskrajne varijacije na nju, mudri je milioner u ovom slučaju ipak nabasao na zrno istine.

Najveći broj mladih na Zapadu – a i nije ni kod nas mnogo drugačije, naprotiv – zaista se suočava sa problemom stanovanja, ali ne zbog avokada, već zbog znatno manjih zarada, većih dugova za studije, veće neizvesnosti u poslu i nekih opštijih promena u načinu života. U pitanju je generacija rođena posle 1980., a koja je sazrela u prvim godinama XXI veka – drugim rečima, rođena na početku neoliberalne kontrarevolucije, da bi sazrela u njenoj razvijenoj fazi.

Naravno, sa generacijama se mora oprezno: češći je slučaj da “generacijska analiza” prikrije nego što otkrije neke stvari, mada je nesporno da krupniji istorijski uslovi i nove društvene mogućnosti sazrevaju u generacijskim ciklusima. Ali ovo nije još jedna priča o navodnim ili stvarnim sukobima između generacija. Mnogo je važnije to što, na primer, evropski “milenijalci” nemaju svetlu perspektivu u pogledu svoje budućnosti, ne veruju da se trud i obrazovanje isplate i uglavnom smatraju da ne mogu da značajno utiču kako na svoje živote, tako i na svet oko sebe, jer sve to određuju sile kojima oni ne mogu da upravljaju.

Šifra za klasu

To su uglavnom stavovi karakteristični za radničku klasu i niže društvene slojeve, s obzirom da su u saglasju sa njihovom neposrednom radnom i životnom situacijom, pa je utoliko značajnije da jedna generacija u proseku deli stavove koji su svojstveni jednoj klasi. Primera radi, istraživanje američkog socijalnog psihologa B. Rozena pokazuje da su klasama višim od radničke svojstvene tri orijentacije: aktivistički pristup okruženju i svom životu, orijentacija na budućnost umesto na sadašnjost i individualistički odnos prema porodici i široj zajednici.1

Ne treba mnogo napora pa da se vidi kako sve tri orijentacije neposredno proističu iz klasnog položaja, odnosno, kako ih samo određene klasne lokacije i privilegije čine ne samo mogućim, već i jedinim “racionalnim” strategijama. Ne samo što je za odlaganje sopstvene potrošnje i prihoda za neku neodređenu budućnost i orijentaciju na nju, pa prema tome i prilagođavanje svog načina života tim zahtevima, potrebna stabilnost zaposlenja i društvenog položaja, već je horizont duži od par godina u slučaju nižih klasa maltene nemoguć. Nije ni čudo što ono glupo pitanje na razgovorima za posao – gde vidite sebe za 5-10 godina? – uvek ljude najviše muči, jer jasan odgovor na to zavisi isključivo od ekonomske perspektive.

Ali nije ono ni tako glupo: ono je nesvesna šifra za klasu, provera samovrednovanja i percepcije sopstvene sudbine. Odgovor na to pitanje, način na koji je saopšten i stepen razrađenosti projekcije sopstvene životne putanje uvek otkriva više nego što bi njegov govornik hteo. Štaviše, određene pravilnosti u ponašanju i delanju – u smislu u kome su društvene klase uvek i klase objektivnih pravilnosti za svoje pripadnike – jesu i anticipacija objektivne budućnosti jednog klasnog položaja i društvenog polja čije je on težište, tako da već hiljadu puta proživljena budućnost zapravo oblikuje sadašnjost.

U tom kontekstu, vredi pomenuti još jedno istraživanje, ono E. Duvan i Dž. Adelsona, koje među decom iz srednje klase i kvalifikovanih manuelnih radnika pronalazi sledeće razlike: decu prvih, u pogledu očekivanja od posla, više motiviše interesovanje za sâm rad, a decu drugih sigurnost posla, makar to značilo i niže prihode. Prva grupa takođe pokazuje veću nezavisnost od porodice i zajednice i veći stepen samopouzdanja i poverenja u „društvo“ (koje, uostalom, i radi za njih).2 To ukazuje na onu staru, prvobitnu nesigurnost radničkog položaja zbog koje je oslonac na porodicu i zajednicu nužan – bez njega mogu samo oni kojima kapital menja zajednicu i koji pripadaju velikoj porodici kapitala. Politički uspesi radničkog pokreta u XX veku ne bi bili mogući da iza čitave klase nije stajao niz velikih, neformalnih mreža podrške i solidarnosti.

