{"id":8591,"date":"2015-08-24T07:00:25","date_gmt":"2015-08-24T06:00:25","guid":{"rendered":"http:\/\/www.bilten.org\/?p=8591"},"modified":"2015-08-23T22:33:49","modified_gmt":"2015-08-23T21:33:49","slug":"u-ime-kapitala","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.bilten.org\/?p=8591","title":{"rendered":"U ime kralja i preduzetnika"},"content":{"rendered":"

Kultura je u postjugoslavenskom kontekstu u najve\u0107oj mjeri prihvatila ulogu ideolo\u0161kog \u010di\u0161\u0107enja terena, u prvom redu zaloga socijalisti\u010dkog projekta. Prikladnu ilustraciju tih praksi predstavlja rad dvaju beogradskih muzeja: Muzeja istorije Jugoslavije i Muzeja istorije Srbije. Dok prvi svojim aktivnosti radi na afirmiranju tradicije “socijalisti\u010dkog konzumerizma”, drugi promovira i veli\u010da vrijednosti predratnog monarhizma i kapitalizma.\u00a0<\/strong><\/p>\n

Jedna od osnovnih karakteristika tranzicione <\/em>kulture u Srbiji je istorijski revizionizam. On se pojavljuje iz potreba dalje izgradnje<\/em> i pronalaska<\/em> nacionalnog indetiteta, prema mitolo\u0161kom verovanju \u010dudesno nestalog tokom godina socijalizma. Pored toga, u svom manje o\u010ditom obliku, revizionizam se javlja usled pritisaka za komercijalizacijom kulture \u0161to se mo\u017ee jasnije sagledati u vezi turizma i kulture<\/a>. U svojim krajnjim konsekvencama ovakva uloga kulturne produkcije slu\u017ei afirmaciji vladaju\u0107ih politi\u010dkih i ekonomskih elita i izgradnji dru\u0161tvenog konsenzusa oko nu\u017enosti kretanja trnovitim putem ka dostizanju standarda<\/em> razvijenog<\/em> sveta. Kako bi se ovo gra\u0111anima objasnilo nu\u017eno je bilo prvo delegitimisati bilo kakve uspehe prethodnog socijalisti\u010dkog sistema.<\/p>\n

Od po\u010detka devedesetih godina kulturna politika prestaje da bude<\/a> skup, u velikoj meri, koherentnih ciljeva prema prosve\u0107ivanju i uklju\u010divanju gra\u0111ana u kulturno stvarala\u0161tvo kakva je mogla biti tokom socijalizma. U nastupaju\u0107em periodu kulturna politka se kontinuirano menja, a uvek u skladu sa trenutnim politi\u010dkim potrebama vladaju\u0107e elite. Odnosno, prioriteti i usmerenja u sektoru kulture su menjani od mandata do mandata, \u0161to je situacija u kojoj se kultura nalazi i danas.<\/p>\n

Ipak, ovo ne zna\u010di da se ne mogu izvu\u0107i i odre\u0111ene zajedni\u010dke karakteristike upravljanja <\/em>kulturom tokom tranzicije. <\/em>Osnovna metoda je ukidanje samoupravnog modela planiranja i rukovo\u0111enja radom kulturnih ustanova na razli\u010ditim nivoima dr\u017eavnog organizovanja. Time je tokom devedesetih omogu\u0107eno centralizovano upravljanje nad kulturnom proizvodnjom i distribucijom. U kasnijem periodu, po\u010detkom dvehiljaditih, sa demokratskim<\/em> promenama dolazi i pri\u010da o potrebi za decentralizacijom \u2013 ona se zapravo nikad nije desila osim \u0161to su pod tom parolom upravljanje nad institucijama preuzeli razli\u010diti eksperti i menad\u017eeri.<\/p>\n

