Najveći paradoks srbijanske postizborne matematike jeste taj da je premijer Aleksandar Vučić ubedljivo pobedio pomevši pojedinačno sve ostale stranke, ali istodobno mu je gotovo nemoguće da vlada sam. Vučićev SNS sada je prinuđen da računa na saradnju barem nekih od “političkih patuljaka” koji su jedva uspeli da uđu u parlament, a koji su još uvek neodlučni oko toga da li će pokušati da ostvare neprincipjelnu koaliciju s Vučićem ili još neprincipijelniju međusobnu saradnju.
Poslednji parlamentarni i lokalni izbori u Srbiji doneli su očekivanu pobedu Aleksandra Vučića i njegove Srpske napredne stranke. Iako je održavanjem prevremenih izbora računao na dodatno uvećanje svoje moći – odnosno da sam formira vladu – usled opšteg rasula u opoziciji, dogodilo se da, uslovno rečeno, sve “veće” opozicione partije pređu cenzus i na taj način umanje njegovu dosadašnju većinu, što najbolje ilustruje podatak od 27 izgubljenih poslaničkih mesta SNS-a (sa partnerima) u odnosu na prethodni period. Ono po čemu će ovi izbori takođe biti upamćeni jeste ponavljanje glasanja na 15 biračkih mesta usled raznih nepravilnosti, kao i protesti organizovani od strane opozicije zbog sumnje u izbornu krađu. No ubrzo nakon objave konačnih rezultata i raspodele mandata, sa novooformljenog postizbornog tržišta ponude i potražnje počela su da se formiraju “četničko-evropska” zbližavanja protiv Vučića sa jedne, kao i “evropsko-vučićevska” zbližavanja s druge strane. Narodskim jezikom rečeno, usledile su bitke za podelu plena.
Na pomenutom opozicionom skupu lider Demokratske stranke Bojan Pajtić je uputio patetičan apel narodu da glasa za koaliciju ekstremne desnice DSS-Dveri u ime “odbrane demokratije i slobodnih izbora”. Protest svakako jeste bio ispravan, ali je pritisak trebalo zadržati na održavanju poštenih izbora i kontroli prebrojavanja glasova od strane Republičke izborne komisije. Koalicija DSS-Dveri bi svakako ušla u parlament i bez te podrške s obzirom da je imala 4,99% glasova. Manevar davanja podrške ovoj koaliciji nije ni na koji način uticao da se oslabi SNS, ali je svakako dao legitimitet šovinističkim, klerikalnim i homofobnim uverenjima koje zastupa dobar procenat članstva kako DSS,1 tako i Dveri, a pored toga otvorio je prostor za dodatno osnaživanje desnice. Samo nekoliko dana nakog toga, prvi čovek Dveri Boško Obradović je to i dokazao izjavivši kako “seksualna orijentacija nije ljudsko pravo i vređa javni moral Srbije”.
Sve te (ne)prirodne podrške, ponude i koalicije
U beogradskoj opštini Stari grad vlast su formirale demokrate i radikali uz podršku ostalih opozicionih partija, što je na ovom lokalu SNS gurnulo u opoziciju. Marko Bastać, novoizabrani predsednik ove beogradske opštine iz redova DS, obrazlažući ovu odluku rekao je “da je pregovarao sa odbornicima isključivo, a ne sa liderima stranaka”, te da “nisu sklapani koalicioni sporazumi sa strankama, da je u pitanju jedna “revolucija u politici”, kao i da u ovoj priči nema visoke politike, već je akcenat stavljen na “održavanje zgrada i fasada”, pa su “ljudi glasali za to što oni mogu na lokalu da urade za njih”. Burleskni komentari ovog tipa samo potvrđuju sterilnost politike DS čiji se glavni nazovi program od gubitka vlasti 2012. godine zasniva na kategorisanju Vučića kao najvećeg zla, pa je otud moralno i politički opravdano (sic!) praviti koalicije sa radikalnom desnicom zarad “čuvanja” ili “odbrane demokratije” od naprednjaka.
Pored demokrata koji su navodno principijelno protiv svake koalicije sa SNS u opoziciji se po istom ističe i pokret Dosta je bilo. Međutim, valja podsetiti da je predsednik tog pokreta Saša Radulović jedan period bio ministar privrede u Vučićevoj vladi i kao njen član imao jednu od najznačajnih uloga u izmenama i dopunama najgoreg Zakona o radu u istoriji zemlje, usvojenom po hitnom postupku bez javne rasprave i mimo svake demokratske procedure. Od ostalih partija koje su prešle cenzus retko koja ne bi želela brak sa Vučićem, pa valjda zato sve izbegavaju kritikovanje naprednjaka nadajući se pozivu bivšeg-budućeg premijera. Vučiću je svakako potreban bar jedan lojalan partner, jer sadašnji 131 poslanik/ca uz veliki broj predizbornih koalicionih partnera sa izborne liste ne može da garantuju punu stabilnost. Zato ne treba da čude utrkivanja u dodvoravanju Vučiću zarad ulaska u vladu, u čemu je najkonkretnije istupio lider socijalista Ivica Dačić sa izjavom da je “nastavak saradnje SPS-JS sa SNS u interesu Srbije”, a nudio se i Čedomir Jovanović, lider Liberalno-demokratske partije, što opet ne iznenađuje jer je to činio i ranije.
