Termin “dualno obrazovanje” odnosi se na promjene koje će zahvatiti srednje stručne škole u Srbiji i podrazumijeva obrazovanje uz rad, što znači da u životima učenika, osim učitelja, novu ulogu nadglednika imaju i poslodavci koji zauzvrat dobijaju jedan bazen gotovo besplatne radne snage.
Za samo četiri godine vladavine srpski se premijer Aleksandar Vučić u očima revizorske logike evro-atlantskog kapitalističkog centra nametnuo kao “faktor stabilnosti na Balkanu“, “neustrašivi reformator” i neumorni nosilac “tranzicijskog procesa” na čijim će krilima Srbija konačno postati respektabilna članica radosne evropske porodice naroda. Salve pohvala sa nekada “anti-srpskog Zapada” kojim bivšeg Šešeljevog šegrta redovno obasipaju, ilustrativno potvrđuju da izreka o nacionalistima kao najvećim izdajnicima “nacionalnih interesa” nije samo pucketava floskula, već strukturna pravilnost koja idealno služi za anesteziranje narodnog nezadovoljstva na kapitalističkoj poluperiferiji. No, za razliku od svojih “demokratskih” prethodnika – ne računajući trogodišnji neoliberalni blietzkrieg prvovenčanog srbijanskog “reformatora” Zorana Đinđića – aktuelni srpski premijer je paralelno sa materijalnom rekonfiguracijom privrednog života preuzeo i apsolutističko-prosvetiteljsku ulogu edukacije “građanstva u tranziji” ili, kako on sam otvoreno ističe – “promene svesti” građana.
Uz standardni neoliberalni repertoar o “fiskalnoj konsolidaciji”, “racionalizaciji javnog sektora” i “strukturnim reformama”, Vučić agresivno zagovara i svojevrsni vrednosni “veberijanski obrt”, promovišući “preduzetnički duh” kao evolutivno dostignuće, te “ekskomunikaciju” anahronog samoupravljanja i radničkih prava, kao temeljne zadatke koje treba obaviti da bi Srbija konačno zakoračila “u savremenost”. “Bezmalo ceo svet danas počiva na ideji takozvanog socijalnog darvinizma – ko je jači taj uspeva i prolazi…Mi smo i dalje u fazi u kojoj se lažno borimo za pravdu, pravičnost i jednake šanse…” izjavio je srpski premijer 2014. godine u jednoj od nekoliko hiljada medijskih inkarnacija kojima svakodnevno bombarduje emocionalno-kognitivne mape građana Srbije.
No, Vučić, za razliku od većine drugih političkih pokrovitelja kapitala, u toj žestokoj borbi za “emancipaciju” jeftine radne snage, ponudio je i sopstveno telo kao ideal-tipski model i žrtveni zalog za “budućnost u koju verujemo“: on je na nogama pre prvih petlova, pregalnički radi 15 sati dnevno, a kada i stigne da “ubije oko” on daje primer radnicima, grozničavo sanjajući o tome kako će nadređeni oceniti njegovo zalaganje. “Pet reči koje su uz odgovornost najvažnije jesu rad, rad, rad, rad i rad!” papagajski ponavlja svoju “ora et labora” retoriku, ne obazirući se na činjenicu da je taj rad u Srbiji neplaćen, potplaćen i/ili poslovično popraćen svakodnevnim šikaniranjem.
U tom kontekstu, najava uvođenja dualnog obrazovanja u srednje stručne škole u Srbiji predstavlja logičan korak u završnim fazama restauracije kapitalizma i globalnoj “trci ka dnu” u privlačenju stranih investitora.
Korak dalje: korporativne učionice
Uvođenje dualnog obrazovanja u države sa fluktuirajućom demografskom slikom, nestabilnom privredom i tržištem rada, čini se pogrešno iz više razloga.
