{"id":9172,"date":"2023-05-15T07:00:00","date_gmt":"2023-05-15T06:00:00","guid":{"rendered":"http:\/\/www.bilten.org\/?p=9172"},"modified":"2023-05-16T03:13:16","modified_gmt":"2023-05-16T02:13:16","slug":"rijaliti-protiv-sistema-vrednosti","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.bilten.org\/?p=9172","title":{"rendered":"Rijaliti protiv sistema vrednosti: vrtuljak moralisanja i uslovi proizvodnje"},"content":{"rendered":"\n

Masovne pucnjave u Srbiji ponovo su pokrenule javne rasprave o rijaliti televiziji. Ona zauzima povla\u0161teni status u interpretaciji uzroka zlo\u010dina, a njeno ukidanje ili reguliranje centralni zahtjev masovnih protesta. Tim povodom se vra\u0107amo u 2015. godinu i podsje\u0107amo na tekst Ivana Velisavljevi\u0107a na temu. Tada su ideolo\u0161ke uloge bilo ne\u0161to druk\u010dije podijeljene, ali odnos kapitalizma i kulture se nije promijenio. Kao ni iluzije koje ga prate<\/em>. <\/p>\n\n\n\n

U\u017earene debate o tzv. reality<\/em> televiziji u Srbiji, izazvane protestnom akcijom desni\u010darske studentske organizacije, uglavnom se bore s vje\u010dnom la\u017enom dilemom: jesu li mediji ogledalo ili uzor dru\u0161tva? I dok ispod te dileme neprestano tinja nelagoda jer je sve razvidnije da kapitalizam Srbiji nije isporu\u010dio liberalne i gra\u0111anske dru\u0161tvene vrijednosti, a navodno je morao, rijetki se usude cijelu pri\u010du staviti u kontekst nedavno donesenog zakona o medijima i uvjeta medijske proizvodnje, odnosno kapitalizma.<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Po\u010detkom septembra, studentska organizacija Sistem vrednosti, nastala na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, organizovala je na Trgu republike protest protiv reality-show<\/em> programa, uz klasi\u010dnu muziku i transparent “Ho\u0107emo kulturu, a ne rijaliti”. Kako su rijaliti-programi u poslednje vreme veoma gledani i emitovali su se prakti\u010dno na svim srpskim televizijama sa nacionalnom frekvencijom (\u010dak je i javni servis bio predmetom rijaliti-skandala pre nekoliko godina), a kultura je ve\u0107 dugo svakodnevna jadikovka, \u0161to na temu propasti morala i obrazovanja, i, uop\u0161te, nestanka smisla \u017eivota, \u0161to na temu nedostatka novca, ovaj protest izazvao je brojne reakcije javnosti: od potpisivanja peticije<\/a> za zabranu rijalitija, preko diskusija<\/a> vi\u0111enih intelektualaca, do saop\u0161tenja<\/a> dr\u017eavnih funkcionera.<\/p>\n\n\n\n

Online peticija uspela je da bude \u010dudo u medijima cela tri dana, po\u0161to je sakupljeno preko 100.000 potpisa \u2013 iako su svi znali da je besmislena, jer Srbija nema zakon o peticijama ve\u0107 vi\u0161e od deset godina, gra\u0111anske inicijative zavr\u0161avaju u administrativnom haosu, tako da va\u017ee\u0107i zakoni ote\u017eavaju i mnogo ozbiljnija izra\u017eavanja “narodne volje”. I sam pokreta\u010d online peticije ubrzo se vajkao da mu telefon neprekidno zvoni, da ga novinari progone, i da on ne namerava posvetiti zabrani rijalitija vi\u0161e od nekoliko minuta pred kompjuterom. Ni sa svih milion potpisa, dakako, ni\u0161ta ne bismo dobili osim moralne panike i galame javnosti da “dr\u017eava ne\u0161to u\u010dini”: domet dr\u017eavne intervencije video se 16. septembra, kada je Regulatorno telo za elektronske medije (REM), verovatno zbog medijske halabuke, udelilo<\/a> “mere opomene i upozorenja” televizijama Pink i Happy, zbog neprimerenih sadr\u017eaja, jer je ocenilo “da su psovke, vre\u0111anja, tu\u010de i uop\u0161te nepristojno pona\u0161anje sadr\u017eaji koji mogu negativno da uti\u010du na decu i da nisu smeli da se emituju u za\u0161ti\u0107eno vreme pre 22:00, odnosno 23:00 \u010dasa”.<\/p>\n\n\n\n