Kultura u slu\u017ebi “demokratije”<\/strong><\/p>\n

Izgradnja, razvijanje i promovisanje nacionalnog kulturnog indetiteta je komponenta kulturne politike u \u010ditavom tranzicionom periodu. Tokom devedesetih godina pro\u0161log veka u najve\u0107oj se meri zasnivalo na veli\u010danju mitolo\u0161kih i stvarnih heroja iz davnina i bitaka koje su oni vodili. Sli\u010dno je nastavljeno i nakon smene re\u017eima Slobodana Milo\u0161evi\u0107a. Kreatori kulturne politike novog re\u017eima su prethodnicima zamerali to \u0161to je srpski kulturni nacionalni indetitet tokom devedesetih gra\u0111en u izolovanosti od ostatka Evrope. U momentu kada je demokratija <\/em>pobedila otvorio se i put procvatu nacionalnog indetiteta i njegovom razvoju i su\u017eivotu unutar porodice evropskih naroda<\/em>. Va\u017ena stvar za razvoj kulturne politike u novom milenijumu je i agresivno promovisanje, i na kraju zakonsko regulisanje i institucionalno izjedna\u010davanje razli\u010ditih tipova vlasni\u0161tva u kulturnim delatnostima. Odnosno, i u sektoru kulture je privatna svojina zadobila u najmanju ruku jednakovredni status. Za izgradnju nacionalnog kulturnog indetiteta ovo je bio signal da se kona\u010dno mo\u017ee krenuti i u poslednju ofanzivu spram socijalisti\u010dke kulturne politike i vrednosti koje ona predstavlja.<\/p>\n

Izmenjenu dru\u0161tvenu ulogu kulturnih institucija u tranzicionoj <\/em>Srbiji mo\u017eemo videti na primeru dve referentne ustanove \u2013 Muzej istorije Srbije i Muzej istorije Jugoslavije. Ovi primeri postaju naro\u010dito slikoviti poslednjih godina kada dru\u0161tvena transformacija ulazi u svoju zavr\u0161nu fazu degradacije radni\u010dkih prava, umanjivanja zarada i penzija te privatizacije preostalih javnih resursa i preduze\u0107a, \u0161to se sprovodi uz minimalne otpore. Iako nas imena dve pomenute institucije asociraju na razli\u010dita nasle\u0111a politi\u010dkih, istorijskih i kulturnih modela, njihovo dana\u0161nje delovanje, uz sasvim vidljive i zna\u010dajne razlike, jednako vodi ka usvajanju i afirmaciji vladaju\u0107ih politi\u010dko-ekonomskih ideja.<\/p>\n

Ve\u0107 sam oblik u kome danas postoje ove dve institucije govori o promeni dru\u0161tvene uloge kulture. Ukidanjem Muzeja revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije i Memorijalnog centra Josip Broz Tito te spajanjem ova dva fonda 1996. godine nastaje Muzej istorije Jugoslavije. Tek 2005. godine, paralelno sa porastom revizionisti\u010dkih tendencija, dr\u017eava dodeljuje reprezentativni izlo\u017ebeni prostor nekada\u0161njeg Muzeja revolucije Muzeju istorije Srbije. Tako ovaj muzej sa svojim kolekcijama, pre svega vezanim za istoriju ustanaka protiv turske vladavine u XIX veku, koje su oformljene tokom socijalisti\u010dkog perioda, dobija sasvim novu ulogu i prostor preko puta dr\u017eavnog parlamenta. Ovim \u010dinom na mesto revolucije <\/em>dolazi sprska istorija <\/em>koja postaje deo reprezentativne urbanisti\u010dke dr\u017eavotvorne <\/em>ose u kojoj se nalaze sedi\u0161ta politi\u010dke, finansijke i sudske mo\u0107i. Sa druge strane Muzej istorije Jugoslavije je utemeljen na zna\u010dajnim arhivima i umetni\u010dkim kolekcijama od su\u0161tinskog zna\u010daja za razumevanje nastanka i razvoja socijalisti\u010dke Jugoslavije, Saveza komunista i klju\u010dnih li\u010dnosti. Velika ba\u0161tina koju novi sistem vidi pre svega kao predstavu mra\u010dne komunisti\u010dke pro\u0161losti.<\/p>\n

