Protest, performans, (a)politika

Foto: AFP / Oliver Bunić
Foto: AFP / Oliver Bunić

Borba protiv projekta “Beograd na vodi” nedavno je dobila snažni podstrek inkriminacijom gradonačelnika u nasilnu akciju istjerivanja stanovništva iz područja gradnje. No iako se pokazalo kako se na ovu temu lako može mobilizirati respektabilan broj ljudi, loša artikulacija i organizacija jednako tako prosvjed mogu brzo rasplinuti do beznačajnosti.

Sporno rušenje objekata u Hercegovačkoj ulici u Beogradu nedavno je dobilo nesporan epilog: bivša supruga gradonačelnika Beograda Siniše Malog, Marija Mali, u intervjuu za KRIK (Mreža za istraživanje kriminala i korupcije – NVO zasnovana s ciljem unapređivanja istraživačkog novinarstva) potvrdila je skoro godinu dana staro ubeđenje među narodom da je upravo on “fantom iz Savamale”. Da se podsetimo, rušenja u Savamali bila su neposredan povod prvog u nizu protesta koje je organizovala Inicijativa “Ne da(vi)mo Beograd”, nastala 2014. godine kao reakcija na promenu generalnog urbanističkog plana Beograda i, posebno, kao reakcija na megalomanski projekat “Beograd na vodi”.

Kako to uglavnom biva, epilog u vidu pisane reči – posebno u marginalizovanijem, nezavisnijem delu medijskog prostora – ne povlači automatski za sobom i epilog u zbilji. Automatska je bila najava gostovanja Aleksandra Vučića, sadašnjeg kandidata Srpske napredne stranke (SNS) na aprilskim predsedničkim izborima, u emisiji javnog medijskog servisa – između ostalog, i povodom “slučaja Savamala”; ko god je pažljivije pratio Vučićeve izjave počev od rušenja, u noći između 24. i 25. aprila prošle godine (24. aprila održani su parlamentarni izbori), pa sve do danas, lako je mogao/la uvideti prelaz od tobožnjeg potpunog nepoznavanja događanja, preko naglog saznanja da su u rušenju učestvovale najviše instance gradske vlasti, do tvrdnje da mu je od početka bilo jasno da je gradska vrhuška morala organizovati takvo nešto. Spasavanje vlastitog, već dobrano istanjenog političkog kredibiliteta, podrazumevalo je najavu smene (još) aktuelnog gradonačelnika.

S istim tim zahtevom, ispostavljenim još početkom maja 2016. godine, organizovan je za svega nekoliko dana nakon objave intervjua i osmi po redu protest Inicijative “Ne da(vi)mo Beograd”. Brojnost je, posebno s obzirom na promptnu organizaciju protesta, bila impresivna: u dugoj protestnoj koloni okupilo se oko deset hiljada ljudi – inače su pojedinačni protesti tokom prethodnih meseci okupljali najviše oko 25 hiljada. Želja da se napokon kazne odgovorni za rušenja u Savamali, a kolovođa Siniša Mali pre svih, očigledno je predstavljala snažan podstrek ovom masovnom izlasku na ulice.

Sahrana protestnog duha

No, protestu je, posebno u poređenju s nekim prethodnim, manjkalo protestne atmosfere. Ako se izuzmu odgovori na nekoliko provokacija posmatrač(ic)a sa strane naklonjenih aktuelnoj vlasti (popularno: SNS botova), borbeni pokliči kolone u pokretu bili su retki i upojedinjeni. Ispred Skupštine Grada, gde je okupljanje otpočelo i gde su održani pretprotestni govori, možda su i najživlje izvikivane znane parole. Ispred zgrade Drugog osnovnog javnog tužilaštva, gde je protestna kolona stala, održan je performans: postavljena su tri (latinska) krsta, simbolički nadgrobni spomenici Pravdi, Odgovornosti i Javnom interesu, a na njih polagani crveni karanfili i pokraj njih paljene sveće; u pozadini je uporno, minutima i minutima, svirao posmrtni marš – prethodno su čitani zakoni o koje se gradska vlast prilikom savamalskog rušenja oglušila, a zatim i (poduži) odlomak iz “Vođe” Radoja Domanovića. Najveći deo okupljenih razišao se već u prvih nekoliko minuta posmrtnog marša.

Pretprotestni govori, čiji je naboj, zavisno od govornika/ce, varirao od protesta do protesta, ovog puta bili su naglašeno građanski. “Pristojna država za pristojne ljude”, za “građane i građanke”, te isticanje pravne države kao vrhovnog cilja koji treba dostići najvećma su odzvanjali u ušima okupljenih.

Naravno, neosporno je da Srbija nije dostigla ni stadij pravne države, a kamoli viši. Ipak se o tom višem stadiju na nekim ranijim protestima moglo više i čuti. Retrospektivno gledano, struktura govorništva bila je šarenolika, kao što je šarenolika i struktura okupljenih u protestnoj koloni. Masovnost protesta u organizaciji Inicijative “Ne da(vi)mo Beograd” svakako je posledica i njihove relativne političke neodređenosti. Oni su pre svega građanski protesti, a širok i neodređen pojam “građanskog” sobom nosi najmanje dve bitne posledice apolitičnog pristupa.