Preduzetničko vaspitanje

Ovakve razlike nisu samo posledice klasne hijerarhije, već i tiha, sofisticirana i efikasna sredstva njene reprodukcije. Šta može bolje držati ljude “na svom mestu” od unutrašnjeg glasa i gesta da to “nije za ljude poput nas”? Nepoverenje u društvo, “tuđost” sveta viših klasa, drugost njihovih praksi i ponašanja, naročito u doba globalizacije, neizvesna budućnost – sve to samo “overava” i potvrđuje društvenu selekciju u odnosima potrošnje i razmene koja je već prethodno izvršena u odnosima proizvodnje. U tom smislu direktno isključivanje nije potrebno, jer se nepodobni sami isključuju i žive živote koje “osećaju kao svoje”. Jezik je među najboljim sredstvima takve diferencijacije – leksički bogat, semantički eksplicitan i sintaksički složeniji jezik obrazovanih srednjih klasa omogućuje kako finije opažanje i diferenciranje određenih odnosa u sredini i smeštanje sebe samog u te odnose, tako i introspekciju kao takvu. Škola je institucija čiji je osnovni program selekcija ovog tipa.

Možda je, na kraju krajeva, teško povući ovako jasne i nedvosmislene razlike između klasa – dotle da je moguće konstituisati dva odvojena sveta. Neka je tako: ali neoliberalnim postavljanjem preduzetnika kao opšteg društvenog uzora, i preduzetništva kao aktivnosti kojom se svi bavimo i koja je obrazac života, on na opštijem nivou ponavlja hijerarhije nacionalnog kapitalizma. Danas bi svi trebalo da smo preduzetnici, a prema svojim sposobnostima i znanjima imamo se ophoditi kao prema kapitalu i robi koja se može otuđiti u zamenu za novac – od intelektualnog rada pa do seksualnih “usluga”.

U domaćem kontekstu, slične primere pronalazimo u, recimo, nameri da se u Srbiji u školske programe kao predmet uvede preduzetništvo i preduzetničko vaspitanje ili u tome što se pri Elektronskom fakultetu u Nišu otvara Centar za inovativno preduzetništvo mladih. Ili, na primer, uputno je što je Fejsbuk u poslednje vreme počeo da uvodi “izveštaje” o tome koliko je ljudi reagovalo, kojim reakcijama i komentarima na naše postove u nekom vremenskom periodu (obično sedam dana). Struktura i logika funkcionisanja Fejsbuk stranica – za koje je FB već uveliko razvio solidnu advertajzing platformu – prenose se i na lične profile, koji ne samo što sve više postaju sredstvo ličnog advertajzinga, već se i korisnici podstiču da, hteli ne hteli, svojoj onlajn aktivnosti tako pristupaju.

Diktat klasnog nasljeđa

Preduzetništvo isključuje, a (rastući) opseg tog isključivanja zavisi od (rastućeg) opsega osobina, sposobnosti i svega što se može ponuditi kao roba na tržištu. Ako su to naše zdravlje, telo, izgled, obrazovanost, geografsko poreklo, “kulturni nivo”, akcenat i jezički fond – ako se, naime, sve to može ponuditi kao utrživa roba, kao dio radne snage – onda ono na suprotnoj strani stvara sve veće suvišno stanovništvo koje poseduje samo “nepoželjne” varijante ovih osobina i prema tome je osuđeno na propast. Ono time ne donosi ništa novo, već samo eksplicitno i uz državnu pomoć realizuje staru istinu kapitalizma da u njemu razvijena, prava, slobodna individua samo privatni vlasnik. Ostali su osuđeni na najamni rad i krnju egzistenciju.