Depolitizacija socijalisti\u010dkog naslje\u0111a<\/strong><\/p>\n

Prema sprovedenim istra\u017eivanjima<\/a>, 145 muzeja u Srbiji je imalo preko dva miliona poseta u 2013. godini, \u0161to svakako nije zanemarljiva brojka. Iz Muzeja istorije Jugoslavije tvrde da su najpose\u0107eniji<\/a> muzej u Srbiji sa preko 110.000 poseta, od \u010dega 80% poseta \u010dine turisti\u010dki obilasci<\/a>. S obzirom da se u kompleksu ovog muzeja nalazi i Ku\u0107a cve\u0107a \u2013 grobno mesto Josipa Broza Tita kao jedna od najve\u0107ih turisti\u010dkih atrakcija Beograda, ovakva poseta i ne treba da nas \u010dudi.<\/p>\n

Bivanje turisti\u010dkom atrakcijom je postala dru\u0161tvena uloga ovog prostora sukladno ideolo\u0161kim i ekonomskim transformacijama. Turizam se pojavljuje kao \u0161ansa<\/em> za razvoj, istra\u017eivanje i predstavljanje ove ba\u0161tine. Me\u0111utim, takva \u0161ansa ima i svoju cenu, a to je da zarad uspe\u0161nosti institucija se mora povinovati imperativima tr\u017ei\u0161ta i popratne ideoleogije. U ovom slu\u010daju to zna\u010di jugonostalgi\u010dnu predstavu socijalizma pre svega kroz isticanje materijalnih ostataka istorije koji se mogu povezati sa dana\u0161njim kulturolo\u0161kim i konzumerskim navikama. Nostalgi\u010dna ose\u0107anja spram “boljeg \u017eivota” i “sre\u0107nog detinjstva” (sasvim razumna s obzirom na vreme u kome \u017eivimo) postaju razlog predstavljanja raznih proizvoda, modnih trendova, turisti\u010dkih destinacija, podkulturnih grupa itd. iz perioda socijalisti\u010dke Jugoslavije. Me\u0111utim, \u010dak i ako pretpostavimo da bi pozitivna se\u0107anja na ovaj period mogla slu\u017eiti barem kao okida\u010d za izgradnju dana\u0161nje leve politike, u ovom kontekstu se to ne de\u0161ava. \u010cestim zaobila\u017eenjem dosadnih<\/em> politi\u010dkih i ekonomskih tema koje se ti\u010du socijalizma i njegovog razvoja takve predstave ostaju samo opravdanje i dodatni podsticaj stvaranju po\u017eeljnih predod\u017ebi o preduzetni\u0161tvu i konzumerizmu. Ako se u okviru muzeja nekada i organizuje dskusija o tome kako su izgra\u0111ena radni\u010dka odmarali\u0161ta, <\/em>ona ostaje zatvorena u uske akademske okvire, do \u0161ire javnosti dolazi samo slika lepog Jadrana <\/em>(koji je i dalje jednako osun\u010dan i jednako se mogu potro\u0161iti pare).<\/p>\n

Jugonostalgija, koja je postala komercijalno jo\u0161 isplativija od po\u010detka poslednje krize kapitalizma, svakako nije izum Muzeja istorije Jugoslavije, ali u njemu dobija svoju institucionalnu potvrdu. U svojim najbanalnijim oblicima jugonostalgija se generi\u0161e kroz preduzetni\u010dke projekte kakav je bila serija izo\u017ebi “\u017diveo \u017eivot<\/a>“. U ne\u0161to druga\u010dijem obliku ovakvo depolitizovanje istorije se pojavljuje i u razli\u010ditim projektima udru\u017eenja sa kojima Muzej sara\u0111uje. Takve izlo\u017ebe pokazuju promenu ekonomske paradigme u kojima institucije kulture obavljaju svoje delatnosti. Institucije kao \u0161to je Muzej istorije Jugoslavije nemaju dovoljno sredstava ni kadrova kako bi adekvatno obradile i predstavile veliku gra\u0111u koja im je poverena. Re\u0161enje se pronalazi u preno\u0161enju te uloge na nezavisne istra\u017eiva\u010de i udru\u017eenja, te zajedni\u010dkom tra\u017eenju sredstava kod razli\u010ditih privatnih i stranih fondova.<\/p>\n