“Građani” ispred politike

Prva posledica jeste stvaranje slike “ujedinjenja” levice i desnice oko “zajedničkih ciljeva”. Ovo je možda najuočljivije u ponašanju opozicionih (ili kvaziopozicionih) stranaka koje masovne proteste koriste za ubiranje jeftinih političkih poena – iako, bitno je naglasiti, o stranci levice na formalnopolitičkoj sceni Srbije (još) ne možemo govoriti. Večito neujedinjena opozicija, koja i u aktuelnim pripremama za predsedničke izbore ima poteškoće da se dogovori oko zajedničkog/e kandidata/kinje, usled čega je vrlo verovatan scenario izlaska “na crtu” Vučiću u nekoliko kolona, učestalo se pojavljuje na protestima Inicijative (iako je jednom prilikom sa strane Inicijative stigla prigodna kritika opozicionim strankama za takvo politikanstvo).

Izrazit primer apolitičnog “ujedinjenja” pružio je prošlogodišnji protest opozicionih stranaka protiv SNS-ovske krađe glasova na parlamentarnim izborima. Tom prilikom su se pod ruku uhvatile nominalna levica, stranke liberalne i socijaldemokratske orijentacije i desnica (svojevremeno ekstremnija nego danas); protest su, među ostalima, podržali i pripadnici i pripadnice LGBTQ+ zajednice. Nekoliko dana nakon protesta, lider desničarske stranke Dveri, Boško Obradović, osuo je uobičajenu konzervativnu, homofobičnu, transfobičnu, heteronormativnu paljbu po istim ljudima, pripadnicima/ama LGBTQ+ zajednice, koji su izašli da ga podrže. Zaključak koji se iz primera može izvući bitan je za “građanske proteste” u celosti: građanstvo nije apolitična kategorija, ma koliko bivala predstavljana takvom. Suprotni politički nazori kad-tad će raspuknuti mehur navodne “združenosti” i “jedinstvenosti” levice i desnice u političkom delovanju – što je ionako opasna, a isuviše prisutna nivelacija.

Povezivanjem do rezultata

Druga posledica apolitičnog pristupa tesno je svezana s prvom: njegove posledice su blede do jalove. Vredi ponoviti da je impresivan broj ljudi koji je izašao na najnoviji, osmi protest Inicijative – pa ipak, trend sukcesivnog opadanja brojnosti mogao se zapaziti tokom prethodne godine, kao što je opažljivo i da zahtevi ispostavljeni na protestima ne bivaju realizovani. Vlast se s protestujućima obračunava obuhvatnim medijskim klevetama, neosnovanim tužbama i povremenom primenom sile, ali se, po svemu sudeći, ne oseća temeljno ugroženom. Zavidan kvantitet protesta još nije zadobio jasan, nedvosmislen kvalitet.

Potencijal koji ovi masovni protesti pružaju trebalo bi uobličiti dok se ne bude suviše istrošio. Performativne protestne završnice, posebno u defetističkom tonu, kakvog je bila završnica najnovijeg protesta, ne pružaju zadovoljavajuće društvenopolitičke epiloge – niti rasplamsavaju protestni žar, koji je dovoljno mukotrpno raspaljen tokom prethodne godine. Uz Inicijativu “Ne da(vi)mo Beograd”, protestovao je i Udruženi pokret slobodnih stanara u Nišu (uspevši da snizi jediničnu cenu grejanja u gradu), Pokret “Podrži RTV” u Novom Sadu (protiv politički motivisane smene zaposlenih novinara i novinarki)… protestovali su u “matičnim” gradovima i putovali u druge da bi podržali tamošnje proteste.

Povezivanje, u smislu uzajamnog pružanja podrške, bitan je korak ka potencijalno obuhvatnijim rezultatima koje bi protesti mogli postići. Ključni zamajac je, ipak, eksplicitnija politička artikulacija, što su pojedini govornici i govornice na protestima Inicijative prepoznavali i isticali. Rezultat toga bi vrlo verovatno bio gubitak izvesnog broja podržavalaca/teljki protesta, ali bi njihovi dometi i pristupi mogli biti radikalniji. Isti izazivači stoje iza svakog od ovih pojedinačnih protesta: perifernokapitalistička pozicija Srbije, dužnički odnos i usled toga sve represivnije mere lokalnih političkih elita kao medijuma spoljnih eksploatatora. Tek će ujedinjenje protiv na taj način prepoznatog neprijatelja, a za dobrobit ne samo srednjoklasnog miljea, već onih najizloženijih i najpogođenijih: radnika i radnica, klasno najpotlačenijih, moći da donese osetne i duboke rezultate.