{"id":6002,"date":"2015-04-09T09:00:38","date_gmt":"2015-04-09T08:00:38","guid":{"rendered":"http:\/\/www.bilten.org\/?p=6002"},"modified":"2015-04-09T09:24:36","modified_gmt":"2015-04-09T08:24:36","slug":"6002","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.bilten.org\/?p=6002","title":{"rendered":"Kada kultura “nije za svakoga”"},"content":{"rendered":"

Statistike pokazuju kako je kultura u Srbiji ispala sa svih lista prioriteta gra\u0111ana. U osiroma\u0161enom dru\u0161tvu malo je onih \u010diji bud\u017eet nakon zadovoljenja elementarnih potreba omogu\u0107ava jo\u0161 i dodatna izdvajanja za kulturnu potro\u0161nju. Posljedi\u010dno, kultura je postala ekskluzivna i elitna stvar koja se sve manje srami tako i predstavljati u slu\u017ebenim politikama. No alternativu ovom modelu ne treba tra\u017eiti daleko. Jo\u0161 do nedavno Srbija je imala razvijenu mre\u017eu lokalnih domova kulture i studentskih centara \u010dija je osnovna funkcija bila da \u0161ire dostupnost kulture.
\n<\/strong><\/p>\n

Na rekreaciju i kulturu gra\u0111ani Srbije izdvajaju svega 4,2% svog porodi\u010dnog bud\u017eeta<\/a>. Prema podacima u nedavno objavljenom istra\u017eivanju Zavoda za statistiku, svaka druga porodica u Srbiji \u017eivi na granici siroma\u0161tva i socijalne isklju\u010denosti. Izneti podaci nam govore da stanovnici Srbije 75% svog porodi\u010dnog bud\u017eeta tro\u0161e na najosnovnije potrebe, na hranu, vodu, stanarinu, re\u017eije itd. kao i da se velika ve\u0107ina svakodnevno bori da pokrije ove izdatke. U takvoj situaciji ostaje jako malo prostora za kulturnu potro\u0161nju.<\/p>\n

Osiroma\u0161eni stanovnici Srbije, koji nemaju ni sredstava ni slobodnog vremena za “kulturnu potro\u0161nju” u sve ve\u0107oj meri postaju vi\u0161ak koji se ne uklapa u okvire aktuelne kulturne politike koja podrazumijeva da “konzumacija” kulture ovisi o plate\u017enoj mo\u0107i stanovnika. Ne samo da stanovnici Srbije nemaju za kulturu nego dr\u017eava niti ne razvija takvu kulturnu politiku koja bi mogla i trebala biti dostupna svima. Prate\u0107i va\u017ee\u0107e ekonomske i politi\u010dke matrice neoliberalizma i sama je kulturna politika postala neoliberalna \u2013 kultura prema toj doktrini nije za svakoga ve\u0107 samo za one koji to zadovoljstvo sebi mogu priu\u0161titi.<\/p>\n

Nedavno pokrenuta reklamna kampanja Beogradske filharmonije, kratko i jasno, ovakvo stanje opisuje kroz svoj moto \u2013 “Nije za svakoga<\/a>“. Kultura koja nije za svakoga, na\u017ealost, nije najava neke nove matrice kojoj bismo mogli da se suprotstavimo jednostavnim akcijama. Ona je \u010dinjenica koja je posledica realnih materijalnih u\u010dinaka kulturne politike kakva je vo\u0111ena od po\u010detka ovog veka u Srbiji. Zvani\u010dna kulturna politika Srbije nema potrebu da u proizvodnju i u sudjelovanje u kulturnim proizvodima u u\u017eem smislu uklju\u010di najve\u0107i broj stanovnika.<\/p>\n