Rehabilitacija monarhizma: socijalizam kao anomalija<\/strong><\/p>\n

I dok ovakav na\u010din rada, a pre svega veliki trud zaposlenih, omogu\u0107ava da vidimo veliki broj artefakata koje \u010duva Muzej istorije Jugoslavije, istovremeno politi\u010dki i ekonomski pritisci sa kojima je institucija suo\u010dena menjaju na\u010dine \u010ditanja i prezentovanja tog materijala. Tako se obrazovna uloga ove institucije pomera od mogu\u0107nosti kriti\u010dkog promi\u0161ljanja uvjeta razvoja i delovanja radni\u010dkog pokreta i uspostavljanja socijalisti\u010dke dr\u017eave ka normalizaciji i legitimisanju onih pojava protiv kojih se radni\u010dki pokret borio.<\/p>\n

Muzej istorije Srbije funkcioni\u0161e u istim uslovima, me\u0111utim njegov fundus i projekti se savr\u0161eno uklapaju u potrebe vladaju\u0107e elite. O tome najbolje govori izlo\u017eba “U ime naroda! Politi\u010dka represija u Srbiji 1944.\u20131953.<\/a>”\u00a0koja vi\u0161e od godinu dana nakon otvaranja izaziva polemike i nastavlja svoju turneju po izlo\u017ebenim prostorima u razli\u010ditim gradovima Srbije kako bi vr\u0161ila svoju obrazovnu ulogu. Prema tvrdnjama<\/a> organizatora izlo\u017ebu je videlo preko 500.00 posetilaca, a veliki broj njih \u010dine organizovane grupne posete \u0111aka i nastavnog osoblja.<\/p>\n

Izlo\u017eba predstavlja saradnju udru\u017eenja i institucija a podr\u017eana je od strane dr\u017eavnih fondova, javnih institucija, kao i nekih pripadnika takozvane kulturne i intelektualne elite \u2013 jedan pozama\u0161ni dr\u017eavni projekat koji po\u010dinje i zavr\u0161ava se u istorijskom revizionizmu. Upravo u kvazinau\u010dnom istra\u017eivanju i predstavljanju de\u0161avanja neposredno nakon Drugog svetskog rata le\u017ei i dru\u0161tvena uloga ove institucije. Namera ove izlo\u017ebe i organizatora nije da omogu\u0107e kriti\u010dko promi\u0161ljanje ovog perioda istorije u Jugoslaviji, ve\u0107 da kroz selektivno prikazivanje artefakata i banalizovano dramati\u010dnu scenografiju prika\u017eu zlo\u010dine komunista. Me\u0111utim, kako smo mogli videti na izlo\u017ebi glavni problem nisu, nesumnjivo postoje\u0107i, zlo\u010dini nad nevinim ljudima, ve\u0107 raskid sa kapitalizmom i monarhijom koji je tada u\u010dinjen. Projekt prvenstveno stremi tome da predstavi jugoslovenski socijalizam kao nasilan i nelegitiman autoritaran sistem koji \u010dini anomaliju u istoriji Srbije, te na taj na\u010din pru\u017ei legitimitet dana\u0161njim elitama koje ponovo obezbe\u0111uju i sprovode diktaturu kapitala.<\/p>\n