Dualno obrazovanje “patentirano” je u Nemačkoj i zahteva izuzetnu sponu škole i privrede, predstavlja učenje na radnom mestu i u zanatskoj školi, a učenici su u posebnom obrazovno-radnom odnosu sa “poslodavcem”. Vlada Srbije je donela Strategiju o obrazovanju 2012. godine, dok je sa procesom uvođenja kooperativnog obrazovanja sa elementima dualnog modela započela još 2014. uvođenjem u sistem školstva tri obrazovna profila: bravar zavarivač, industrijski mehaničar i električar. Celokupan sistem reformi Srednjeg stručnog obrazovanja i vaspitanja (SSOV) podržavaju Nemačka, Austrija i Švajcarska, a do sada je oko 40 kompanija otvorilo vrata za 400 učenika koji se školuju po ovom sistemu, a u 2016./2017. godini planirano je uključivanje još 16 škola u kooperativno obrazovanje sa elementima dualnog modela, kažu podaci Privredne komore Srbije (PKS).
No, jaka sprega između škole/države i privrede u zemljama zavisnim od stranog kapitala i sa jeftinom radnom snagom znači samo novu rasprodaju nacionalnog suvereniteta i “radno sposobne dece” kao svojevrsnih ekonomskih janjičara, dok korporacije penetriraju direktno u mlado obrazovnog tkivo, modelirajući ga po svojim proizvodnim potrebama, na taj način preskačući taj nepotrebni “bad for bussines” davež skrojen putem “socijalnog dijaloga” i demokratije. U Studiji izvodljivosti “Dualnog srednjeg stručnog obrazovanja u Srbiji” koju je Vlada Srbije naručila od Nemačke organizacije za tehničku saradnju (GIZ), kao akteri koji oblikuju obrazovne profile navode se udruženja poslodavaca, kompanije i nadležna Vladina tela, dok se sindikati i nastavnici navode kao potencijalna jezgra “otpora prema promenama”.
“Socijalni dijalog” između poslodavaca i onih što “proizvode višak vrednosti” je i do sada bio na nivou protokola, a sa uvođenjem dualnog obrazovanja taj proces se dodatno podriva time što se deca uvlače u “radni proces” koji ne mogu da izbegnu putem obaveznog srednjeg obrazovanja, dok formiranje nekakvih “školskih sindikata”, više deluje kao artistički koncept nego ideja sprovodiva u realnosti. Eksploatatorska srž dualnog obrazovanje u srpskoj privredi očita je i iz predloga finansiranja koje, kako studija priznaje, “iziskuje najviše resursa”. Predvidljivo, na prvom mestu se navode subvencije od strane Vlade, pa tek onda preduzeća. Dodatno, neće biti nikakvog plaćanja naknade učenicima koji provode manje od 50% programa stručnog obrazovanja u preduzeću, dok se za učenike sa većim udelom provedenog vremena plaćaju naknade koje tek treba da budu određene zakonskom regulativom.
Specijalizovano znanje i slaba tržišna vrednost
Na prvi pogled, izgleda da je prihvatanje programa SSOV u Srbiji zadovoljavajuće, jer se 75% onih koji se upisuju u srednju školu odlučuju za trogodišnji ili četvorogodišnji program SSOV u nekoj od škola. Međutim, od učenika koji završe ove programe, veoma veliki procenat nastavlja dalje školovanje iz dva razloga koja su potpuno karakteristična za fragilnu ekonomiju periferije: prvo, tržište rada nije sposobno da apsorbuje kvalifikovano osoblje, i drugo, učenici koji završe srednju školu ne smatraju poslovne ponude nakon srednje škole privlačnim zbog čega se odlučuju da nastave školovanje kako bi poboljšali svoje šanse za kasnije zaposlenje.