Deo izgradnje novog dru\u0161tva
\n<\/strong><\/p>\n

Deo materijalnih u\u010dinaka nedavno smo mogli da vidimo u kratkoj reporta\u017ei<\/a> o domovima kulture u selima oko Vranja. Od postoje\u0107ih 20 domova kulture u ovim selima samo jedan jo\u0161 uvek radi, svi ostali su u razli\u010ditim stadijumima propadanja. Me\u0161tanin sela Neradovac ispred propalog doma kulture ka\u017ee: “Sopstvenim sredstvima ne\u0161to da vidimo bar da prozore i tu fasadu da obnovimo i da sa\u010duvamo\u201d. Ukoliko bi me\u0161tani u selu Neradovac uspeli da skupljanjem priloga, materijala i svojim radom obnove svoj dom kulture to ne bi predstavljalo neku novinu \u2013 verovatno su ga sami i podigli. Ispred doma kulture u Gornjem Vrtogo\u0161u novinarka konstatuje da je tu nekada radio najve\u0107i otkupljiva\u010d vo\u0107a “Vrtogo\u0161\u010danka\u201d, kao i da o tome svedo\u010de samo slike vo\u0107a na zidu. Ovaj kratki TV prilog i nekoliko izjava u njemu oslikavaju put od kulture za svakoga do kulture koja \u201cnije za svakoga\u201d. U ranijem sistemu, ma koliko na raspolaganju za kulturu bilo malo novaca, taj se novac usmjeravao tako da kultura bude dostupna naj\u0161irem broju ljudi.<\/p>\n

U Srbiji je neposredno nakon Drugog svetskog rata, tokom perioda izgradnje zemlje i uspostavljanja novih dru\u0161tvenih odnosa, za svega \u010detiri godine izgra\u0111eno 1450 domova kulture. Za kulturu i umetnost se ni tada kao ni sada nije imalo novca \u2013 u ratom razru\u0161enoj zemlji je bilo mnogo pre\u010dih stvari. Nedostajalo je i materijala i kadrova za ovako ekstenzivnu izgradnju kulturne infrastrukture. Me\u0111utim, dr\u017eava je tada stvorila okvir u kome se kultura nije posmatrala kao ekskluzivno pravo manjine, ve\u0107 kao sastavni deo izgradnje novog dru\u0161tva. Kultura je morala da do\u0111e do svakog stanovnika. Sa tom idejom su stanovnici mnogih sela sopstvenim naporima i sa materijalima dostupnim na terenu izgra\u0111ivali domove kulture.<\/p>\n

Osim socijalisti\u010dkih ideja o emancipaciji i izjedna\u010davanju sela i grada ovakav razvoj infrastrukture i kulturne produkcije uzimao je u obzir socijalni sastav stanovni\u0161tva i potrebe razvoja privrede i ekonomije zemlje. Industrijalizacija je postavljena kao imperativ razvoja nakon Drugog svetskog rata, ali je nju trebalo sprovesti u izrazito argrarnoj zemlji u kojoj su dominirali mali posedi i lo\u0161a tehni\u010dka opremljenost. Osim toga u centralnoj Srbiji je procenat zaposlenih u industriji bio oko 10%, a nepismeno je bilo oko 45% stanovni\u0161tva. Prvenstveni cilj tada\u0161nje kulturne politike je bio opismenjavanje stanovni\u0161tva kao osnove za dalji politi\u010dki i kulturni razvoj ljudi kao i njihove mogu\u0107nosti da kriti\u010dki sagledavaju dru\u0161tvene procese i da se u njih uklju\u010de.<\/p>\n

Materijalne osnove kulturne proizvodnje<\/strong><\/p>\n

Domovi kulture, nisu bili samo mesta konzumiranja kulture, ve\u0107 su pre svega bili mesta socijalizacije, njihovi korisnici su aktivno u\u010destvovali u kulturnoj produkciji. U tim prostorima su nastajala lokalna amaterska pozori\u0161ta, folklorna dru\u0161tva, organizovane likovne sekcije, otvarane mesne biblioteke, organizovane prve filmske projekcije i igranke. Tu kulturno-zabavnu produkciju je uvek pratio i prosvetni rad, ali i politi\u010dke tribine. Pored toga domovi kulture su u mnogim mestima postali centri ekonomskog planiranja razvoja lokalne zajednice.<\/p>\n

U vranjanskim selima ti su domovi gubili svoju funkciju i polako propadali zajedno sa privredom i ekonomijom tog kraja. Nekada\u0161nji konfenkcijski gigant, kombinat Jumko, koji je zapo\u0161ljavao 12.000 ljudi sveden na svega 1000 radnika koji su u konstantnim \u0161trajkovima kako bi obezbedili golu egzistenciju<\/a>. Fabrika obu\u0107e Ko\u0161tana koja je zapo\u0161ljavala nekoliko hiljada radnika i dnevno proizvodila i do 4000 pari obu\u0107e vi\u0161e ne postoji. Zajedno sa ovim preduze\u0107ima su propadale i manje zavisne firme kao i seoske zadruge, a sa njima i materijalna i socijalna osnova postojanja domova kulture. Domovi kulture su \u010desto kao sastavni deo zadruga postajali deo privatizovane imovine<\/a>, \u010demu su stanovnici nekoliko mesta u Srbiji poku\u0161ali da se suprotstave.<\/p>\n