Malogra\u0111anska ljubav prema srpstvu<\/strong><\/h2>\n\n\n\n

Dok se tresla gora, mnogi koji su inicijalno podr\u017eali protest i peticiju nisu proverili u ime kog sistema vrednosti je organizacija Sistem vrednosti zatra\u017eila reakciju dr\u017eave. Ispostavilo se da je u pitanju stara, kli\u0161eizirana desnica, koja zapravo nema nijedan suvisli politi\u010dki predlog, sem ideje da \u0107e Srbija prosperirati jedino ako se Srbi budu razmno\u017eavali, i\u0161li u crkvu i vojsku, i govorili jedni drugima “dobar dan” i “prijatno”. Sistem vrednosti u to ime organizuje tribinu “Dragocenost porodice u 21. veku”, porodi\u010dnu \u0161etnju na dan Parade ponosa (sa transparentom “Pravo lice srpske prestonice”), i na fejsbuku objavljuje da se zala\u017ee za ja\u010danje srpske vojske i visoke kulture, a protiv ameri\u010dke demokratije i granice na Drini koja Srbe ve\u0161ta\u010dki d(ij)eli. Dakle, u pitanju je malogra\u0111anska ljubav prema srpstvu, bez invencije.<\/p>\n\n\n\n

Naravno, ova studentska organizacija, uvijena u op\u0161ta mesta desnice, koja po\u010dinju ve\u0107 od njenog naziva, a nastavljaju se floskulama o “\u010dasti, po\u0161tenju, kulturi i nacionalnom identitetu”, sama po sebi nije simptom ni\u010dega dosad nevi\u0111enog, niti je po bilo \u010demu va\u017ena. Njen najve\u0107i domet je ubod igle iznad meridijana kojim proti\u010de pri\u010da o uru\u0161enoj i nefunkcionalnoj srpskoj kulturi, ubod kojim javnost, o\u010dito, misli da je mogu\u0107e uspostaviti protok vitalne energije u Srbiju kao takvu. Ali za\u0161to je taj ubod ba\u0161 sada izazvao takvu reakciju? Od mnogih razloga, treba izdvojiti dva, koja su retko pominjana u dosada\u0161njim raspravama: uslove proizvodnje odre\u0111ene forme rijalitija, i \u2013 kraj procesa privatizacije medija.<\/p>\n\n\n\n

Naime, sama forma rijaliti-televizije po sebi nije problemati\u010dna, i ima niz podvrsta i varijanti, od kojih jedna na raznim stranama izaziva debate \u2013 upravo ona koja je u Srbiji dominantna. Re\u010d je o najjeftinijoj vrsti takmi\u010darskog rijalitija, koja podrazumeva obi\u010dne ljude ili pop zvezde, ili i jedne i druge, sme\u0161tene u izlovani prostor, uz nagla\u0161eni voajerizam, u\u010destvovanje publike, i podsticanje konflikta koji vodi do skandala u oblasti seksa ili nasilja, \u0161to potom, logi\u010dno, podi\u017ee rejting. Re\u010d je, me\u0111utim, o jeftinoj i dostupnoj zabavi za ve\u0107inu gra\u0111ana Srbije \u2013 ako nemate novaca, vremena ili interesovanja za druge oblike kulture i zabave, ili vam oni, u mestu gde \u017eivite, nisu dostupni, televizor je uvek tu. Vlasnici televizija to dobro razumeju, i trude se da prate diktat \u0161ou-biznisa, te da ulo\u017ee manje, a zarade vi\u0161e, po\u0161to su, kao privatni preduzetnici, zainteresovani za dobru zaradu, a ne za \u0161irenje u\u010dtivosti me\u0111u narodom.<\/p>\n\n\n\n