Liberal(n)i i nacionalisti
S druge strane, u Vojvodini je izvesno formiranje vlade u kojoj će pored SNS i Saveza vojvođanskih Mađara gotovo sigurno participirati i Liga socijaldemokrata Vojvodine. U odnosu na sastav vojvođanske vlade od lane, DS i SNS su samo zamenile mesta, a ulazak SVM i LSV u vladu sa SNS je samo još jedan dokaz u nizu kompromisne spremnosti stranaka da obezbede uhlebljenje. Uvrežen je stav da su Demokrate kao stožer opozicije devedesetih bile protiv nacionalizma, jer je tada sav fokus bio usmeren na rušenje Miloševića (koji je targetiran kao “komunista”), a koji je gušio demokratiju, dok su se opozicione snage borile da je odbrane. Tragedija devedesetih ponavlja se sada u vidu farsičnog nastojanja DS i ostalih opozicionih stranaka da kao i tada stvore u narodu apolitičnu podelu na gušiteljski režim i braniteljsku opoziciju, uz ponovni izostanak kritike nacionalizma.
Sve te pseudokoalicije i pseudoopozicije predstavljaju ideološki kontinuitet buržoaske politike od 2000. godine do danas. Interesantan je fenomen da se upravo u “tranzicionim”, “postsocijalističkim” društvima liberalizam razotkriva kao naličje nacionalizma. Uostalom, upravo je Tadić rehabilitovao nacionalistički SPS napravivši koaliciju sa Dačićem 2008. godine, pa je tadašnja zvanična državna politika odbrane nacionalnih interesa svedena na parolu “i Evropa i Kosovo“. No najbolji primer pomirenja etničkog nacionalizma i ekonomskog liberalizma je upravo Vučić koji je devedesetih bio zakleti nacionalista i vatreni zagovornik veolikosrpske politike iz Šešeljevog tabora, dok u ovom trenutku igra ulogu regionalnog pomiritelja i najcenjenijeg domaćeg liberala u Evropi, spremnog da po potrebi skine liberalnu masku i transformiše se u odlučnog “branitelja srpskih nacionalnih interesa”. Vučić je po ekonomskim pitanjima zapravo samo nastavljač jedne iste neoliberalne doktrine koju su sprovodile prethodne vlade.
Ne tako velike razlike
Proces evroatlanskih integracija prati deficit demokratije, a paralelno s tim raste i nivo autoritarnosti vlasti, jer apsolutna podređenost imperijalnim centrima olakšava apsolutnu moć2 kod kuće. U tom smislu sve stranke od 5. oktobra koje su bile na vlasti odlikuje slepa odanost domaćim i stranim privatnim investitorima. S druge strane, partije poput SRS, DSS i Dveri su antievropski i proruski orijentisane, i u njihovom diskursu dominira teza da je “spas” Srbije jedino moguć ukoliko se odrekne Zapada, a zavetuje na poslušnost Putinu i Moskvi. Njihovim desničarskim populizmom često odjekuje mržnja prema LGBT manjini uz podrazumevano afirmisanje “tradicionalnih porodičnih vrednosti” pod blagoslovom Srpske pravoslane crkve. Međutim, formiranje koalicionih sporazuma ovih partija sa proevropskim jedino ispravno možemo posmatrati u kontekstu njihove privrženosti privatnom kapitalu i interesa za ulazak u vlast – uz izrazitu antisocijalističku retoriku – što najbolje sublimiraju reči Vojislava Šešelja “i najgora privatizacija je bolja od društvene svojine”.
Zbližavanja s obe strane predstavljaju prosto proizvod činjenice da sve stranke koje su i na ovim izborima prebacile cenzus zastupaju identične interese ultimativnog pragmatizma, te se najfrivolnijim sredstvima bore za vlast, pa otud DJB i DS lobiraju da se glasa za koaliciju DSS-Dveri, a DS i SRS sarađuju. Iz tih razloga saradnje predstavljaju nimalo iznenađujući kontinuitet, jer baš one dokazuju da liberali još uvek nisu raskrstili sa politikom devedesetih. U tom smislu nerazumljivo je iščuđavanje građanske javnosti naizgled paradoksalnom saradnjom desničarskih populista i liberala, jer je zapravo u pitanju reč o dvojajčanim blizancima između kojih u krajnjoj liniji suštinske razlike ne postoje.
- Nužno je istaći da Demokratska stranka godinama optužuje DSS za političku pozadinu ubistva Zorana Đinđića. [↩]
- samo u poslednji mesec dana nepoznati ljudi sa fantomkama su porušili 1000 kvadrata prostora u Beogradu (na vodi) i usptu fizički maltretirali prolaznike, dok policija uopšte nije reagovala na mnogobrojne pozive očevidaca; Preko noći je telefonskim putem smenjeno kompletno informativno uredništvo RTV (Radio televizija Vojvodine). [↩]