Kulturna politika kakva je vo\u0111ena u Jugoslaviji u prvoj deceniji nakon oslobo\u0111enja zemlje je imala i svoje realne u\u010dinke. Ti rezultati, zajedno sa postignutim sveobuhvatnim industrijskim i ekonomskim razvojem i demokratizacijom dru\u0161tva su pru\u017eili materijalne osnove za dalji razvoj kulturne proizvodnje. Broj \u201cstru\u010dnjaka i umetnika\u201d je sa 224.000 koliko ih je bilo zabile\u017eeno 1953. godine porastao je do 1971. na 668.000. Broj zaposlenih u obrazovanju i kulturi 1953. godine iznosio 123.000, a 1971. godine 520.000.<\/p>\n

Primjer beogradskog Studentskog kulturnog centra<\/strong><\/p>\n

Od ukupnog broja stanovnika Jugoslavije 1953. godine 1% je bio visokoobrazovan, 1971. godine taj procenat je bio 4,2. Kulturna politika je pratila ovaj razvoj u strukturi stanovni\u0161tva, kao i sve ve\u0107e zahteve u dru\u0161tvu za liberalizacijom i otvaranjem prostora za \u0161ire uklju\u010divanje stanovni\u0161tva u dono\u0161enje odluka o politi\u010dkom, ekonomskom i kulturnom razvoju zemlje. Primer beogradskog Studentskog kulturnog centra (SKC) na dobar na\u010din oslikava kompleksnost odnosa tada\u0161nje kulturne politike. Formiranje SKC-a je “kulturna” materijalizacija levih kriti\u010dkih zahteva tada\u0161njih studenata.<\/p>\n

Tokom protesta juna 1968. godine studenti su zahtevali povla\u010denje “crvene bur\u017eoazije” i nastavljanje i produbljivanje socijalisti\u010dke revolucije. Me\u0111utim, za razliku od dana\u0161nje (kulturne) politike, tada\u0161nje vlasti nisu za\u017emurile na jedno oko i dozvolile formiranje nekog potpuno autonomnog centra koji bi na marginama dru\u0161tva lagano nestajao usled organizacionih i finansijskih problema. SKC je osnovan i bud\u017eetiran iz dru\u0161tvenih sredstava i dat na upravljanje Univerzitetu i studentskoj organizaciji. Time dr\u017eava nije odustala od sprovo\u0111enja svoje kulturne politike ve\u0107 je ponovo uzela u obzir realne dru\u0161tvene potrebe i zahteve te time omogu\u0107ila dalju participaciju gra\u0111ana u kulturnoj proizvodnji.<\/p>\n

Bez obzira da li, iz dana\u0161nje perspektive, formiranje ove institucije vidimo kao osvojeni prostor slobodnog izra\u017eavanja nove generacije ili pak dr\u017eavno kontrolisanu kriti\u010dku marginu, nesumnjivo je da je SKC predstavljao novi oblik kulturnog i dru\u0161tvenog anga\u017eovanja, koje je podrazumevalo kako rad entuzijasta i dobrovoljaca tako i pla\u0107enih profesionalaca, \u0161to je zna\u010dilo i odbacivanje podela na proizvo\u0111a\u010de i konzumente kulture. Koriste\u0107i se dostupnim du\u0161tvenim sredstavima za rad i infrastrukturom SKC je odigrao va\u017enu ulogu u kulturnoj edukaciji i pribli\u017eavanju doma\u0107e i inostrane kulturne scene. Zahvaljuju\u0107i konstantnom balansiranju i pregovaranju izme\u0111u anga\u017eovanih pojedinaca i forme dr\u017eavne institucije SKC je predstavljao jedan od najinteresantnijih institucionalnih eksperimenata jugoslovenske kulturne politike.<\/p>\n