Maskiranje klasne komponente<\/strong><\/h2>\n\n\n\n

Tako je u poslednje vreme gledanost rijalitija velika, a Happy je, od male i bezvezne televizije, samo na osnovu nesputanog insistiranja na “sadr\u017eajima koji mogu negativno da uti\u010du na decu”, u svojim programima Parovi <\/em>i Maldivi<\/em>, izbila u prvi plan i po\u010dela da na tr\u017ei\u0161tu ozbiljno konkuri\u0161e Pinku \u017deljka Mitrovi\u0107a i, ve\u0107 dugo izuzetno gledanoj, Farmi<\/em>. U trku se, Velikim bratom<\/em>, svojim tradicionalnim proizvodom koji je i zapo\u010deo eru rijalitija, uklju\u010dila i TV B92, koja je, zbog antimilo\u0161evi\u0107evske istorije, do zadnjeg malog akcionara-novinara \u0161to je prodao akcije ve\u0107inskom vlasniku, opstajala u srcu i nadanjima tzv. druge Srbije kao nekakav relevantan medij. 1<\/a><\/sup> Ta je radio-televizija nedavno pre\u0161la u ve\u0107insko vlasni\u0161tvo<\/a> multinacionalke Antenna Group, \u010diji je vlasnik, Minos Kirijaku<\/a>, gr\u010dki magnat u oblasti \u0161pedicije, brodarstva i trgovine naftom, odavno u centru pa\u017enje balkanskih medija, jer kupuje balkanske medije, od Hrvatske do Turske. Iako su zvani\u010dno drugi ljudi vlasnici, u javnosti se odavno smatra da je pravi gazda Happy televizije osoba koja je tako\u0111e “radila s naftom i brodovima” i postala privrednik op\u0161teg tipa sa idejom privatizacije vitalnih resursa: Predrag Rankovi\u0107 Peconi. 2<\/a><\/sup><\/p>\n\n\n\n

Re\u010d je o kontroverznom biznismenu kojem se, u slu\u010daju uljara, cigareta, slatki\u0161a, piva i zemlji\u0161ta, mogu lak\u0161e oprostiti sve sporne privatizacije, optu\u017ebe za utaju poreza i zloupotrebe slu\u017ebenog polo\u017eaja, nego \u0161to je to u slu\u010daju privatizacije vinjaka<\/a>, koja je, razumljivo, mnoge u Srbiji istinski potresla… Urednik u TV Happy, koji brani rijaliti kao “ogledalo Srbije”, i tako se pere od spo\u010ditavane krivice, zove se Milomir Mari\u0107, i zapo\u010deo je karijeru pred kraj 1980-ih, na po\u010detku deregulacije medijskog polja i uspona slobodnog tr\u017ei\u0161ta, kada su na prodaji spektakla i tabloidizacije isplivali i Aleksandar Tijani\u0107, Denis Kulji\u0161, i drugi doajeni “slobodnog novinarstva”. U isto vreme, okon\u010dava se zavr\u0161ni \u010din privatizacije medija, nastao po novom setu zakona, koji zna\u010di da se dr\u017eava, odnosno lokalne samouprave, potpuno povla\u010de iz postoje\u0107ih medija, te da vi\u0161e ne mogu osnivati nove. To ve\u0107 dovodi do niza posledica<\/a> u neskladu sa, na sve strane proklamovanom, ideologijom slobode, kreacije i inovacije, ve\u0107eg kvaliteta programa, i sveop\u0161teg boljitka u slabo regulisanim tr\u017ei\u0161nim uslovima.<\/p>\n\n\n\n

Kada se to ima na umu, recentna debata oko rijalitija, u kojoj se u prvi plan guraju pitanja ukusa, pristojnosti i morala, ili adekvatnosti sadr\u017eaja za decu posle 22h (kao da tu\u010de, psovke i pornografiju deca ne mogu videti svuda, od ku\u0107e do \u0161kole, od \u0161kole do interneta), zapravo ne samo da infantilizuje problem, ve\u0107 maskira klasnu komponentu polo\u017eaja novinara i zaposlenih u novoj slici kapitalisti\u010dkih medija (ako nam je do morala, postoji i nelagoda zbog pristajanja podre\u0111enih u medijskoj hijerarhiji na neeti\u010dke zahteve producenata i menad\u017ementa u trci za profitom, koja se retko pominje), problem slobode medija u vlasni\u0161tvu malog broja preduzetnika, pitanje dostupnosti tzv. visoke kulture i uslova njene proizvodnje i potro\u0161nje, itd. Uostalom, ve\u0107 je pisano<\/a> o marketin\u0161koj kampanji Beogradske filharmonije, jednom od stubova visoke kulture u Srbiji, pod sloganom “Nije za svakoga”. Kontrasta radi, dugogodi\u0161nji slogan Radio Beograda glasi “Elitizam za sve”, a odnos ideolo\u0161kih pretpostavki sadr\u017eanih u te dve poruke mo\u017ee se u praksi videti po tome \u0161to je biv\u0161i direktor filharmonije postao ministar kulture, a Radio Beograd je zadnja rupa na finansijskoj svirali javnog servisa.<\/p>\n\n\n\n