Poopšteno neoliberalno preduzetništvo je priča, ekonomski i životni model, očigledno, za srednju i više klase i u tome je izuzetno klasno ekskluzivno. Ograničenost njegove društvene osnove ne proističe samo iz različite dostupnosti materijalnih resursa (tj. kapitala i vremena), već i iz najmanje još jednog razloga. Preduzetništvo zahteva specifičan habitus, ustrojstvo tela i uma, sposobnost da se čovek tako ponaša i ophodi prema sebi i drugima, uviđanje različitih opcija i kombinacija – drugim rečima, zahteva jedno klasno nasleđe. Marks je to bolje opevao:

“Uostalom, ne zavisi samo od postojećih svetskih prilika, koje on ni u kom slučaju nije stvorio, kad će i koliko moći da vidi, već to zavisi i od njegove kese i od njegovog životnoga položaja koji mu je zapao zahvaljujući podeli rada, i koji mu skriva možda veoma mnogo [podvukao – V. V.], mada on može da ima veoma pohlepne oči i uši.”3

Sa druge strane, ono traži i specifično slepilo za preduslove sopstvenog postojanja, kao kada npr. Bogoljub Karić kaže da, kada je on “započinjao” porodicu, nisu imali “ništa”, iako je cela porodica još i pre Drugog svetskog rata, u kontekstu siromašne, seljačke predratne Jugoslavije, imala u vlasništvu nekoliko pekara.

Neka jedu avokado

Takvo slepilo izvor je stalnih pomahnitalih priča da su “pozitivno mišljenje”, “rad na sebi” i “vera u sebe”, nužne ideološke dopuna preduzetništva kao obrasca života, sve što je potrebno za “uspeh”. Verno li prevedemo sva tri na jezik društvene analize, dobićemo one tri Rozenove orijentacije karakteristične za srednju klasu: aktivan pristup sebi i okolini, orijentaciju ka budućnosti i individualizam. Misliti non-stop “pozitivno” može onaj koji je ili lud ili iza sebe ima kapital kojim to može podmazivati. “Rad na sebi” je drugo ime za povećanje sopstvene utrživosti i razmenske vrednosti, a “vera u sebe” neophodna komponenta prodaje proizvoda (reklo bi se: sales pitch). Utoliko sve tri funkcionišu kao još jedna šifra za klasu koja one koji joj pristupe deli i vrši selekciju: jedne na nebesa akumulacije, druge u ponor najamnog rada. Pravo prokletstvo i privlačnost ovih ideologema nije u tome što su “lažne”, već što su za relativno podnošljiv život u kapitalizmu u nekoj meri neophodne.

Tako je osećaj evropskih “milenijalaca” da obrazovanje i rad kao put klasnog uspona više nisu relevantni odraz, između ostalog, postepenog zatvaranja zapadnih društava u tom pogledu, kao posledice galopirajuće nejednakosti i uzdizanja preduzetništva kao novog modusa vivendi. Ipak, slika klasnih razlika u načinu života ne mora biti isključivo sumorna – kao što niži slojevi znaju voditi borbe u proizvodnji i pri njoj, tako su one moguće i u odnosima potrošnje. Istina, oni možda nemaju veliki politički i organizacioni potencijal, pošto uglavnom nisu kolektivne i “broje sitno”, tj. poprimaju oblik izazivanja, osporavanja i dovođenja u pitanje praksi viših klasa i pokušaja da se pravila igre upotrebe tako da otvore male prostore slobode tamo gde ih je trebalo zatvoriti.

Tako i onaj tost sa avokadom i parola da niko ne radi, a kafići puni predstavljaju sredstva diskreditacije životnih stilova (iako redovno bez empirijske potpore) koji se percipiraju kao rasipnički, “iracionalni” i, naprosto, neodgovarajući. Nepoverenje prema tržištu, (tačno) uverenje da individualnim životima upravljaju sile s onu stranu naše moći i sumorna perspektiva u pogledu budućnosti, koju dele bar neki bitni segmenti ekonomski nesigurnih mlađih generacija, poruka su suprotne valence – o iracionalnosti i rasipništvu dominantnog kursa razvijenog sveta.

  1. Rosen, B. (1956). The Achievement Syndrome: A Psychocultural Dimension of Social Stratification. American Sociological Review, Vol. 21, No. 2, pp. 203-211. Dostupno na: http://www.jstor.org/stable/2088523, uz pomoć sci-hub.io, saveznika svih radnih ljudi. []
  2. Douvan, E., Adelson, J. (1966). The Adolescent Experience. New York: John Wiley & Sons. []
  3. Marks, K., Engels, F. (1974). Nemačka ideologija. U: Dela, tom 6, Beograd: Prosveta, str. 238. []