Kultura za sve<\/strong><\/p>\n

SKC danas nije ni dovoljno autonoman (ulogu autonomnog kreiranja kulturne proizvodnje preuzeo je civilni sektor) niti dovoljno podr\u017ean od strane dr\u017eave. Materijalne i ideolo\u0161ke osnove koje su stvorile SKC su nestale. Imperativ kulturne i prosvetne politike vi\u0161e nije stvaranje prostora i znanja za kriti\u010dko promi\u0161ljanje dru\u0161tva. Zajedno sa komercijalizacijom visokog obrazovanja istanjila se i bud\u017eetska linija “studentskog standarda” kojom je finansiran i SKC. Osim \u0161to sve vi\u0161e finansija izdvajaju za sam obrazovni proces, studentima je ostalo da sami finansiraju i svoje u\u010de\u0161\u0107e u kulturnoj proizvodnji i potro\u0161nji. Ako za to imaju dovoljno novca onda neki deo mogu potro\u0161iti u privatnoj knji\u017eari ili privatnom kafi\u0107u koji su otvoreni u delovima zgrade SKC-a.<\/p>\n

Zakonskim regulativama dr\u017eava je institucije kulture (kao i organizacije civilnog sekotra) prepustila tr\u017ei\u0161tu. Projektno finansiranje koje se nudi kao lek u stvari samo zao\u0161trava problem. Kako bi iole uspe\u0161no finansirale svoje projekte institucije moraju da depolitizuju ili komercijalizuju svoje programe. \u010cesto ni to nije dovoljno pa moraju da rentiraju delove svoje infrastrukture. U kona\u010dnici sredstva koja ne pristi\u017eu od dr\u017eave se delimi\u010dno nadome\u0161\u0107uju naplatom od korisnika usluga \u0161to u velikoj meri ograni\u010dava doseg kulture.<\/p>\n

Ministar kulture i informisanja republike Srbije, Ivan Tasovac, smatra da su vrednosti<\/a> glavni problem kulture i razvoja dru\u0161tva \u2013 i u pravu je! Problem je upravo u vrednostima koje on sam zastupa kroz \u201cNije za svakoga\u201d kulurnu politiku. U ovakvom konceptu dr\u017eava svodi kulturu na stvar individualnog odabira i plate\u017enu sposobnost pojedinaca, dok se potpuno povla\u010di iz podr\u0161ke kulturnoj produkciji ali i iz povezivanja kulture sa op\u0161tim dru\u0161tvenim razvojem. Tro\u0161kovi produkcije su u potpunosti preba\u010deni na teret pojedinaca (npr. kulturnih radnika) i institucija. A oni sve te\u017ee uspevaju da odr\u017ee programe i infrastrukturu<\/a>, dok ujedno sve manji broj ljudi sebi mo\u017ee da priu\u0161ti kulturnu potro\u0161nju.<\/p>\n

Primeri domova kulture i studentskih centara mogu poslu\u017eiti kao potencijalna alternativa ukoliko se kultura oblikuje i finansira tako da slu\u017ei celom dru\u0161tvu, a ne samo dogmati\u010dnom veli\u010danju pojedina\u010dnih uspeha i zadovoljstava. Poku\u0161aji formulisanja druga\u010dije kulturne politike, koji bi i\u0161li u tom pravcu, moraju uzeti u obzir stvaranje materijalnih osnova za kulturnu produkciju. Odnosno, borba za kulturu za svakoga je borba za privredu i ekonomiju koje \u0107e koristiti celom dru\u0161tvu.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Na rekreaciju i kulturu gra\u0111ani Srbije izdvajaju svega 4,2% svog porodi\u010dnog bud\u017eeta. Prema podacima u nedavno objavljenom istra\u017eivanju Zavoda za statistiku, svaka druga porodica u Srbiji \u017eivi na granici siroma\u0161tva i socijalne isklju\u010denosti…<\/p>\n","protected":false},"author":4,"featured_media":6010,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[1],"tags":[74],"theme":[458],"country":[11],"articleformat":[450],"coauthors":[96],"class_list":["post-6002","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-uncategorized","tag-kultura","theme-drustvo","country-srbija","articleformat-tema"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/6002","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/4"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=6002"}],"version-history":[{"count":17,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/6002\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":6022,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/6002\/revisions\/6022"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/media\/6010"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=6002"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=6002"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=6002"},{"taxonomy":"theme","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftheme&post=6002"},{"taxonomy":"country","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcountry&post=6002"},{"taxonomy":"articleformat","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Farticleformat&post=6002"},{"taxonomy":"author","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.bilten.org\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcoauthors&post=6002"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}