U slu\u017ebi “najmudrijih glava” i “najbogatijih ku\u0107a”<\/strong><\/p>\n

O materijalnim gre\u0161kama u istorijskim istra\u017eivanjima, preterivanjima i prevarama vezanim za broj \u017ertava te banalizovanju muzejske postavke ove izlo\u017ebe je ve\u0107 pisano<\/a>, a posebno bi trebalo pogledati opse\u017ean tekst<\/a> Milana Radanovi\u0107a. Za ovu priliku mo\u017eemo se samo podsetiti prvog, a mo\u017eda i klju\u010dnog artefakta na izlo\u017ebi. Na samom ulazu u izlo\u017ebeni prostor postavljena je velika fotografija<\/a> Zorana \u0110in\u0111i\u0107a koji u rukama dr\u017ei petokraku skinutu sa gradske skup\u0161tine Beograda 1996. godine. Sama fotografija nam naravno ni\u0161ta ne govori o de\u0161avanjima nakon II sv. rata, za razliku od nekih drugih koje to \u010dine prikrivaju\u0107i \u010dinjenice i svode\u0107i politiku na empatiju. Tako se zakonsko procesuiranje nekih pojedinaca nakon rata predstavlja kao mitski obra\u010dun sa srpskim “najmudrijim glavama” i “najbogatijim ku\u0107ama”. Ne uzima se u obzir to \u0161to su neki pojedinci stekli ogromna bogatstva tokom rata u saradnji sa okupatorom i kroz eksploataciju radne snage zarobljenih ljudi, ili su prosto sticali profit koriste\u0107i nesta\u0161icu proizvoda tokom rata. I niz ekonomsko politi\u010dkih odluka i modela koji su uspostavljeni nakon rata (kolektivizacija, zadrugarstvo, nacionalizacija, opismenjavanje stanovni\u0161tva…), a koje su nesumljivo milione ljudi izveli iz bede i omogu\u0107ili im vertikalnu dru\u0161tvenu pokretljivost, predstavljaju se kao teror nad stanovnicima Jugoslavije.<\/p>\n

Ako ovi delovi postavke i nemaju direktne veze sa stradanjem nevinih civila nakon rata oni svakako jesu zna\u010dajni simboli\u010dki prenosnici dru\u0161tvene i obrazovne uloge Muzeja istorije Srbije i projekta “U ime naroda! Politi\u010dka represija u Srbiji 1944.\u20131953.” Kultura u ovom aran\u017emanu odigrava krajnje revizionisti\u010dku ulogu \u010diji su ciljevi afirmacija desnih politika u nizu od Milo\u0161evi\u0107a preko \u0110in\u0111i\u0107a do Vu\u010di\u0107a, kao i opravdavanje konkretnih materijalnih potreba naslednika nekada\u0161nje predratne bur\u017eoazije koje su oli\u010dene u nizu sudskih rehabilitacija saradnika okupatora i zakonskim i sudskim odlukama o povra\u0107aju imovine.<\/p>\n

Uloga kulture se svakako ne svodi na ova dva primera, ali makar dok se u\u010desnici u kulturnoj produkciji ne osmele da na\u010dine neke druga\u010dije korake, u svom glavnom toku kultura i dalje vr\u0161i ulogu ideolo\u0161kog glancanja vladaju\u0107ih politika. Tako bez obzira da li se radi o depolitizaciji socijalisti\u010dkog nasle\u0111a ili umivanju \u010detni\u0161tva i monarhije to iskrenuto prikazivanje istorije i na tim osnovama stvaranje savremene kulture ne vode kriti\u010dkom prihvatanju i razumevanju sada\u0161njosti. Time kultura i gubi svoju dru\u0161tvenu ulogu i tako postaje jedan od instrumenata za stvaranje i opravdavanje konsenzusa o nizu odluka koje direktno idu na \u0161tetu ve\u0107ine stanovni\u0161tva.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Jedna od osnovnih karakteristika tranzicione kulture u Srbiji je istorijski revizionizam. On se pojavljuje iz potreba dalje izgradnje i pronalaska nacionalnog indetiteta…<\/p>\n","protected":false},"author":5,"featured_media":1852,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[1],"tags":[74,34],"theme":[458,455],"country":[11],"articleformat":[450],"coauthors":[96],"class_list":["post-8591","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-uncategorized","tag-kultura","tag-tranzicija","theme-drustvo","theme-rad","country-srbija","articleformat-tema"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/8591","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/5"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=8591"}],"version-history":[{"count":8,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/8591\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":8647,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/8591\/revisions\/8647"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/media\/1852"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=8591"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=8591"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=8591"},{"taxonomy":"theme","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftheme&post=8591"},{"taxonomy":"country","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcountry&post=8591"},{"taxonomy":"articleformat","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Farticleformat&post=8591"},{"taxonomy":"author","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcoauthors&post=8591"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}