Da bi dualni sistem obrazovanja imao smisla, potreban je dugoročni razvojni plan privrede gde se uzimaju u obzir strukturne promene kao što su potrebe tržišta rada, ekonomske fluktuacije i demografski “razvoj” jedne zemlje. Ako privreda ne poseduje stabilnost da je moguće predvideti koji će kadrovi i u kojoj meri biti potrebni u narednih 10 godina, može doći do kontraefekta i povećanja nezaposlenosti usko specijalizovanih kadrova “netreniranih” za prilagodbu na tržišnom ringišpilu. Uvođenje dualnog obrazovanja deluje kao samo još jedan od metoda subvencionisanja stranih investitora kojim se država Srbija obavezuje da o trošku poreskih obveznika finansira “vaspitanje” jeftine/besplatne radne snage pod krinkom “progresa” i “strukturnih reformi”. S obzirom na “odliv mozaka” – ali i kičmi, ruku i nogu – “trbuhom za kruhom”, države kapitalističkog centra svakako su u win-win situaciji, jer ih ti kadrovi čekaju kako god da okreneš.
Odnos centra i periferije jasno je demistifikovan i distinkcijom koja se pravi između uloga privrednih komora u Srbiji i Nemačkoj u kreiranju kurikuluma. Naime, autor studije kaže da komore u nemačkom sistemu stručnog obrazovanja nisu uključene u razvijanje kurikuluma zbog njihove bliskosti sa preduzećima i poslodavcima, dok se u “srpskom kontekstu” tvrdi da Privredna komora može imati “važnu ulogu u uvođenju i funkcionisanju dualnog sistema stručnog obrazovanja”. Naravno da može, jer njena suštinska uloga i jeste da bude agencija za podmićivanje stranih investitora, upodobljavanje regulatornih okvira i disciplinovanje radne snage, čime se status quo perifernih država neprestano reprodukuje.
Klasni filter
Neoliberalno obrazovanje zasnovano je na hegemoniji “tržišnih rešenja” pod hraniteljskom zaštitom državnog aparata i samo je još jedno oružje u službi reprodukcije klasnih razlika. Uz kreiranje jeftine radne snage za velike kompanije, dualno obrazovanje će, poput kakvog klasnog filter-aparata, pretočiti pozicije dece iz siromašnih porodica sa slabijim kulturnim kapitalom u zacementirane pozicije usko obrazovanih radnika, čija će pozicija direktno zavisiti od korporativne milosti – od “školske klupe pa do groba”. Na taj način, deca iz nižih klasa se “kidnapuju” i od visokog obrazovanja, čime se apriori onemogućava njihovo napredovanje kroz društenu strukturu i osposobljavanje za snalaženje u složenom globalizovanom svetu.
Takođe, fragmentisano obrazovanje koje je usmereno na “deo”, a ne “celinu”, jeste značajno za jedan deo ekonomske sfere – koja je prekrila polje društenog/političkog – ali je pogubno po razvoj demokratski nastrojenih pojedinaca u svetu koji hiperprodukuje znanje i socijalnu/klasnu nejednakost. Na taj način se klasno deprivirani još više alijeniraju od procesa političkog promišljanja i odlučivanja, a sama “politička nepismenost” se uzdiže kao mera društenog/ekonomskog “progresa”. Deca-radnici u školama-kompanijama od malih nogu će se učiti da poštuju gazdu, treniraju poslušništvo i prezir prema pobuni i mišljenju “svojom glavom”.
Nedavno, nakon što je izbio skandal o zlostavljanju radnika u Juri, južnokorejskoj fabrici elektro-kablova u Leskovcu, srpski je premijer vidno iziritiran čitavu stvar nazvao “hajkom protiv investitora”, a na opasku novinarke da su u toj fabrici terali radnike da nose pelene, da je mobing normalizovan i da su uslovi za rad ne-ljudski, Vučić je predvidljivo odgovorio da je to samo zaostali duh “socijalističke samoupravne svesti” koju pod hitno moramo da “ekskomuniciramo” ako hoćemo da napredujemo. Kako stvari stoje, čini se da mu “promena svesti” građana Srbije dobro ide, te može očekivati nove pohvale njegovih “poslodavaca” iz reda krupnog kapitala i visoke politike.