Predvidljivi odgovori i zanemarena pitanja<\/b><\/h2>\n\n\n\n

Iz toga je proiza\u0161lo da je diskursna loptica gotovo sasvim preba\u010dena na stranu desni\u010darskog zazivanja dr\u017eavne kontrole u ime “zdravlja nacije”, i opredeljivanja na osi mogu\u0107ih stavova o zabrani rijalitija i o karakteristikama njegove publike. Niko, razumljivo, nije ba\u0161 imao herca da ka\u017ee kako su rijalitiji odli\u010dni, da ih treba dopustiti i da problem ne postoji, ali su liberalniji komentatori zastupali tezu o daljinskom upravlja\u010du (samo treba da prebacite na ne\u0161to drugo) ili bojkotu proizvoda koji se reklamiraju u rijalitijima, dok su konzervativniji tra\u017eili oporezivanje, drakonske kazne i zabranu. Predvidljivi su bili i ve\u010diti odgovori na pitanje da li je publika aktivna ili pasivna, to jest, da li je svesna niskog kvaliteta programa i njegove konstruisanosti, tako da ima odre\u0111en ironijski, intelektualni i eti\u010dki odmak od prizora na tamnoj strani ljudskog dostojanstva, ili je primitivna i podlo\u017ena manipulaciji, te u\u017eiva u sveop\u0161tem raspadu nedefinisanog sistema vrednosti<\/em>, raspadu koji \u017eivi i u svojoj svakodnevici.<\/p>\n\n\n\n

Dilema, dakle, jesu li mediji ogledalo ili uzor, ostala je, kao i obi\u010dno, nere\u0161ena, ali u vazduhu opet visi ta dugove\u010dna zapitanost: za\u0161to nas kapitalizam ne civilizuje, kad smo se ve\u0107 za to borili? Jedno ne treba smetnuti sa uma: napustiti ideologiju mrskog i arhai\u010dnog prosvetiteljstva, i proizvodnje sistemskih uslova za obrazovanje i formiranje kulturnih potreba visokog nivoa, tih oblika dr\u017eavnog nasilja u socijalizmu, zna\u010dilo je, za veliki broj srpske liberalno-gra\u0111anske elite, prihvatiti ideju da \u0107e nas kapitalizam, tako zaostale i zatucane, sve brzo modernizovati i u\u010diniti naprednim primercima ljudske vrste, po \u010distoj milosti slobodnog tr\u017ei\u0161ta, a da \u0107e nas dru\u0161tvena odgovornost za kulturu, obrazovanje i medije, preba\u010dena na privatne kompanije \u2013 osloboditi etatisti\u010dke sterilnosti i kontrole.<\/p>\n\n\n\n

Po\u0161to se to ne doga\u0111a, moramo se uporno okretati na vrtuljku moralisanja, taman i ako ga pokre\u0107e omladina sa desnice. I na tom vrtuljku \u0107emo ostati sve dok ne po\u010dnemo da kriti\u010dki mislimo o sistemskim uslovima proizvodnje i potro\u0161nje medijskih sadr\u017eaja, a to pre svega zna\u010di, pored razumevanja izbora koje “obi\u010dan gledalac” pravi, o smislu i oblicima vlasni\u0161tva i upravljanja u medijima.<\/p>\n

  1. O slu\u010daju B92 videti tekst<\/a> Stevana Vukovi\u0107a “Pesimizam intelekta, optimizam volje”.[↩<\/a>]<\/span><\/li>
  2. O netransparentnoj vlasni\u010dkoj strukturi medija videti izve\u0161taj<\/a> Saveta za borbu protiv korupcije[↩<\/a>]<\/span><\/li><\/ol>","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

    Masovne pucnjave u Srbiji ponovo su pokrenule javne rasprave o rijaliti televiziji. Ona zauzima povla\u0161teni status u interpretaciji uzroka zlo\u010dina, a njeno ukidanje ili reguliranje centralni zahtjev masovnih protesta. Tim povodom se vra\u0107amo u 2015. godinu i podsje\u0107amo na tekst Ivana Velisavljevi\u0107a na temu. Tada su ideolo\u0161ke uloge bilo ne\u0161to druk\u010dije podijeljene, ali odnos kapitalizma […]<\/p>\n","protected":false},"author":5,"featured_media":9194,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[454],"tags":[74,28],"theme":[458],"country":[11],"articleformat":[450],"coauthors":[247],"class_list":["post-9172","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-naslovnica","tag-kultura","tag-mediji","theme-drustvo","country-srbija","articleformat-tema"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/9172","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/5"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=9172"}],"version-history":[{"count":15,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/9172\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":44730,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/9172\/revisions\/44730"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/media\/9194"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=9172"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=9172"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=9172"},{"taxonomy":"theme","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftheme&post=9172"},{"taxonomy":"country","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcountry&post=9172"},{"taxonomy":"articleformat","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Farticleformat&post=9172"},{"taxonomy":"author","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcoauthors&post=9172"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}